Kako je donska Kozakinja mogla da spase besprizornika, dobije razvod pa čak i ratni orden?

 
Ko su Kozakinje?

«Okrugla i rumena lica, tamnih očiju, ogromne, posebno čvrste, crnokose i prema tuđinu neprijateljski raspoložene». Tako je Aleksandar Rihelm, prvi istoričar kozaštva, opisivao žene koje su u XVIII veku živele na Donu.  

Otkud dolaze ove lepotice i kako su uspele «pariraju» slobodnim Kozacima za koje je bila posebna «drskost» da uopšte nemaju žene.  

U XVI-XVIII veku Kozaci su regularno išli u pohode protiv Basurmana (nehrišćana) u Krimskom kanatu, vlasti Porte na Kavkazu i Zakavkazju.  Kao trofeje – zarobljenike – oni su plenili prekomorske zarobenice koje su na tatarskom nazivali «jarikama» (ratne zarobljenice).

Postoje svedočanstva da su u zimu 1634. i 1635. godine u svoja sela Kozaci doveli oko 800 žena iz Čubure i 935 iz Očakovske kose.

Prva stvar kroz koju je devojka prolazila bilo je pravoslavno krštenje i davanje uobičajenih ruskih imena. Muslimanske Zaire, Dajre, Dadire postajale su Zoje, Darije i Nadežde. Kazaci su ih uzimali za žene: a ženidba je vremenom postala prestiž. Bilo je uvreženo verovanje da ako imate suprugu i decu da ste pravi ratnik i da možete izdržavati i braniti svoju porodicu.

Poznato je da su se zaporoški i donski Kozaci ženili za strasne Turkinje, Persijanke, ćerke grčkih trgovaca; a Terci (stanovnici reke Terek) za svoje komšinice Dagestanke i Čečenke; uralski za Nogajke i Sartjanke, Jaici Kozaci ženili su se Kazakinjama i Uzbekistankama.

Zarobljene Jasirke uglavnom su bile Muslimanke iz situiranih, bogatih, a ponekad i plemićkih porodica, usvajale su kozačku kulturu, a običaji iz svojih naroda pozitivno su prenosile na Kozake ratnike.

Postepenno je broj «zarobljenica» dovezenih iz pogoda spao na nulu. Već počektom XIX veka ratnici su sklapali brakove uglavnom u okviru svoje kaste i to uglavnom lokalni lepoticama.

Red i poredak u kozačkoj porodici

Kako piše Ivan Kandaurov u svojoj knjizi Donski Kozaci, žena je u očima Kozaka dugo bila samo robilja, stvar, u krajnjoj liniji samo domaćica: «Od Boga je da Kozak stariji od žene bude». Zato su u početku Kozakinje bile prinuđene da trpe nepoštovanje, a neretko su ih i tukli.

Vremenom su se običaji u kozačkoj sredini menjali. Kako tvrdi lokalni etnolog i publicista Galina Astapenko tome je doprinelo često i dugotrajno odsustvo glave porodice. Dok je muž ratoao, žarmelka (žena ratnika) sama je vaspitavala decu, brinula o starima, na njenim plećima bilo je kompletno domaćinstvo.

Stoka, okušnica, vinograd, bašte, kuvanje, pranje, peglanje, šivanje i spremanje zimnice – bilo je na plećima žena sa kojima su one uvek izlazile na kraj.

Nekih dva veka neslobodne «robinje» i strankinje postale su punopravne predstavnice kozačke zajednice i zauzele u njoj posebno mesto.  Dečaci i devojčice su se Kozakinjama obraćali rečju «mamaša» i kad bi je videli iz poštovanja su ustajali. Vršnjaci su je zvali «sestrom», a uvaženi Kozaci – «ćerkom».

Pored veština u domaćinstvu, Kozakinje su znale kako da se brinu o konjima, koji su ponekad po prirodi bili veoma svirepi, ritali se i grizli. Znale su i da rukuju oružjem (sabljom, puškom), voze zapregu i osedlaju konje. Zato su Kozaci i morali da poštuju svoje žene.

Ne čudi da je «Kazak… nevoljno osećao njenu (ženinu) superiornost. Cela kuća, svo imanje, čitavo domaćinstvo stekla je ona i sve se držalo na njenom radu i brizi», pisao je Lav Tolstou u priči «Kazaci».

A evo još jednog primera koji je u svojoj noveli opisao kozački pisac: Gari Nemčenko:

«Godine 1914. u rano jutro u selu Otradnoe prođe konjem Kozak sa crvenom zastavom najavljujući rat. A već u kasno veče Hoperski pulk kretao se u koloni na mesto zbora. Zajedno sa pukom, razume se, kretali su se žene i starci. Jedna žena koja je vodila konja sa zapregom i slučajno, jednom stranom točkova, prešla po pšeničnom polju, oficir koji je u čitavom puku bio poznat po prezimenu Erdeljai, udari je zbog toga bičem po ramenu. Iz kolone izlete Kozak i poseče ga».

