EDGAR DEGA

Francuski slikar, graver i vajar Edgar Dega rodio se u Parizu, u ulici Sen Žorž, 19. jula 1834. Na krštenju je dobio ime Hiler-Žermen-Edgar de Ga; to je generacijama bilo porodično ime. Postojao je neki de Ga koji je učestvovao u krstaškom ratu u trinaestom veku. Slikar je bio prvi koji je promenio porodično ime od de Ga u Dega. U njegovoj imućnoj porodici se izuzetno negovala ljubav prema umetnosti. Otac Ogist bio je obrazovan i svestranih interesovanja, strastveni ljubitelj i poznavalac umetnosti i muzike. Majka Selestin Mison potekla je iz francuske porodice koja se naselila u Sjedinjenim Državama.

Dega je bio naročito osetljivo dete, koje je veoma brzo pokazalo interesovanje za čitanje, muziku i upotrebu boja. Od samog početka bio je ozbiljan i vredan u školi, pariskoj gimnaziji "Luj Veliki", i tu je pokazao strasno interesovanje za grčki i latinski jezik. Ta ljubav prema klasicima ostala mu je kroz ceo život. Želeo je da bude slikar. Posle kratkog vremena provedenog na Pravnom fakultetu on je objavio svoju odluku da prekine s tim. Otac je pretio. On neće dati novac za tako ludu stvar. Edgar je napustio svoj udoban dom i otišao da živi i radi u tradicionalnom pariskom potkrovlju. To je bilo jedino vreme u živov kad je iskusio izvesnu fizičku neudobnost zbog oskudice u novcu.

Godine 1855. Dega je postao student Škole lepih umetnosti. Nije se pridružio svojim kolegama u njihovim neozbiljnim zanimanjima, a devojke ga uopšte nisu zanimale. Mnogo je i strasno čitao - istoriju umetnosti, knjige o tehnici u slikarstvu i Danteovu "Božanstvenu komediju". Kad je Degaov otac saznao za spartanski život svoga sina, promenio je mišljenje, i mladi Edgar je sada dobio skroman stan u ulici Laval. Svakodnevno je odlazio u Luvr, gde je posmatrao i kopirao Mantenju, Kluea, Pusena i druge.

Godine 1856. Dega je otišao na svoje prvo putovanje u Italiju; posetio je istorijske gradove i umetnička znamenita mesta, smestivši se na kraju u Rimu, gde je ostao tri godine. Tu je našao inspiracije u retkim spomenicima rane hrišćanske umetnosti, izvanrednim primercima mozaika i skulpture Srednjeg veka i, naravno, veličanstvenim freskama i temperama ranije i kasnije Renesanse. Tu je našao mnoge radove jednog od svojih bogova - božanskog Rafaela.

Godine 1861. Dega se vratio u Pariz. Sada mu je bilo dvadeset sedam godina i bio je spreman da izradi slike za prijem u Salon. U to vreme imao je običaj da sedi s ostalim mladim slikarima i piscima u "Café Guerbois". Tu se upoznao sa Eduarom Maneom, i odmah je osetio srodnu dušu. Tu je, takođe, čuo tumačenja novijih teorija slikarstva. Počeo je da odstupa od klasičnih i akademskih tema, i da predstavlja scene iz života svoga vremena i svoga grada. Odlazio je na konjske trke, gde su ga boje i pokreti očarali, i tada je naslikao neke od poznatih scena sa konjskih trka, praveći skice na licu mesta, ali vraćajući se zatim u atelje da ređa male drvene modele konja sve dok mu se njihov razmeštaj i izgled ne bi svideo.

Godine 1865. Dega je prvi put sreo svog idola, Engra. Umetnik, koji je tada imao osamdeset pet godina, pozvao je svog mladog obožavaoca k sebi u atelje, i tu mu dao svoj često ponavljani savet: "Vucite linije, i opet linije, iz prirode ili iz sećanja - i postaćete dobar umetnik!" Poštovao je Engra zbog njegove savršene veštine u crtanju, i u najvećem broju svojih radova nastavio je Engrovu tradiciju - da najveću pažnju pokloni crtežu, upotrebljavajući boju da bi "popunio" sliku.

Degaova gotovo potpuna posvećenost umetnosti prekinuta je 1870. francusko-pruskim ratom, u kojem je pruska vojska prodrla u Francusku i za samo šest meseci porazila Francuze posle niza borbi na severu zemlje, okončanih opsadom Pariza. Po izbijanju rata Dega je mobilisan u artiljeriju Narodne garde. Izložen hladnoći tokom zimskih noćnih sati u podrumima utvrđenja i ledenim severnim vetrovima, dobija očnu bolest i iz rata se vraća oslabljenog vida. Vid će mu se i dalje progresivno i nepovratno pogoršavati sve dok ga slepilo ne ugasi.

Godine 1872. Edgarov mlađi brat, Rene, koji se bavio trgovinom pamukom u Nju Orleansu, posetio je Pariz. Za vreme njegovog boravka braća su bila nerazdvojna. Kad je Rene odlazio u Ameriku, Edgar, koji beše došao da ga isprati, ostade na brodu i tako nepredviđeno ode u Njujork. Ocu je pisao: "Uho mi se već priviklo na jezik (bio je to britanski brod); kroz nekoliko dana umešaću se u razgovor!" Krajolici i ljudi Misisipija ga izuzetno privlače, ali mu bleštavilo prirodne svetlosti tera suze na oči, izaziva bol, nelagodu i Dega stoga odustaje od slikanja. Tokom tog boravka, svestan brzog pogoršanja vida, gajio je naročitu naklonost prema rođaki Estel Mison, koja je bila slepa.

