BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Kazak – sinu: Odsad živi po svojoj pameti – više pred Bogom za tebe nisam odgovaran!

Kazak – sinu: Odsad živi po svojoj pameti – više pred Bogom za tebe nisam odgovaran!
29.10.2024. god.
Piše: Arkadij Talisvejber

 

– Pa sine moj oženio sam te i vaspitao. Živi sad i budi pametan – više pred Bogom za tebe nisam odgovoran! – ovako je obično Kozak govorio sinu kada su bile završene sve pripreme za službu mladog Kozaka.

Kako ističe Boris Almazov*, osnovna kakrakteristika kozačke vojske bila je u tome što su Kozaci konja i svu opremu porodično kupovali za svoj novac. To za Kozaka nije bilo samo veoma ozbiljno porodično materijalno breme već i duboki filozofski sadržaj.


U poimanju kozačkih predaka «sprava» (oprema) – nije bila samo set neophodnih stvari za službu, već poseban, često mistički i ritualni smisao, koji je Kozak davao šapki, sablji, uniformi i sl. «Sprava» – nije samo ratna održda, konj i oružje, u najširem poimanju, to je narodna nošnja, a još šire – kozački moralni, svakodnevni i gazdinski način života, sav set predmeta i običaja koji su Kozaka činili Kozakom. Kazaka su dugo «opremali» pre nego što je otišao da služi. To nije vezano samo za ogromna materijalna odricanja za nabavku oružje i municiju, već i za privikavanje novom svetu predmeta, ideja i pojmova, novi svet koji je definisao muškarca-ratnika.






Po pravilu, otac nije samo prikupljao neophodnu municiju i naoružanje, već je i obučavao sina zanatu i svemu što je neophodno za gazdovanje domaćinstvom budućoj glavi porodice i članu seoske kozačke zajednice. Sin je razumeo da više nema pravo da od oca bilo šta. Dakle, potpuno mu je određena mera. On je odsečen komad.






Zato priča o kozačkoj opremmi ne mora nužno da krene raspravom o stvarima, već objašnjenjem unutrašnjeg smisla koji je utkan u svaki pojam i predmet. Najvažniji i prvi pojam bila je «ispravnost».

«Kazak je bio u obavezi da bude ispravan». Toj formuli naši preci su davali veoma dubok smisao. To je jasna duša, jasnan pogled na svet, podudarnost reči i dela, fizičko zdravlje i pristojan izgled. Poseban deo pojma «ispravnost» bila je stalna borbena gotovost. Admiral Makarov objasnio ju je kao spremnost da se u svakom momentu krene u boj i da život za Otadžbinu.

Razume se da je Kozak prvo morao da ima paradnog, snažnog i zdravog konja. Njega nikad nisu koristili za oranje, nije služio da vuče zapregu, nije vukao teret i stalno je, gotovo svakog dana, po nekoliko časova «obučavan» samo za rat. I naravno, za jako gazdinstvo, mada se to posebno nije govorilo.






Kazak je mogao da bude siromašan, ali nije smeo da bude loš čovek. To je bilo isto toliko nezamislivo kao i neuredan Kozak. Spoljašnja manifestacija „ispravnosti“ bila je konvencionalna odeća, zdravlje, što je za posledicu imalo i veseli duh. U svim životnim prilikama posebna pažnja poklanjala se pravilima lične higijene. Kad je služio Kozak je svakodnevno išao u banju (saunu), menjao donji veš, sam ga je prao, morao je svakodnevno da pere noge, brijao se i podšišavao - svakodnevno je menjao kragnu na svojoj kozačkoj košulji itd.

Starešine i stariji po zvanju mogli su u svakom momentu da postrojenom u vrstu Kozaku narede da se skine i pokaže čistoću tela i svog donjeg veša. To nije vezano samo sa ratnim zahtevima – zapostavljanje lične higijene vodilo je do pada borbenih kvaliteta: ogrebotine na stopalima, razni osipi, infekcije, bolesti, međutim, to je imalo i više duhovno značenje. Stalna fizička kondicija, kako danas kažu, terala je Kozaka da stalno ima na umu zašto se pojavio na ovom svetu – da preko služenja Bogu služi svojoj OTADŽBINI i NARODU – ORUŽJEM.






Zimi kada nije bilo vode, Kozak se svakodnevno, trljao snegom iznad pojasa. U pustinjama gde takođe nije bilo vode Kozaci su u pohodima, na svaka tri dana, sunčali odeću na suncu, a zimi pored logorske vatre, a kad uopšte nije bilo vode primenjivali su «suvo kupanje» – valjali bi se goli po sitnom pesku i sušili se suknom na vetru. Ovaj običaj verovatno potiče još iz antičkih vremena koji su koristili drevni Grci i do dan danas znaju stanovnici pustinja. Brijali su se čak i u uslovima poziconih bitaka. Ako nisu imali sapuna i tople vode brijali su se na «svinjski način» – bukvalno šurenjem – izrasla brada na obrazima se parila i strugala mokrim peškirom.

