RT: „Mi, hrabri Britanci, sada gradimo koncentracione kampove“: Kako su oslobodilački pokreti u Africi označavani kao „teroristički“

Piše Maksvel Boama Amofa, istraživač u Centru za tranzicionu pravdu Zapadne Afrike (WATJ) i koordinator za međunarodna partnerstva za afrički razvoj (IPAD)

Vekovima su afričke zemlje vodile borbu za slobodu od okova kolonijalizma, od prisilnog ukrcavanja na brodove za robove koji su ih odvodili preko Atlantika u Zapadnu Indiju radi uzgajanja šećerne trske i duvana za evropsku ekonomiju, do prisilnog regrutovanja za borbu u svetskim ratovima za kolonijalne sile ili zatvaranja u ljudske zoološke vrtove, bilo u Žarden d’Aklimatasionu u Francuskoj, Parku Tervuren u Belgiji ili daleko u Sjedinjenim Državama, na izložbi Luizijana Purčejs.

Kako bi opravdali svoje čvrsto stezanje afričkih zemalja, kolonizatori su pribegli označavanju afričkih boraca za slobodu kao terorista pod plaštom vladavine prava, što je u praksi bila vladavina represivnih kolonijalnih zakona.

Hapšenje Nelsona Mandele služi kao upečatljivo podsećanje na ovu strategiju.

Uprkos njegovim naporima da oslobodi Južnu Afriku od ugnjetačkog aparthejd režima, koji je duboko ukorenjen u kolonijalnim politikama Holanđana i Britanaca, bio je zatvoren zbog navodnog učešća u terorističkim aktivnostima. Na američkoj listi terorista ostao je do 2008. godine, dugo nakon što je 1993. godine dobio Nobelovu nagradu za mir za svoje napore u demontaži sistema aparthejda i uvođenju Južne Afrike u period mira.

„Tumačite jevanđelje na način koji će najbolje zaštititi vaše interese“

Ova strategija označavanja datira od početka evropskog kolonijalizma, kada su doktrinu o otkriću predstavljali kao univerzalno pravno načelo za „civilizovanje“ onoga što su opisivali kao mračni i primitivni kontinent, zauzimanjem afričkih zemalja i nametanjem svojih vrednosti pod velom hrišćanstva. U praksi, hrišćanstvo se često koristilo kao izgovor za pljačkanje resursa ljudi. Kako je kralj Leopold u pismu misionarima 1883. godine priznao:

„Svakako ćete ići da evangelizujete, ali vaša evangelizacija mora, pre svega, inspirisati interese Belgije. Vaš glavni cilj u našoj misiji u Kongu nikada ne sme biti da naučite crnce da poznaju Boga; to oni već znaju. Oni govore i pokoravaju se Munguu, jednom Nzambiju, jednom Nzakombi i ko zna čemu još. Oni znaju da je ubijanje, spavanje sa tuđom ženom, laganje i vređanje loše. Imajte hrabrosti da to priznate; nećete ih naučiti nečemu što već znaju. Vaša suštinska uloga je da olakšate posao administratorima i industrijalcima, što znači da ćete interpretirati jevanđelje na način koji će najbolje zaštititi vaše interese u tom delu sveta. Za ove stvari, morate paziti da naše divljake odvratite od bogatstva koje je u izobilju [u njihovoj zemlji].“

Zato, bilo da se radilo o francuskoj  „civilisatrice“ (civilizatorskoj misiji), „La missione civilizzatrice“ Italijana, „portugalskom luzotropikalizmu“ ili „teretu belog čoveka“, terminu koji se koristio za opravdavanje imperijalističkih politika Britanije i Sjedinjenih Država protiv crne rase, namera je uvek bila ista: stvoriti „narativ moralne dužnosti“ za zaštitu dostojanstva ljudi u zemljama koje su nameravali da kolonizuju.

Da li su ove strategije nalikovale metodama nacističke Nemačke u Africi?

