Ruski dobrovoljci među Srbima u Odbrambeno-otadžbinskom ratu – Bratstvo

Ko su bili ti ljudi, koji su predstavljali jedinu silu koja je stala rame uz rame uz Srbe? Najjasniji odgovor sam pronašao čitajući jedan intervju pre tačno deset godina povodom petnaestogodišnjice od NATO agresije na SRJ, sa ruskim dobrovoljcem Aleksandrom Kravčenkom koji je sa 20 godina 1992. godine, deleteo u Beograd, kako bi otišao da ratuje u Bosni na strani Vojske Republike Srpske. Borio se rame uz rame sa Srbima u sastavu Drugog i Trećeg ruskog dobrovoljačkog odreda. Upravo je on dao precizan odgovor na gore postavljeno pitanje: „U prvoj etapi dobrovoljci su traženi među kozačkim i patriotskim organizacijama, pa su njihovi stavovi u velikoj meri bili slični. To su bili sovjetski ljudi, dojučerašnji komsomolci, koji su se nedavno upoznali sa idejama monarhizma, pravoslavnog patriotizma i nacionalizma, i bili su na istoj političkoj talasnoj dužini…“

Inače, Aleksandar Saša Kravčenko je bio jedan od mlađih ruskih dobrovoljaca u redovima VRS. Rodom je iz Kazahstana. Prvi put je teško ranjen u glavu na Zaglavku kod Višegrada, aprila 1993, a drugi put u nogu na sarajevskom ratištu 1994. Posle rata se oženio i ima kćer i četiri sina, od kojih je trojici dao srbska imena. Ratovao je sa Srbima na Kosovu kao dobrovoljac 1999. godine, tokom NATO agresije na SRJ. Aleksandar je 1992. godine završio vojni rok i vratio se u rodni Kazahstan, gde je učestvovao u oživljavanju Sibirske kozačke vojske. Kada je službeno boravio u Sankt Peterburgu susreo se sa ljudima koji su u ime Vlade Republike Srpske bili ovlašćeni da regrutuju dobrovoljce, a dva meseca kasnije već je bio u Beogradu.

Prisećajući se tih dana, Kravčenko je jednom prilikom rekao: „Odluka da idem u Bosnu je bila momentalna. Tadašnje rukovodstvo Rusije je u stvari izdalo Srbe, a ja sam želeo svojim ličnim primerom da pokažem da je ruski narod bio i ostao Srbima bratski. Osim toga, kao kozak, bio sam sklon vojnom organizovanju…“ Po završetku rata, Aleksandar Kravčenko je odlikovan zlatnom medaljom „Za hrabrost“, koju je dobio iz ruku predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, a koju i danas ponosno nosi na grudima u svečanim prilikama.

Međutim, zapadni mediji još od samog početka prisustva ruskih dobrovoljaca kako bi satanizovali srpsku vojsku, krenuli su kao po komandi da prenose hrvatske „izvore“ da se na strani Srba bore ruski „plaćenici“, pa recimo postoji jedan apsurdni podatak iz 1993.godine, kako je na strani Srba bilo oko hiljadu i po plaćenika iz te zemlje. Muslimani iz Bosne nisu znali do koje granice da idu u lažima, u pa su oktobru 1994. godine, izneli „podatak“ sa cifrom od preko pet hiljada „plaćenika“.

Kasnije, tokom sukoba na Kosovu, u proleće 1999. godine, u američkom Kongresu su izgovorene još brutalnije laži o 70.000 (sedamdeset hiljada) „ruskih plaćenika” koji su se navodno već borili u sastavu Vojske Jugoslavije.

U stvari zvanična statistika govori savim drugačije, ali ko je tih godina uopšte mario za istinu?

Tokom Otadžbinskog rata (1992–1995) na teritoriji BiH (bilo samostalno ili u sastavu srbskih odreda) neprekidno su dejstvovale dve-tri male ruske jedinice. Ukupan broj ruskih dobrovoljaca na frontu samo za kratko vreme – u zimu i proleće 1993. godine – prešao je pedesetak. Ukupno je, kroz ovaj rat prošlo nekoliko stotina dobrovoljaca iz republika bivšeg SSSR-a, najvećim delom iz Rusije. Pouzdano se zna da je 38 poginulo, i još dvadesetak je od teških povreda ostalo sa invaliditetom.