Ali, to se odnosilo samo na mlade i neoženjene Kozake i Kozake pripadnike garde koji su nosili samo brkove. Oženjeni Kozaci nosili su, po pravilu, bradu. Brada se se pažljivo šišala i štucovala. Način brijanja davao je poseban fazon kozačkoj bradi. Kozaci su se brijali sabljom. Ona se kačila na pletenicu na dršci, a Kozak se brijao oštricom sablje. Zato su obrijani bili samo obrazi i vrat ispod podbratka. Tako su se brijali do XVII veka i nešto kasnije kada je «opasna britva» bila obavezna stvar u setu kozačke opreme, ali je fazoniranje brade ostao isto. Druga stvar bila je perčin (čuperak), a sredinom veka Kozaci su nosili tri poznate frizure. Kazaci – Čerkezi ostavljali su hohol (rep ispleten u pletenicu) na potpuno glatko obrijanoj glavi. Zato je zaporoški Kozak dobio podsmešljiv naziv Hohol ili oseledec, obe frizure nosili su samo ratnici – Zaporoški Kozaci. Jedan čuperak kose na obrijanoj glavi potiče još iz drevnih vremena. Tako je kod Normana «oseledec» (vrsta frizure) označavalo posvećenost jednookom bogu Odinu i nosili su je ratnici – sluge Odina i sam Bog.

Interesantno je da kod Persijanaca reč «Kozak» znači «Hoholok».

Kozaci sa srednjeg Dona, Tereka i Jaika šišali su se «ispod nokšira», «ispod kore lubenice».

I, naravno, znameniti kozački čub (perčin, čuperak) koji se video ispod šapke – bila je najmlađa frizura. Ona nije postojala pre HVII veka ali je nastala pod uticajem poljske i evropske mode: obijan potiljak i kuštravi čuberak iznad čela.


Ispletena kosa imala je ogromnu silu u drevnim magijama i zato su je pažljivo krili: zakopavali su je u zemlju plašeći se da se neprijatelji ne dočepaju kose kako bi izvršili magijski obred i izazvali prokletstvo.

U svim kozačkim krajevima očuvan je obred prvog šišanja muškog deteta.

Običaj podstrizavanja nije nikad iščezao iz kozačke sredine. Kao i na krštenju, koje je tokom sovjetske vlasti bilo zabranjeno, ono se vršilo tajno. Kada je dečak navršavao godinu dana kuma bi ga u oruženju drugih ženskih rođaka, ali bez prisustva majke, koja nije prisustvovala ni krštenju, stavljala na vuneno đebe i prvi put šišala.

Obred je bio praćen dobrim željama i rutualnim pesmama, kosa se pažljivo skupljala i čuvala na okviru ikone koju je dete dobijalo na rođenju i koja ga je pratila celog života. Ako je kozak ikonu nosio sa sobom u ratne pohode ili na službu, onda je paket sa kosom majka prebacivala na kućnu ikonu i tamo je čuvala. Kosa sa prvog šišanja uvek je ostajala u rodnoj kući.

Ova kosa se stavljala u posmrtni sanduk pokojnika ili u sanduk majke ako je Kozak bio sahranjen negde dalje u tuđini ili se palila sa delomima njegovih ličnih stvari onim koji se nisu nasleđivali ili darivali sirotinji.

Mladog Kozaka (Kozačića) u sedmoj godini šišao bi kum i to «u krug», nakon čega je dete prvi put na kupanje išao sa ostalim muškarcima u banju (saunu). To se po pravilu događalo lubotom, a u nedelju bi ga oblačili u novu mušku odeću posle čega je dečak prvi put išao na ispovest.



Treći, i poslednji put, Kozaka su ritualno šišali u 19 godini ćivota kada je bio primljen u Kozake i kada je polagao vojnu zakletvu. Dan-dva pre zakletve, poštujući strogi post, maloletnik je išao s ocem i kumom u banju (kupatilo) gde su ga šišali na nulu i oblačili u novo i čisto odelo. Na zakletvu je išao sa «na ćelavo obrijanom glavom».

Ovo treće ritualno šišanje značilo je da zauvek napušta civilni život i postaje vojnik. Otad, glavna briga njega i njegove porodice postaje «opremanje» za vojnu službu. Dve godine pre poziva na službu, on je bio u obavezi da mnogo toga nauči, da mnogo toga prikupi i... odneguje čub (perčin, pramen kose).



* Almazov Boris Aleksandrovič rođen je 1944. godine u Lenjingradu, a porodica mu se tri meseca po rođenju seli na Don. Tamo je budući pisac upijao kozačku tradiciju i kulturu.

Almazov od 1990. godine učestvuje u obnovi kozaštva i s vremenom postaje ideolog ruskog Saveza Kozaka. Izabran je za prvog atamana Sankt Peterburga, a zatim i celog Severo-zapadnog posebnog kozačkog okruga.


Izvor: 
yugsn.ru

 

 


  • Izvor
  • Tanjug
  • yugsn.ru/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa.  Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi



Kompanija NIS nastavlja da širi krug partnera među obrazovnim institucijama u Srbiji uspostavljanjem saradnje sa pravnim fakultetima Univerziteta u Beogradu i u Novom Sadu. Memorandume o saradnji potpisali su...

Svečano otvaranje ciklusa kulturno-obrazovnih priredbi „Rusija – Srbija: zajedničko kulturno nasleđe“, posvećene 80. godišnjici oslobođenja glavnog grada Srbije od nacističke okupacije, održano je na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u...


Kozaci su još u feudalno vreme, mnogo pre opšteprihvaćenih „stubova demokratije“ – Francuske, Engleske ili SAD – bili primer prave demokratije. Na Donu je (ruski - Voйskovoй krug*) Vojni...


Ostale novosti iz rubrike »