Ranko Gojković: Ivan Čarota (1952-2024) je Srbiju nosio u srcu

Tužnu, pretužnu poruku dobih danas od poglavara Beloruske Pravoslavne Crkve Moskovske Patrijaršije, Visokopreosvećenog Mitropolita Minskog Gospodina Venijamina, o blaženom usnuću velikog pravoslavnog viteza Ivana Aleksejevića Čarote. Nosilac ordena Svetog Save SPC, čovek koji je na ruski jezik prevodio vladiku Nikolaja i avu Justina, Andrića i Crnjanskog i mnoge druge naše književne velikane, akademik u Beloruskoj akademiji nauka i SANU, književnik i prevodilac, slavista i pre svega veliki čovek i veliki prijatelj srbskog naroda. Ostaće upamćena njegova rečenica prilikom svečanog prijema u SANU: „Čista srca mogu reći, onoliko koliko sam Belorus, isto toliko sam Belosrb“. Pored zvanja akademika, profesor Čarota je bio i član Udruženja književnika Belorusije, Udruženja književnika Rusije i Udruženja književnika Srbije. Kao da je osećao da je treći vitez ruskoga sveta, Ukrajina, smrtno bolesna, pa se trudio da svoju voljenu Srbiju svojim stvaralaštvom i ljubavlju ujedini sa “ruskim svetom”.

Milošću Gospodnjom imao sam čast da upoznam mnoge poznate književne i kulturne delatnike iz „ruskog mira“ kako bi rekli braća Rusi ili ruskog sveta kako bi mi rekli. Moram reći da se i među takvim velikanima profesor Čarota izdvajao jednom posebnošću. Krhko i omaleno telo, retka smirenost i nenametljivost, rekao bih izuzetno otmena (kakvu nisam sreo kod svetovnih ljudi, takvu osobinu sam video samo kod pojedinih monaha molitvenika), nikako nije na prvi pogled odavala gromadno znanje i neverovatno zdravo rasuđivanje. Prvo što mi je palo na pamet kada sam pročitao poruku Mitropolita Venijamina, bio je samoprekor, zašto nisam zapisivao osnovne niti mnogih naših razgovora, toliko je mudrosti bilo u njima.

Ako kažem da je to bio povučen čovek koji je veoma malo govorio ali koji je znao da se „otvori“ ako oseti da pored sebe ima nekog ko „ume da sluša“ biće vam jasan razlog tog samoprekora. Ispričaću po sećanju jednu takvu iskricu mudrosti prilikom jednog od naših razgovora. Bili smo u poseti Leliću i Ćelijama i valjda videći predivan pejzaž, on se podsetio svog detinjstva u zabačenom selu njegovog mnogostradalnog zavičajnog Bresta i izgovorio je monolog otprilike sledeće sadržine:

Brate Ranko, razmišljam kako je teško današnjoj deci da nauče da razmišljaju. Roditelji ih odvezu automobilom do škole, vrate ih iz škole i posade pokraj televizora, dete nema vremena da razmišlja. Ja sam svakodnevno godinama pešačio preko brda i dolina po nekoliko sati do škole i isto toliko nazad do kuće. Nemoguće je ne razmišljati o mnogim stvarima pri takvom svakodnevnom pešačenju.

Jednom prilikom poveo se razgovor o kućnim ljubimcima i ostale su upečatljive reči profesora Čarote, da je on protivnik držanja psa u stanu.

– Gospod je predodredio da pas bude sluga čoveku, čovek koji drži psa u stanu suprotstavlja se Božijoj predodređenosti i on postaje sluga psu, što nije dostojno čoveka koji ima obraz Gospodnji – rekao je jednom prilikom profesor Čarota…

Moram priznati da sam često bio zatečen dubinom njegovih razmišljanja o najrazličitijim životnim situacijama. Samo neko ko je naučio da razmišlja, dolazi do ovakvih suptilnih objašnjenja mnogih pojava i bolesti današnjice.

Bio sam u Moskvi kada sam dobio mejl od pokojnog akademika Predraga Pipera, u kome me obaveštava da je profesor Ivan Čarota postao dopisni član SANU i da je zamolio da mi se pošalje pozivnica za svečanu večeru i čin svečanog proglašenja za dopisnog člana SANU. Može nekome izgledati trivijalno, međutim, meni je taj čin do današnjeg dana nešto što je u rangu sa ordenom, toliko je veliko moje poštovanje prema profesoru Ivanu Aleksejeviću Čaroti.

Dva njegova referata na Ćorovićem susretima istoričara u mom rodnom Gacku, predstavljaju ukras predivnih Zbornika koji se tradicionalno štampaju po završetku tih susreta. Bio je prepun utisaka posle susreta sa srbskom Hercegovinom.

Kao što sam ja bio prepun utisaka posle višednevnog putovanja sa Blagodatnim ognjem po svetinjama Belorusije, naravno, blagodareći preporuci profesora Čarote i pozivu Mitropolita Venijamina. Lično sam se osvedočio u ogromno uzajamno poštovanje ova dva velika sina Belorusije i ne čudi da je iz tog uzajamnog poštovanja nikao i prvi hram u Belorusiji posvećen Svetom Savi Srbskom u Borisovu, u kome je tada kao episkop stolovao današnji Mitropolit Minski Venijamin. Profesor Čarota svakako nije slučajno dobio najveći orden SPC, orden Svetog Save.

Dragi profesore, verujem da nećeš zameriti na prisnom oslovljavanju, pišući mi “dragi brate Ranko” naterao si me na hrišćansko a ne zvanično akademsko međusobno opštenje. Imao sam čast da se sa Tobom danima družim na više manifestacija u Rusiji, Belorusiji, Srbiji i Republici Srbskoj, imao sam čast da Te ugostim u svom domu u Beogradu i da Ti mene ugostiš u svom domu u Minsku. Hvala Ti na toj ukazanoj časti, neka Ti je večnaja pamjat!

Upokoj, Gospode, dušu raba Tvojega Ivana, prosti mu sagrešenja voljna i nevoljna i naseli ga u Naselja Pravednih, gde nema bolesti i tuge i uzdisanja. Amin!

[SABORNIK SRBSKO-RUSKI]