Na prelazu iz 1992. u 1993. uspešno je organizovano prebacivanje dobrovoljaca u Bosnu i Hercegovinu za učešće u ratu na strani Srba (tačnije, Vojske Republike Srpske).  U septembru 1992. godine formiran je prvi ruski dobrovoljački odred (RDO-1) u Trebinju. Njegovo jezgro činili su momci koji su došli iz Sankt Peterburga uz pomoć firme za obezbeđenje Rubikon na čelu sa Jurijem Beljajevim. Osim toga, kod njega su došli i Rusi, koji su od ranije borili u Bosni. Na čelu odreda je bio bivši marinac Valerij Vlasenko. Ukupno je u ovoj borbenoj jedinici bilo petnaestak ljudi, ali je sudbina RDO-1 bila kratkog veka. Krajem 1992. jedinica se raspada, dobrovoljci su se razišli – deo se vratio u Rusiju, neki su raspoređeni u druge jedinice VRS. U septembru je poginuo jedan ruski dobrovoljac iz ovog odreda, Sergej Meleško. Novembra te godine formiran je RDO-2, poznatiji kao „Carski vukovi“, kod Višegrada, u istočnoj Bosni. Jezgro su činili  dobrovoljci koji su prošli kroz Pridnjestrovlje. Odred je dobio ime zbog monarhističkih uverenja nekoliko ljudi. „Vukove” ​​je predvodio 27-godišnji Aleksandar Muharev, poznatiji kao As, koji je borbeno iskustvo sticao u Pridnjestrovlju u proleće i leto 1992. godine u borbama sa „Rumunima” kod Kitčana i Bendera. Tamo se, inače, borio u istoj jedinici zajedno sa Vlasenkom. Sam Višegrad je krajem 1992. godine razaran  iz neposredne blizine od strane Muslimana, a njegova predgrađa i okolina bile su pod stalnim neprijateljskim upadima i akcijama . U novembru–decembru, na području Višegrada, odred je, dejstvujući protiv Muslimanske civilne grupe, izveo niz uspešnih diverzantsko-izviđačkih operacija. Jedinica je učestvovala u borbama kako samostalno tako i zajedno sa Srbima. Vukovi su 1. decembra izgubili jednog borca, Andreja Nimenka iz Odese. Tog dana je izvedena velika ofanzivna operacija, u kojoj su Muslimani proterani sa grebena odakle je sam grad bio pod neprestanom paljbom. RDO je do početka 1993. godine, dostigao brojnost od desetak ljudi, i čak je imao nekoliko minobacača od 82 mm u svom arsenalu.

Od januara 1993. godine u Višegradu je, paralelno sa RDO-2, delovao i kozački odred (Prva kozačka stotina) sa više od trideset ljudi, koji je predvodio Aleksandar Zagrebov. Kozaci su delovali kao i RDO-2, tj. kao pešadijska udarna snaga. Sam Zagrebov je još pre 1992. godine učestvovao je u borbama na strani Srba u Krajini. On je uspeo da spoji uloge čoveka koji regrutuje dobrovoljce i komandanta odreda, odnosno uspeo je da organizuje slanje nekoliko desetina ljudi u Bosnu, a tokom januara 1993. komandovao je kozačkim odredom u Višegradu. I odlično je znao da nađe zajednički jezik sa Srbima. Kasnije, u „posleratnom“ periodu, Zagrebov je delovao i kao regruter.

Istovremeno, u Skelanima, malom selu na hidroelektrani ispod Višegrada uz Drinu, pojavila se grupa koju su činili kozaci i ruski dobrovoljci, organizovana, između ostalog, uz pomoć već pomenutog Jurija Beljajeva. Grupom je komandovao stariji poručnik artiljerac Aleksandar Aleksandrov, veteran Pridnjestrovlja i Karabaha. Jedinica pod njegovom komandom delovala je protiv muslimanskih trupa ukopanih u utvrđenom području Srebrenice. Aleksandrov se među Rusima odlikovao svojom hrabrošću. Tako je u januaru 1993. godine ranjen u grudi kada je zajedno sa jednim kozakom tokom bitke od muslimana preoteo tenk (T-34-85). Uspeo je da se oporavi od teške rane, ali ipak ubrzo gine. Dok je vodio malu grupu diverzanata nagazio je na ukopanu minu koja ga je raznela. Bilo je to  21. maja 1993. godine, u blizini Srbskog Sarajeva.