«Ljub – ne ljub» – dolazi u Krug

Odnosi između Kozaka i Kozakinja bili su puni poštovanja i ravnopravnosti. Kozačka zajednica je žestoko sprečavala nebrigu prema ženama. Na primer, Kozak je mogo biti osuđen na smrt zbog silovanja. Kozakinjama je bilo dozvoljeno da rade ono o čemu su žene u Rusiji mogle samo da sanjaju.

Naprimer, postojao je običaj zahvaljujući kome je donska Kozakinja mogla da spasi život smrtniku pred časnim narodom. «Mladog Kozaka osuđenog na smrt izvode na podijum gde mu se čita kazna. I kad je dželat već bio spreman da izvrši kaznu, iz mase bi izlazila devojka i glavu mu prekrivala maramom», piše istoričar G.P. Nadhinin.

Tako je devojka svedočila pred seljanima da će odmetnutom ratniku koji je postao glava porodice izbiti iz glave sve budalaštine.

Kozakinje su čak imale pravo da iniciraju razvod. Ona je imala pravo da izađe u Krug (seoski trg) i rečima «Ne ljub» i tako je sticala slobodu od porodičnih obaveza i preuzimala polovinu imovine. Posle kada je brak počeo da se zasniva u crkvi, a mladenci se venčavali u hramovima, razvodi su postali gotovo nemogući.

Posle pogibije muža udovica je nasleđivala imovinu čak i tada kada su svog pirpadnika Kozaci sami osuđivali na smrt. Supruga je mogla da računa na doživotnu zaštitu i podršku zajednice.

Za slobodne donske Kozake još pre revolucije postojao je i poseban praznik – Dan donske Kozakinje. On se obeležavao 21. novembra, a već u HІH i početkom XX veka toga dana organizovani su balovi od kojih je glavni bio u Sobranje armije i mornarice uz poziv svim kozačkim jedinicama, junkerima, oficirima kozačkih gardijskih pukova, funkcionerima, studentima i naučnicima.

Herojine i grofice

Kozak V.A. Dronov u svojoj knjizi Kazačka nagrada pisao je da su žene bile poseban klan sa svojim običajima. Kozakinja je mogla da dobije medalju Za usrdnost i brigu o otadžbini, lepo ponašanje i ako je slala na službu više od tri sina. Takve žene su imale posebnu počast i poštovanje, a sami atamani su im se klanjali.

U slučaju opasnosti Kozakinje su imale pravo da upotrebe oružje i od Basurmana (nehrišćana) brane selo. Među donskim Kozakinjama postojale su prave herojine

Istorija pamti odbranu Azova 1641. godine, tada novog kozačkog sela. Utvrđenje je napalo 227.000 janičara i stranih plaćenika silistrijskog paše Husejina Dalija i krimskog hanata Begadirja Hireja. Njima se suprotstavio kozački garnizon sa 6.000 ljudi kao i 800 Kozakinja koje nisu svojim muževima samo punile pušk, već i precizno pucale po Turcima.

Legendarna kozačka ratnica postala je Praskovja Kurkina iz sela Nagavskja (danas se ono nalazi u Koteljnikovskoj opštini Volgogradske oblasti, na levoj obali Dona). Ona je služila u Balabinovom puku tokom poljskog rata 1792. godine. Ona je postala prva žena kojoj je dodeljeno oficirsko zvanje u ruskoj armiji i nosilac dva ordena.

A obzirom da vreme ne stoji, a sa njim ni kultura pa ni prosveta. U visokom društvu počele su da se pojavljuju prelepe žene potomci nekadašnjih Jasirki – lepotice tamne puti, koje nisu plenile samo svojom lepotom, već i pamežu i posebnim karakterom. Prve grofice iz ruskih plemićkih rodova kozačkog porekla bile su ćerke porodica Orlov-Denisovih, Matveja Platova, kao i dvorske dame mnogih ruskih carica: Sebrjakova, Jefremova, Žirova, Karpova i mnoge druge. Sve su one završile visoke škole, univerzitete i razne visoke ženske univerzitete.

Ipak, ma koliko da je vrela krv tekla venama obrazovanih Kozakinja, one su ostajale veoma konzervativne i odane svojim seljanima. Njima su bila tuđa moderna «narodnjačka» učenja i revolucionarne ideje, među Kozakinjama studentkinjama nije bilo revolucionarki, a pogotovo teroristkinja. Najmoralniji idel za potomke Kozakinja bio je Gospod Bog, a od ovozemaljskih vrednosti – porodica i rodni prag.


Izvor: yugsn.ru