Prva polovina 20. veka obeležena je jačanjem kolonijalnih sila u afričkim teritorijama. Jedan od najvećih problema sa kojima su se suočili bio je žestok otpor naroda čiji su ekonomski i društveni život bili vezani za njihove autohtone zemlje koje nisu bili spremni da predaju. Na primer, narod Kikuju u Keniji i drugi Kenijci čije su zemlje okupirale britanske kolonijalne snage, formirali su 1950-ih godina oružani pokret otpora kako bi zaštitili svoje teritorije.

Kao odgovor, Britanci su pokrenuli operaciju „Nakovnja“ radi zaštite svojih interesa. U okviru ove operacije uspostavljeni su koncentracioni kampovi u kojima je navodno stotine hiljada Kenijaca bilo primorano na rad. U tim kampovima su bili česti silovanja i seksualno zlostavljanje žena, izgladnjivanje, bičevanje, ubistva zatvorenika i smrt.

Britanski pisac i emiter Nikolas Rankin, koji je doživeo tu situaciju, priseća se:

„Nisam mogao da zamislim, dok sam sedeo na podu očeve radne sobe u šortsu, košulji i sandalama 'Bata', da mi, hrabri Britanci, sada gradimo koncentracione kampove.“

Praktike mučenja u ovim kampovima bile su toliko surove da je kolonijalni generalni tužilac Erik Grifit-Džons opisao ove uslove kao „zabrinjavajuće podsećanje na stanje u nacističkoj Nemačkoj“.

Tokom borbe Mau Mau za slobodu procenjuje se da je više od milion ljudi bilo zatvoreno u tim logorima, da je 13.000 Kenijaca brutalno ubijeno, a oko 1.000 ljudi obešeno od strane britanskih kolonijalnih snaga, dok je samo 32 Britanaca izgubilo život u borbi do 1954. godine.

Mit o „zaštiti ljudskog dostojanstva“
U Keniji, uprkos svojim zločinima, kolonizatori su insistirali da je pokret otpora Mau Mau teroristički, ubeđujući javnost da su njihove operacije civilizatorska misija agenata civilizovanog sveta.

Kako je „Njujork tajms“ napisao 1952. godine:

„Neizbežno je u našem vremenu da je beli misionar vezan za omraženi imperijalizam. Okrećući se protiv misionara, pobuna odbacuje hrišćanstvo koje je misionar doneo. U Africi, to ne izgleda kao povratak ateizmu ili agnosticizmu; to znači povratak paganizmu, leopard čoveku, ritualnim ubistvima, primitivnoj magiji i teroru – to je način na koji deluje Mau Mau.“

Ova kritika može se posmatrati i kao direktan odgovor na sve veću skeptičnost afričkog naroda prema ulozi kolonijalne primene hrišćanskih principa u zaštiti onoga što su opisivali kao „ljudsko dostojanstvo“. Afrikanci su počeli da prepoznaju hipokriziju kolonijalne hrišćanske administracije jer su mnogi od ovih misionara služili kao čuvari za kolonijalnu vladu, aktivno se boreći protiv Kenijaca ili koristeći brutalne metode za dobijanje informacija od zatvorenika pokreta Mau Mau.

„Fanatični, životinjski, satanski, varvarski, degradirani i nemilosrdni“
1952. godine, mediji, posebno novine koje su imale široku publiku, korišćeni su za osvetljavanje narativa kolonijalnih vlasti. Zabranjivanjem afričkih medija koji nisu bili u skladu sa interesima kolonijalne vlade, pod izgovorom takozvanog vanrednog stanja, kolonizatori su kontrolisali širenje informacija.

Britanska štampa je pisala o „herojskim belcima koje masakriraju fanatični, životinjski, satanski, varvarski, degradirani i nemilosrdni teroristi Mau Mau“.

Ovaj osećaj nacionalističke retorike bio je neophodan za kolonijalnu administraciju jer je nastojala da dobije podršku u svojoj matičnoj zemlji i stvori podele među kolonijama.

Oružje za označavanje terorista u 21. veku
Označavanje terorista korišćeno je protiv mnogih afričkih lidera koji su želeli da se oslobode čvrstog kolonijalnog stiska, poput Muamera Gadafija.