Aprilska bitka iz 1993. godine (12.april), za uzvišicu Zaglavak predstavlja okršaj srbskih i muslimanskih snaga manjih razmera, ali čvrsto simboliše zajedništvo i bratstvo Srba i Rusa. Pripadnici Goraždanske brigade VRS bili su jako iscprljeni od jakih vatrenih udara muslimanskih snaga, i bili su pred odlukom o povlačenju sa položaja. Međutim, stižu ruski dobrovoljci koji sa novom borbenom snagom ali i požrtvovanjem sprečavaju da Zaglavak ostane u rukama muslimanskih jedinica. Pad uzvišice Zaglavka, bi doveo ili olakšao da Višegrad padne u ruke bosanskih Muslimana.

Ruski dobrovoljci su pretrpeli velike gubitke: izgubili su tri vojnika (Konstantin Bogoslovski, Dmitrij Popov, Vladimir Safonov) a tri su teško ranjena. Muslimani su pretrpeli još veće gubitke, a u borbi je poginuo i njihov komandant brigade.

Mnogima je poznato da je Igor Strelkov, legendarni komandant ruskih dobrovoljaca u Slavjansku i sam bio dobrovoljac u Republici Srbskoj (1992-1993), ali retki znaju da je i on učestvovao u ovoj bici za Zaglavak u sastavu RDO 2. Tada je imao svega 22.godine.

U znak sećanja na ovu bitku, 12. april danas se u Republici Srbskoj  obeležava kao Dan sećanja na ruske dobrovoljce. Jedna ulica u Višegradu dobila je naziv – Kozačka ulica.

U to vreme, RDO-2 je delovao na drugom sektoru fronta. Dva meseca (februar–mart 1993.) „Vukovi“ su delovali protiv tuzlanske muslimanske vojske, gde se u to vreme vodio pozicioni rat. Odredom je komandovao nosilac ordena Crvene zvezde i Medalje za hrabrost, iskusni veteran iz Avganistana major Eduard. U prošlosti je bio načelnik artiljerijskog izviđanja jednog vazdušno-desantnog diviziona. RDO-2 je učestvovao u nizu taktičkih ofanzivnih operacija. U borbi za selo Prelovinu 10. marta, poginuo je još jedan dobrovoljac, Moskovljanin Dmitrij Čekalin.  Krajem marta odred se premestio na Ilidžu (predgrađe Sarajeva). U maju je Eduarda zamenio drugi oficir, takođe veteran iz avganistanskog rata, padobranac i kapetan Mihail Trofimov. Tek što je stigao u Bosnu odmah je izabran za komandanta, ali Mihail je ubrzo poginuo 7. juna 1993. u svojoj prvoj borbi.

U avgustu 1993. godine, tokom  primirja, aktivnost RDO-2  je prestala i ova mala jedinica je rasformirana. Monarhijska crno-žuto-bela zastava odreda položena je u Crkvi Svete Trojice u Beogradu, a četvorica vojnika koja su tada ostala u Bosni prevezla su kovčeg sa telom Mihaila Trofimova u Odesu.

Tu se završava period prvih pokušaja organizovanja ruskog dobrovoljačkog pokreta. Nakon toga, broj Rusa u Republici Srbskoj se značajno smanjio. Međutim, oni koji su ostali, i novopridošli – tu su se borili neprekidno, u različitim jedinicama, sve do kraja rata – do jeseni 1995. godine. Za to vreme, Rusi su formirali određenu subkulturu, sa srbsko-ruskim žargonom, sa nepisanim kodeksom časti – svojevrsnom viteškom etikom ponašanja koja nije dozvoljavala, na primer, ubijanje zatvorenika ili žena, obavezno povlačenje i ne ostavljanje ranjenika na bojnom polju, osveta za pale saborce.

Značajno je napomenuti i RDO-3 sa sedištem u predgrađu Sarajeva (jesen 1993. – jesen 1994.). Predvodio ga je Aleksandar Škrabov, koji je poginuo u borbi 4. juna 1994. On je bio drugi ruski komandant koji je poginuo u ovom ratu. Od jeseni 1994. godine ruski dobrovoljci su delovali u sastavu srpske udarne jedinice „Beli vukovi“, kao i u sastavu drugih jedinica VRS.