Najbogatiji period Degaovog stvaranja jeste 1873. do 1883. godine. Sada su predmeti njegovih slika vrlo različiti. Posećivao je cirkus, kafane sa muzikom, varijetea, konjske trke, baletske predstave. Crtao je pripadnike visokog građanskog društva i ljude iz podzemlja. I kao što će Tuluz-Lotrek kasnije raditi, slikao je stanovnice javnih kuća, proizvodeći nemilosrdno poštene i uznemirujuće slike prostitutki. Kao obično, pravio je skice na licu mesta, vraćajući se u atelje da završi rad. Kao i mnogi njegovi savremenici, bio je svedok čuda fotografije, i divio se sjajnim primercima koje je izradio Feliks Nadar. Upotrebljavao je fotografije pri planiranju mnogih svojih radova. Njegovo stalno interesovanje za literaturu izrazilo se i u pokušaju da piše stihove, a pesnik Stefan Malarme mu je povremeno pomagao, ispravljajući ga.

Dega je rano stekao priznanje, te nije morao da trpi strogu kritiku kao Mane. Na prvoj izložbi impresionista postigao je uspeh i uskoro posle toga stekao sposobnog trgovca, Pola Diran-Riela, koji je nudio i prodavao njegove radove - njegove "članke", kako je počeo da ih naziva.

Dega je bio nemiran čovek. Često je menjao stan i lutao ulicama Pariza, satima i satima, donoseći pri povratku u atelje mnoge ideje za skice kojih se sećao sa tih lutanja. Njegova omiljena zabava u to vreme bilo je kolekcionarstvo, i on je nabavio savršene primerke radova starih majstora i savremenika; crteži su, kao i uvek, bili njegova omiljena umetnička forma. Godine 1889. smestio se u ulici Viktor Mase, gde je najzad rešio da ostane. Za vreme toga perioda probao je mnoge slikarske tehnike. Pravio je skice, bakroreze, litografije, monotipe. Kad mu je slabljenje vida sasvim onemogućilo raspoznavanje obrisa, posvetio se modeliranju u vosku. Skulptura je primerenija umetnikovom zdravstvenom stanju zato što mu omogućava rad koji se više oslanja na dodir nego na vid. Obrađuje najčešće teme svojih slika; gotovo polovina figurica su balerine, a ostatak žene koje se kupaju ili konji.

Posle 1892. godine, iako je sada bio prilično bogat, Dega je postao tvrdica i malo je trošio na ličnu udobnost, osim na svoje zbirke, koje su se stalno povećavale. Živeo je sam, sa jednom domaćicom. Među radovima koje je sakupio bilo je slika Gogena, Manea, Delakroa, i sve više slika njegovog boga, Žana Dominika Engra. Dega je u spavaćoj sobi imao jednog El Greka preko koga je noću vešao pantalone.

Pri kraju života Dega, koji nikad nije bio veseo čovek, postao je patetičan. Sve više i više živi životom pustinjaka. Kad bi posetioci došli da porazgovaraju o slikama, on bi ih presekao: "Slikarstvo? To me više ne zanima!" Postao je ogorčen pri pomisli da trgovci tako mnogo zarađuju na prodaji njegovih slika. Godine 1912. jedna od njegovih slika, "Balerine na šipci", kupljena je na aukciji u Muzeju Metropoliten za nezamislivih četiristo sedamdeset osam hiljada franaka i postala najskuplja impresionistička slika. Na pitanje kako se oseća posle te pobede, Dega odgovara: "Kao konj koji je stigao prvi, ali nije dobio veće sledovanje zobi zbog te pobede."

Sada je retko ostajao kod kuće, već je, gotovo potpuno slep, besciljno i beskrajno lutao pariskim ulicama, mršav i sedokos, oslanjajući se na štap. Kad je stara kuća u ulici Viktor Mase srušena 1912, preselio se na bulevar Kliši, u stan koji nikad nije postao za njega pravi dom. Doživeo je početak Prvog svetskog rata.

Kad je Dega bio na samrtnoj postelji, među prisutnima u sobi nalazio se i slikar Žan-Luj Foren. Dega, znajući da mu je ostalo svega nekoliko časova života, okrenuo mu se i rekao: "Ne želim da bude nikakvih govora!" Promenivši mišljenje u trenutku, on je dodao: "Ako tamo bude nekoga, ti, Foren, ustani i reci: On je mnogo voleo da crta. Kao i ja. A zatim idi kući." Umro je 27. septembra 1917, u osamdeset trećoj godini.

Kratka pohvala njegove umetnosti nalazi se u jednoj knjizi koju je on nekad posedovao, prvom izdanju "Pjera i Žana"; tu je rukopisom autorovim bilo napisano:

"Edgaru Degau, koji slika život onako kako bih ja želeo da ga naslikam."

Posveta je datirana 1888. godine, a potpisana sa "Gi de Mopasan".