Kako se na ulicama Moskve organizuju noćne auto-trke

Prvo pravilo učesnika auto-trka na ulicama Moskve je da ne „trube“ mnogo o svojim akcijama. Drugo pravilo je da ne mešaju „babe i žabe“.

Vazduh miriše na zapaljene gume. Dve tjunirane Tojote Mark II prilaze startnoj liniji. Okružuje ih gomila navijača.

Voditelj se kratko upoznaje sa jednim i drugim vozačem i obojicu predstavlja publici. Zatim se svi osim jedne devojke povlače iza specijalne linije. „Spreman?“, pita ona jednog i drugog vozača. Oni potvrđuju spremnost ablendovanjem, posle čega devojka odmah podiže ruke uvis i daje znak za start.

Pokret uličnih trkača u Moskvi broji na hiljade vozača. Svako vozi ono što ima. Studenti voze ruski „Žiguli“ (u Srbiji poznat kao „Lada“), a oni bogatiji Porsche ili BMW, i svi se jednom nedeljno okupljaju da jedni drugima „stanu na crtu“. Članovi ovog polulegalnog „bratstva“ mogu se prepoznati po karakterističnoj nalepnici na zadnjem braniku.

Speedhunters

U noći uoči trke stotine automobila se okupljaju na brdu Vorobjove Gore i ređaju se u nekoliko kolona duž Ulice Kosigina. Zaustavljaju se i skupi automobili strane proizvodnje, i jeftini domaći „vazovi“, često tjunirani toliko da se ne mogu prepoznati.

Na samom početku te kolone postavljena su dva ogromna stuba, a između njih je razapeta zastava nezvaničnog pokreta uličnih trkača iz Moskve pod nazivom Speedhunters. Crni smajli na narandžastoj pozadini deluje pomalo izazivački i simbolizuje hrabrost i buntovnički duh „paklenih vozača“ koji vole adrenalin i prkose pravilima.

Pored zastave stoje dva ogromna zvučnika i čovek sa mikrofonom.

„Prikoči malo! Oprobaj se u uličnim auto-trkama! Stekni gomilu pozitivnih utisaka i oseti more adrenalina!“ – viče krupan momak, a plavuša pored njega gestovima poziva automobile koji prolaze ulicom da se pridruže pokretu. Mnogi se stvarno zaustavljaju.

„Prolazili smo ovuda i čuli poziv, pa smo hteli da vidimo o čemu se radi“, kažu dva studenta na traljavo tjuniranoj Tojoti. Međutim, izgleda da se malo prave naivni. Auto im je drečavo obojen, ima džinovski spojler i nastavke skoro do asfalta. Verovatno ne žele da daju nikakve informacije neproverenoj osobi.

Glasnogovornik sa mikrofonom je poznat pod nadimkom „Garpuha“. Pravo ime mu je Andrej. On je glavni šoumen pokreta Speedhunters.

„Sa murijom nema problema. Šta misliš, ako se trke organizuju već devet godina, od 2010, i ako se još uvek održavaju, šta to onda znači? Dešava se da iskrsne problem, ali se on brzo rešava“, kaže Andrej.

I pored Garpuhinog optimizma organizatori trka se trude da ne izazivaju pozor javnosti. „Mi nismo u dobrim odnosima sa medijima“, odbrusi glavni organizator umesto odgovora na naše pitanje, i odmah podiže zatamnjeno staklo na svom autu ne želeći da nastavi razgovor.

Organizatori su zainteresovani da se trkači što manje eksponiraju. Slava može doneti bratstvu nove članove, ali i nove probleme sa gradskim vlastima. Očigledno je da to nikome ne ide u prilog.

Sva četiri migavca

Pokret „Speedhunters“ je poslednje utočište ljubitelja brze vožnje i motora u Moskvi. Razgovaramo sa trojicom mladića. „Postojalo je društvo na teritoriji Sveruskog izložbenog centra, ali se ono odavno rasturilo. Tamo sada više nema nikoga“, kažu oni. Njih trojica su na Vorobjove Gore došli u prerađenom automobilu marke KIA. Muzika iz njihovog auta odjekuje u celom ovom kraju, inače poznatom po tome što se u njemu nalazi MGU, glavni univerzitet u Rusiji.

„Vozite li danas?“

„Naša disciplina je malo drugačija“, kaže jedan od njih i otvara suvozačeva vrata na autu. U njih je ugrađeno deset zvučnika različite veličine. I ostala vrata su iznutra načičkana zvučnicima.

Bliži se jedan sat po ponoći. Organizatori pakuju šator, a vozači nagađaju gde se noćašnja trka održava. Odabrano mesto se drži u strogoj tajnosti. Svi strpljivo čekaju, druže se, slušaju muziku i puše nargilu direktno iz gepeka.