Jedinica je bila stacionirana u blizini Sarajeva i delovala je i u jugoistočnoj Bosni. Jedna ruska grupa se borila na području Ozrena, ali ne postoje jasne informacije o njenoj sudbini.

U sastavu vojske Republike Srpske Krajine takođe delovali su ruski dobrovoljci. Tokom leta i proleća 1995. godine, usred  hrvatske i muslimanske ofanzive koju je podržavao NATO, u Bosnu je stigao novi talas Rusa. Petorica su poginula u tim borbama (Valerij Anisimov, Viktor Samojlov, Jurij Sičev, Andrej Saponenko, Leonid Lučinski) . Njihova tela su prevezena u Rusiju.

U proleće 1999. godine, Rusi, uključujući veterane rata u Bosni, bili su aktivni u ratu na Kosmetu. Nekoliko ljudi je poginulo i teško ranjeno u borbama sa šiptarskim separatistima. Mala grupa Rusa je takođe učestvovala u borbama u Makedoniji u jesen 2000. godine. Tu nije bilo gubitaka.

Ruskih dobrovoljaca je brojčano bilo malo, ali nama Srbima su značili mnogo. Na nama danas ostaje da negujemo kulturu sećanja na njih, da ne zaboravimo zajedničku bratsku borbu i stvaranje prve srpske države zapadno od Drine. Mnogi Rusi počivaju na našoj zemlji kao večni čuvari srpske slobode i teritorije. I na tome će im Srbi biti večno zahvalni.

PRILOG

Spisak palih ruskih dobrovoljaca u BiH i Srbskoj Krajini (1992–1995) i njihove sudbine

Aleksandar Aleksandrov (31) iz Petrograda, artiljerijski oficir, ratni veteran iz Pridnjestrovlja i Abhazije, proveo je pet meseci na ratištima u Skelanima i Sarajevu, gde je i poginuo 21.maja 1993.godine, prilikom obavljanja izviđačkog zadatka u rejonu Borja, od eksplozije mine. Bio je komandir ruskog udarnog odreda, koji je nosio upravo njegovo ime (Odred Aleksandrova). Sahranjen je na sarajevskom groblju Hreša.    

U istom odredu, od zime 1993.godine, ratovao je i Anatolij Astapenkov (33), iz Perma, pešadinac u sovjetskoj mornarici. Učestvovao je u borbama oko Vlasenice, Prače i na Jevrejskom groblju. Borio se u sastavu sva tri ruska udarna odreda (Prvi, Drugi i Treći ruski dobrovoljački odred). Poginuo je na Zlatištu iznad Sarajeva na Jovanjdan 1994.godine. Bio je oženjen, iza sebe je ostavio maloletnog sina. Sahranjen je u Donjim Milićima kod Sarajeva.

Oleg Dmitrijevič Biondarec (26) je na ratište u sarajevskoj Dobrnji, gde je pristupio jedinici Beli vukovi, stigao 1994. godine iz Kijeva. Na ratištu je proveo godinu dana, a poginuo je 20. novembra 1995. godine u Ozrenskoj ulici.    

Aleksandar Jurjevič Bočkarjov (23) iz Voronježa poginuo je na Jevrejskom groblju u Sarajevu, 10. februara 1994.godine. Borio se u sastavu Trećeg ruskog dobrovoljačkog odreda.    

Valerij Bikov (33) iz Petrograda bio je aktivni kapetan ruske vojske. Tri godine je proveo na ratištima u Višegradu i na Jevrejskom groblju, da bi u avgustu 1995.godine poginuo u Dobrinji. Ubijen je vatrom iz snajpera. Ratovao je u sastavu 2.RDO, 3.RDO i srbskih jedinica.    

Valerij Dmitrijevič Gavrilin (32), iz Grodna u Belorusiji, živio je u Petrovgradu. U BiH je došao u novembru 1992. godine, sa diplomom ekonomskog fakulteta i ratnim iskustvom iz Pridnjestrovlja. Ratovao je u Višegradu, Goraždu i Sarajevu, kao pripadnik sva tri ruska dobrovoljačka odreda, a kraće vreme i u „Panterima“ iz Bijeljine. Pao je 5. aprila 1995. godine na Grbavici.    

