Pet najboljih filmova neverovatnog ruskog reditelja Aleksandra Sokurova

Filmovi Aleksandra Sokurova uvek se bave temama koje imaju neprolazan značaj. U sovjetsko doba njegovi provokativni filmski radovi nailazili su na negativne reakcije vlasti, a lako je shvatiti zašto. Prepuni emocija, zasićene atmosfere i muzike, njihov fokus je na životu, gubitku i destruktivnoj ulozi moći, piše Russia beyond.

Ozbiljan kandidat za nagrade na svim velikim filmskim festivalima, uključujući Kan i Berlin, Sokurov je poznat kao reditelj koji svoj rad bazira na „razumu i osećajnosti” pre nego na biznisu i budžetu.

Sokurovljeva umetnost se uvek izdvajala od drugih. Reditelj sa sedištem u Sankt Peterburgu, koji je nedavno napunio 70 godina, neprekidno preispituje granice i ograničenja svoje vizije. Najveći izazov za njega je da otkrije šta se nalazi iza realnosti ljudskog postojanja.

„Ono što me zanima je kako osoba prolazi kroz teška životna iskušenja, kako podnosi teškoće, prevazilazi tugu, smrt i druge metafizičke pretnje – to mi je važno kao filmskom stvaraocu i građaninu moje zemlje”, rekao je reditelj „Usamljenog ljudskog glasa”.

2017. godine renomirani ruski reditelj dobio je nagradu za životno delo od Evropske filmske akademije za svoj „izvanredan rad na polju režije, dramaturgije i kinematografije”.

„Ruska barka” (2002)

 

Aleksandr Sokurov/AST Studio, 2002

„Ruska barka” je naprosto očaravajuće filmsko ostvarenje. Snimljen u jednom neprekinutom kadru koji traje 87 minuta pomoću HD-video kamere, Sokurovljev magnumopus je moćan omaž muzeju „Ermitaž” u Sankt Peterburgu, koji je 1764. osnovala Katarina Velika.

To je ona retka prilika kada slika zaista govori više od reči! „Ruska barka”, koju je snimio nemački snimatelj Tilman Bitner, je eksperiment nemerljive lepote, raspona i virtuoznosti.

„Faust” (2011)

 

Aleksandr Sokurov/Mass Media Development and Support Foundation, 2011

Ovo kinematografsko remek-delo, inspirisano Geteovom dramom, koju je ovog puta za film preradio Jurij Arabov, predstavlja detaljno razrađen posmrtni marš. Kao i nekada Nikolaj Gogolj ili Fjodor Dostojevski, Aleksandar Sokurov se oprašta od ljuske duše i svega što ide uz nju, uključujući želje, nade, lepotu, dobrotu, moral, istinu i pravdu.

Sokurovljev Faust je antijunak, koji ima malo zajedničkog sa Geteovim junakom. Kroz dekonstrukciju lika Mefista, Sokurov gledaocima daje izvestan uvid u to zašto sveobuhvatno zlo često biva moćnije od neiscrpne istine.

Reditelj sa izuzetnom autentičnošću prikazuje životinjsku prirodu stanovnika grada u kojem se drama odvija. Svaki junak se pojavljuje kao grešnik. Što još jednom potvrđuje da „čovek vidi u svetu ono što nosi u svom srcu”.

„Majka i sin” (1997)

 

Aleksandr Sokurov/Lenfilьm, 1997

Ovo je nadrealna meditacija o smislu milosrđa, mudrosti i posvećenosti. To je priča o dubokoj naklonosti i bezuslovnoj ljubavi između dvoje srodnih duša. To je poslednji poziv onima koji nikad nemaju vremena da ojačaju odnose sa roditeljima.

Sokurov dodiruje tragičnu žicu kada prikazuje sina koji nosi majku u naručju, kao veliku ranjenu pticu. „Kako žalosno! Najzad, ti tek moraš da prođeš kroz ono što ja prolazim sada. To je tako nepravedno”, kaže majka. „Srešćemo se tamo gde smo se dogovorili. Čekaj me. Budi strpljiva, draga moja, budi strpljiva...” odgovara sin.

Upozorenje: možda nećete moći da zadržite suze dok gledate ovaj film!

„Taurus” (2001)

 

Aleksandr Sokurov/Goskino, 2000

Vođa boljševičke partije, osnivač Sovjetske Republike, pokretački um iza revolucije 1917, odličan govornik, rođeni ideolog i izvanredan učenik Karla Marksa. Ko ili šta je zapravo bio Vladimir Lenjin? Odgovor može zaista biti problematičan.

Sokurov prikazuje osnivača sovjetske države, poznatog po svojoj moći da opčini ogromne mase ljudi, kao bednog i beznačajnog čoveka koji ima očajničku potrebu da privlači pažnju na sebe kako bi se osećao živim.

Sokurovljev naturalizam je ponekad šokantan i obeshrabrujući, kao da je cilj reditelja bio da liši Lenjina svakog dostojanstva kako bi pokazao svoju ideju.

Jedno od najmoćnijih oružja Sokurovljevog arsenala je moć umetničke slobode i sposobnost da razotkrije mračnu i neprijatnu stranu ljudske prirode. Istina je, međutim, da Sokurov Lenjina prikazuje kao fizički i mentalno bolesnog čoveka ne kako bi ga izložio poruzi i sramoti, nego kako bi pokazao da je on samo jedan od nas.

„Moloh” (1999)

 

Aleksandr Sokurov/ARTE, 1999

Ovo je prva drama u Sokurovljevoj takozvanoj „tetralogiji moći”, za kojom slede „Taurus” o Vladimiru Lenjinu, „Sunce” o japanskom caru Hirohitu i „Faust”.

Radnja „Moloha” dešava se 1942. godine i prikazuje jedan dan u životu Adolfa Hitlera, koga izvanredno tumači Leonid Mozgovoj. Hitler putuje na bavarske Alpe kako bi se video sa svojom vernom ljubavnicom Evom Braun. Paru se pridružuju uvaženi gosti kao što su nemački ministar propagande Jozef Gebels i Hitlerova desna ruka Martin Borman.

U potrazi za filmskom istinom Sokurov je uloge poverio ruskim glumcima koji su kasnije sinhronizovani na nemački.

Film je bio u konkurenciji za Zlatnu palmu 1999. godine, pri čemu je nagradu za najbolji scenario osvojio je Sokurovljev prijatelj i scenarista Jurij Arabov.

Valerija Pavkova, Russia beyond