Zašto na kozačkim svadbama viču «Gorko», lome čaše i posuđe pa dele «sablje»

Na ova i druga pitanja odgovara autor knjige «Svadbeni obred kod donskih Kozaka», magistar filologije Tatjana Grevcova. 

– Svadbeni obred jedan je od najvažnijih rituala svakog čoveka, posebno Kozaka. Po verovanju kada nevesta stupa u brak ona umire za svoj rod i rađa se ponovo kao žena i buduća majka. Mnogi svadbeni elementi kao što su slavljenje mladenaca, ples, igre čak i način ponašanja za stolom imaju posebni i sakralni smisao — kaže Tatjana Grevcova.

U periodu XVI - XVII veka registracija braka za Kozake bila je krajnje jednostavna. Naprimer, Kozaci su zasnivanje braka vršili na majdanima, tj. na trgovima. Mladoženja je mladu pokrivao haljinom i govorio: «Budi mi žena», a malda je odgovarala: «Budi mi muž». Nakon toga maldenci su čestitali Ataman i Kozaci, nakon čega je počinjala fešta. Znamenit i ataman Stepan Razin u svojim uputstvima je govorio: «Ne idite u crkvu, već oko breze svadbu pravite onako kako nalažu naši stari običaji». Uzgred, to je bio centralni momenat da se ovaj ataman optuži na carskom sudu. 

Stotinma godina posle kozačka svadba dobila je tačan poredak. Sve je počinjalo provodadžisanjem. Obično bi svat bio uvaženi i najstariji rođak. Važilo je obavezno pravilo: za provodadžiju ne uzimati ženu bez dece jer je bilo uvreženo verovanje da mladenci mogu ostati bez dece. 

Provodadžije su u kuću neveste dolazili sa hlebom kao stranci ili trgovci. Na pregovorima (cenkanju) devojka je bila «roba», a mladoženja «kupac». Ako mladoženja ne bi bio po volji kućnog domaćina, provodadžijama ne bi ponudili ni da sednu i bi bio znak odustajanja. U nekim selima provodadžisanje se završavallo donošenjem nesrećniku lubenice ili dinje. Međutim, ako bi mladini roditelji i bili za brak, oni ipak ne bi odmah dali blagoslov za brak. Običaj je nalagao da trguju. 

Kad bi se mladini roditelji konačno složili i pristali na brak, provodačije bi otišle po mladoženju i njegove roditelje. Dok su okupljeni proslavljali dobro obavljen posao mladu i mladoženju bi odveli u drugu sobu na upoznavanje. 

Ništa manje interesantan nije bio još jedan obred — pogađanje: roditelji budućeg para dobovarali su se kakvu globu mora da plati krivac za slučaj da brak bude raskinut. Overa je bila sečenjem ruke, tj. stavljanjem ruku na sto i svi prisutni bi to potvrdili preklapajući sve svojim rukama. 

Zatim se pristupalo «organizaciji svadbe» na kojoj su se okupljali svi rođaci budučih mladenaca. Na njoj bi isprošena devojka zvanično bila proglašena za mladu. Na dogovorima bi se preciziralo o uslovma i danu svadbe, gde bi se definisali najsitniji detalji i sam tok svadbe, deremonijal. Bio bi dogovoren broj zvanica, rashodi, pokloni mladoženje nevesti, tj. bila bi rešena sva ekonomska pitanja svadbe. Izmene nakon postignutog dogovora nisu bile moguće. U današnje vreme to bi se smatralo predbračnim ugovorom.  

Dan pre svadbe pekli bi se od pšeničnog brašna peciva, svadbeni kolač i šiše (malu okrugli hlepčići), sipalo bi se vino u boce koje bi se pečatile žitnim, raženim, ječmenim, ovdenim i proso klasjem (da ne bi došla nečista sila) i vezali ružičstim trakama. 

Sve ove pripremze zvali su «pravljenjem šiške» (malih hlebčića). Uvek su pekli mnogo šiški jer su ih služili svima ko bi bio pozvan na svadbu i tokom darivanja mladenaca davali bi ih u znak zahvalnosti na poklon. Smatralo se da što više „šiški“ " mladenci podele gostima tokom svadbe da će ih manje „šiški“ bosti tokom porodičnog života. (Šiška inače znači i šišarka na ruskom jeziku).

U kući mladoženje pekao se veliki punjeni helb koji se nazivao „leženj“. U sredinu hleba za sreću se stavljao dukat. I on je služen na kraju svadbenog slavlja pri čemu su sredinu kolača čuvali za mladence. To je nešto slično svadbenoj torti tokom sklapanja braka u XXI veka.