Tačno u jedan sat po ponoći pored parkiranih automobila juri auto organizatora i svima daje znak da krenu za njim. Svi sedaju za volan i ubacuju se u kolonu.

Formira se ogromna „reka“ u nekoliko traka. Samo krajnja leva traka se ostavlja za obične automobile. Svima su upaljena sva četiri migavca, tako da se kolona lako može uočiti i iz vazduha kada se na Lenjinskom prospektu kao zmija protegne na nekoliko kilometara. Organizatori je vode u pravcu Moskovske oblasti.

Četiristo metara

U određenom trenutku se „migavci“ sabijaju u gomilu i prave zastoj. Ljubitelji uličnih auto-trka skreću sa glavnog puta na petlju, a posle krivine stižu u raj za strastvene vozače.

Usko skretanje vodi na idealno ravan i širok asfaltni put. On je zatvoren za redovan saobraćaj. Otvoren je samo za ulične trkače. Klasičnih 400 metara slobodnog, ravnog asfalta. Tu se razvijaju maksimalne brzine!

Organizatori naplaćuju 500 rubalja po automobilu. Od jedne trke mogu da zarade 250.000 rubalja, bar sudeći pro broju automobila. Svi troškovi organizacije auto-trka drže se u tajnosti.

Po rečima anonimnog uličnog trkača, sav novac se potroši na go-go plesačice, muzičku opremu, vatromet i „dogovor“ sa saobraćajnom policijom. „Od prikupljenog novca organizatorima ostane možda samo za benzin“, citira njegove reči list MK.

Svim „legalnim“ automobilima se u ugao šoferšajbne lepi minijaturni papirić određene boje. Tako se na startu prepoznaju „ilegalci“, tj. oni koji nisu platili.

Uljezi uvek vrlo loše prođu. Dve škode su morale brzo da se „evakuišu“ i izbegnu gnev organizatora. Moguće je da su ti automobili zauvek izgubili pravo učešća u uličnim trkama.

„Legitnimni“ takmičari sa svojim automobilima ulaze na zatvorenu deonicu i parkiraju svoje mašine ukoso duž puta. Toliko je mnogo vozila da se do starta mora ići peške oko pet minuta. Tu uzbuđenje počinje da raste.

Automobili se u beskrajnom nizu ređaju jedan iza drugog od startne linije, koja je opremljena preciznim uređajima za beleženje preuranjenog starta ili izlaska izvan linije. Vozači sami biraju da li će prilikom starta gledati u uređaje ili u devojku koja daje znak.

Sa obe strane od starta ređaju se gledaoci. Tu se prodaju vruć čaj i kafa, čak se peče i „šašlik“ na roštilju. Viski se toči onima koji danas nisu za volanom. Mnogi puše nargilu smeštenu u gepeku. Pojedini takmičari imaju i svoje navijače koji ih burno pozdravljaju. Atmosfera je praznična. A malo dalje od starta vlada „poslovna“ atmosfera.

„Koji ti je motor? A vuča? A menjač?“ – tako takmičari traže dostojnog suparnika. Svi se trude da pronađu rivala čiji auto ima slične karakteristike. Pravilo je da se ne mešaju „babe i žabe“. Turbo motori se ne takmiče sa običnim motorima, niti se ručni menjači takmiče sa automatskim.

„Ja učestvujem u svakoj trci“, kaže Anton koji vozi KIA Rio. „Ove godine sam imao četiri trke i samo jednom nisam pobedio. Kada sam poslednji put izgubio mnogo sam teško podneo poraz. Sada ću to da nadoknadim“.

Ovde se ne klade ni vozači ni gledaoci. Rivalima je jedina pobuda sportski duh, mada im nije zabranjeno da se lično dogovore o novčanoj nadoknadi, nezavisno od organizatora.

Dva automobila polako prilaze startnoj liniji. „Još malo, još malo...“ – organizatori ih navode na samu liniju. „Spreman?!“, pita devojka prvog vozača. On odgovara ablendovanjem. „Spreman?!“, pita i drugog. On na isti način daje potvrdan odgovor. Devojka naglo podiže ruke uvis, zatim ih pruža od sebe i daje znak za start. Škripe gume, urlaju motori, a cilj je negde daleko u mraku...

Sviće novi dan. Noćašnji trkači su utopljeni u gradsku vrevu, ne prekoračuju ograničenje od 60 km/č, a često i mile u saobraćajnoj gužvi. Ali i tu prepoznaju jedni druge po nalepnici na zadnjem braniku.

Nikolaj Ševčenko, Russia beyond