Dušan Opačić: Srbija mora da ukine sankcije Belorusiji

Raspadom SSSR krajem 1991. godine, Belorusiju je zadesila sudbina kao i manje više sve postsocijalističke države Evrope. Na čelo države je stao prozapadno orijentisani predsednik Šuškjevič. Statistika kaže da je za dve godine njegove vladavine Belorusija doživela dvostruko veću materijalnu štetu nego u Drugom svetskom ratu. Došla je divljačka privatizacija, isplivali su tajkuni i bankari te je korupcija dostigla najviši nivo, i Belorusija je dovedena na rub propasti sistematskim procesom razaranja države. Glad stanovništva se medijski, iz kabineta predsednika preformulisala i pravdala terminima „tranzicija“ i „demokratizacija društva“.

Na predsedničkim izborima 1994. godine dolazi do sudbonosnog zaokreta, predsednički kandidat Aleksandar Lukašenko ubedljivo pobeđuje prozapadnog favorita Vjačeslava Kjebiča, i bez oklevanja kreće u sprovođenje svog programa. Obračunava se sa kriminalom i korupcijom, hapsi glavne nosioce nakaradne privatizacije, izvršava deprivatizaciju velikih industrijskih, energetskih, saobraćajnih, finansijskih, trgovinskih, rudarskih, poljoprivrednih i šumskih kompleksa, dok uz određene uslove i zakonski definisane mere ostavlja u životu privatni sektor u vidu malih i srednjih preduzeća u oblastima trgovine, uslužnih delatnosti i zanatstva.

Ubrzo, mere pokazuju rezultate. Oko 83% beloruske privrede nalazi se u državnim rukama.

Zahvaljujući takvom modelu dominacije državnog sektora, koji je očigledno protivan nametnutim trendovima, Belorusija je znatno manje od drugih bivših sovjetskih republika osećala na svojoj koži efekte ekonomskih kriza koje malo-malo pa potresaju ceo svet.

Istinski besplatno zdravstvo, školstvo, jeftin saobraćaj i komunalije ne moram ni da pominjem. Strategijom zadržavanja pozitivnih iskustava iz epohe SSSR, jedna od bivših republika tog Saveza postala je država u službi običnog čoveka.

Ovaj mali broj činjenica koje sam gore naveo dovoljan je da zasmeta Zapadu, i da se predsednik jedne suverene zemlje etiketira kao poslednji “diktator” na evropskom tlu. Zar nisu tako i Miloševiću, tokom cele poslednje decenije 20. veka, crtali metu na čelu kada je pokušavao da sačuva samostalnost i integritet države, koja se nakon njegovog pada urušavala? Pametnom dosta.

Da se vratimo na odnose Srbije i Belorusije. Kao što smo istakli, Belorusija nam je prijateljska zemlja koja je to dokazala u najtežim vremenima kroz koje je naša zemlja prolazila. Za primer možemo uzeti posetu Aleksandra Lukašenka tadašnjoj SR Jugoslaviji u jeku NATO agresije, koja je nama u tim trenucima značila mnogo, a on se politički nije okoristio tim činom, već je čak i rizikovao sopstveni život, jer mu niko nije garantovao da će se živ vratiti kući. Bez obzira na kurs kojim ide država Srbija, naš narod nije zaboravio taj prijateljski gest beloruskog državnika. Ne beše tako davno kada je Belorusija svojim glasom protiv rezolucije o tzv. genocidu u Srebrenici nedvosmisleno pokazala da je na strani Srbije. To slobodno možemo nazvati doslednom spoljnom politikom prema Srbiji, jer za uzvrat ne traže ništa. Zato hitno moramo ukinuti sankcije ovoj ne samo prijateljskoj već i bratskoj zemlji, jer joj toliko dugujemo.

Ne želim da budem patetičan, ali ako neko zna, znamo to dobro mi kako je živeti pod sankcijama. I upravo zbog toga, što znamo kako nam je bilo, to ne želimo drugima.  Umesto da sledimo primer Belorusije u kojoj je građanin na prvom mestu, mi već decenijama idemo stranputicom ka posrnuloj Evropi koja nije pokazala, ni jednim gestom, da nas želi u svojoj “porodici” evropskih zemalja.  Prema zapadnim izvorima, nezaposlenost u Belorusiji je ispod tri odsto. A prema istim izvorima (MMF, SB), po BDP po glavi stanovnika u odnosu na paritet kupovne moći (znači ono što čovek zaista može da priušti za novac koji ima), Belorusija je na 71. mestu u svetu, a Srbija na 79. Toliko o tome da bolji standard građana mogu doneti samo EU i zapadne investicije!

Belorusiju atlantisti danas nazivaju ko-agresorom na Ukrajinu. Od početka Specijalne vojne operacije, sa tla Belorusije u pravcu Ukrajine nije opaljen nijedan metak.  Ako je neko pozivao za pregovarački sto strane u sukobu, ako se neko od prvog dana zalagao za mir, to je bio zvanični Minsk.

Srbija bi trebalo da se oslobodi iluzija da joj bez Zapada preti propast. Belorusija je primer kako se mnogo može postići oslanjanjem na sopstvene snage i na povećanje samodovoljnosti, i samostalnim izborom spoljnih partnera. To što je Srbija većinski okružena NATO susedima (osim BiH) ne bi trebalo da nas uplaši, jer ne samo da su se promenile okolnosti u svetu već je upitno da li bi NATO danas branio i svoje članice, osim naravno najvećih, i posle debakla za debaklom koji je doživeo, sve do Avganistana, takođe je upitno da li bi se usudio na bilo kakvu novu misiju van svojih granica.

Na kraju kada svedemo račune, postavlja se pitanje šta smo dužni Belorusiji? Mnogo, najviše u moralnom smislu. Veliko je pitanje da li ćemo se ikada iskupiti, jer kao da smo zarad našeg neizvesnog i pogubnog EU-avanturizma bili spremni da žrtvujemo bratstvo sa beloruskim narodom. Pa u skladu sa tim, krajnje je vreme da krenemo putem iskupljenja i u najkraćem roku ukinemo nepravedne sankcije Belorusiji.


Izvor: srbratsvo.ru