– Kozaci nisu govorili „slavlje“ ili „proslava“ svadbe. Na svadbi se pleše. A sva zato što je kod Kozaka sama svadba i provodadžisanje pravi spektakl u kome svako zna svoju ulogu. Uoči svadbe kod mladenaca se organizuju večeri za mladu i mladoženju. U mladinoj kući se okupljaju njene druge, a kod mladoženje njegovi prijatelji. Mlada, nakon što bi svoje druge povezala maramama, slala bi ih kući s poklonima mladoženji i njegovoj rodbini. A mladožnja bi budućoj nevesti slao svadbeni poklon: venčanicu, cipele i nakit“ – nastavlja svoju priču Tatjana Grevcova.

Na dan svadbe mladoženja je bio u obavezi da otkupi mladu od njene rodbine. Samo nakon toga bi se mladina rodbina uputila u crkvu za sklapanje braka „na nebesima“.

Svedoci (kumovi) bi nad mladencima iznad glava držali vence, dok bi ostali stajali sa upaljenim svećama. Posle bi novo venčani tri puta razmenili burme i poljubac.



Sveštenik bi mladu i mladoženju uzeo za ruke i ti puta prove oko analogina. Posle venčanja na izlasku iz crkve mladenci su morali da prođu ispod isukanih i u krst postavljenih kozačkih mačeva. Ovaj običaj je simbolizovao zaštitu nove porodice od nevolja i siromaštva. Deveruša je od gostiju uzimala ugašene sveće i predavala na čuvanje porodici. U slučaju da se desi teška bolest ili porođaj sveće bi ponovo palili. Nakon završenog venčanja svi bi popili vino i razbili čaše.

– Lupanje posuđa u svatovima je dobar i star običaj. Njega ne treba dovoditi u vezu sa hvalisanjem i vrdnjom, evo vidite koliko sam bogat i koliko posuđa mogu da razlupam. Pre će biti da je to simbolični završetak jednog i početak novog života. Zato lupaju čaše na krštenjima, rođendanima ili tokom lečenja. Jednostavnije rečeno: „Čaše lomim – u novi život krećem“ i sad je vema prisutno verovanje da se razbija na zdravlje – kaže Tatjana Grevcova.

Svadbene tradicije kod donskih kozaka prisutne su i dan danas. Sad je običaj da se na kozačkim svadbama razbija nakon zaključivanja braka u kući mladoženje, kao i na drugi dan venčanja i tokom svih proslava.

Lumpovanje je u svakom mestu različito.

Sibirski Kozaci tokom svadbenih veselja pili su iz čašica koje su potom razbijali o pod. Orenburški i uralski Kozaci drugi dan svadbe razbijaju posuđe u znak prve bračne noži i gubitka „nevinosti“ mlade.

U Ust-Donjeckom i Semikarakorskom delu Rostovske oblasti prilikom sastanka mladenaca razbijaju tanjire, u Hopri, Srednjem i Gornjem Donu drugog dana svadbe na trbuhu tašte ili svekrve vučijama ili oklagijom razbijaju nošu što znači da će se «roditi» mladenac. Ne bez razloga lumpuju na Donu i izgovaraju: «Nevesta je bila čitava, a sad se razbila» ili «Nevesta sada naša, a ne vaša».

Uzgred, postoji jedno pravilo koje važi i dan danas. Mladenci su bili u obavezi da zajednički pometu razbijeno posuđe što je bio test da li znaju da vode domaćinstvo i zalog dugog i krepkog porodičnog života.

Mnogi etnografi smatraju da je baš na kozačkim svadbama nastao običaj da se viče: „Gorko“.

– Na svadbenim obredima poseban značaj pridavo se suprotstavljanju gorkog i slatkog. Sve slatko je dobijalo erotički i ljubavni smisao značajan za svatove. Ne bez razloga mi i do dan danas izgovaramo «medeni mesec» o prvom mesecu braka – govori Tatjana Grevcova i dodaje da je kod Kozaka uslovni signal da kad se poljubi mlada bio da gosti izgovaraju i druge povike, na primer, da su svadbena jela «loša»: «Maslo je gorko!», «Kaša je neslana!», «Pivo je užeglo!», «Slama u vinu!». Na taj način su gosti podsticali mladence da se ljube i tako javno iskazuju međusobnu ljubav i na taj način provocirali slatak supružnički život mladenaca.

Svako kozačko mesto i selo ima svoje svadbene tradicije, a glavno pravilo je – veselje, uvažavanje mladenaca i crkveno venčanje.