Viktor Nikolajevič Desjatov (39), iz Jakaterinburga, kozak odrastao u dečijem domu, ratnik iz Pridnjestrovlja, u Srpsku je stigao u martu 1993. godine, a poginuo je na Badnji dan 1994. godine, dok je na Jevrejskom groblju, kao borac 3.RDO, pokušavao da od muslimanske vatre spasi trudnicu. Učestvovao je i borbama za Goražde, u sastavu 2.RDO.    

Roman Serafimovič Mališev (24), iz Vjatka, Kirov, u VRS je stigao sredinom 1994. godine, kao iskušenik Valaamskog manastira, u kojem je služio tri godine. Borio se u sastavu 3.RDO i Belih vukova, najviše na Jevrejskom groblju. Poginuo je 25. oktobra 1994. godine u borbi na Mojševičkom brdu, Nišićka visoravan u Srbskom Sarajevu. Njegovo telo je ostalo na stratištu, ali je kasnije otkupljeno od neprijatelja.    

Tri nedelje ranije, 3.oktobra, na Mojševičkom brdu smrt je pokosila i Petra Anatoljeviča Mališeva (27), iz Moskve. Ratnički zanat je ispekao u Pridnjestrovlju, a u BiH je stigao u decembru 1992. godine. Iza njega su ostale brojne bitke u vrletima oko Višegrada i na Jevrejskom groblju, koje je vojevao kao pripadnik Belih vukova, 2.RDO i 3.RDO. 

Sergej Aleksandrovič Mirončuk (25) je iz Odese, u Ukrajini. Od decembra 1993. godine bio je borac bataljona VRS iz sarajevske Dobrinje i Belih vukova iz Pala. Na Treskavici, nedaleko od Trnova, 18. juna 1995. godine, nakon ranjavanja, pao je u ruke muslimana, koji su ga nakon zverskog mučenja ubili, pa razmenili.    

U okolini Trnova, na planini Hum, 11. oktobra 1995. godine, poginuo je i Jurij Sergejevič Petraš (28) iz Belorusije. Aktivni oficir beloruske armije, u Srpsku i Bele vukove stigao je nekoliko meseci pre pogibije.    

Nije poznato odakle je Boris Vladimirovič Neomenko (21), koji je na ratištu proveo godinu dana, od leta 1993. do 3.oktobra 1994.godine, kada ga je smrt presrela na Jevrejskom groblju.    

Oleg Stanislavovič Slaven (25) je iz Donjecka. Od leta 1995. godine ratovao je u sastavu ruskog udarnog odreda Kasindolskog bataljona VRS i u Belim vukovima. Poginuo je u akciji oslobađanja Žepe, 24.jula 1995. godine.    

Aleksej Valerjevič Tamilin (33), iz Krasnojarska, major u ruskoj miliciji, od jeseni 1994. godine učestvovao je u borbama oko Trnova, gde je 14. decembra iste godine i poginuo, kao borac Belih vukova.

Aleksandar Vladimirovič Škrabov (40), rođen u Litvaniji, u pomoć pravoslavnoj braći stigao je u leto 1994. godine iz Kerča, na Krimu, gde je službovao kao zastavnik u specijalnoj jedinici ruske mornarice. Kao dobrovoljac ratovao je u Angoli i Gruziji, a po dolasku u BiH na Jevrejskom groblju. Poginuo je u činu majora VRS, 4. jula 1994.godine, u jurišu na muslimanske položaje na Mojševičkom brdu, severozapadno od Sarajeva.    

O Sergeju Jevgenjeviču Ivanovu zna se da je bio iz Petrovgrada, da je u VRS stupio u septembru 1995.godine i da je poginuo u Sarajevu.    

Valerij Anisomov, iz Petrograda, poginuo je 1995. godine, a njegovi posmrtni ostaci otpremljeni su u Rusiju.    

Za Viktora Valerjeviča Jangonjeviča je izvesno samo to da je rođen 1960. a poginuo 1995.godine.    

Još manje podataka ima o poginulim ruskim dobrovoljcima Viktoru Gešatovu i Vladimiru Šašinovu. Samo ime i prezime.

Sergej Jurjevič Batalin (32) iz Moskve, u Republiku Srpsku je stigao 1993. godine. Bio je vojni lekar u 1.RDO. Lečio je ranjenike, učestvovao u pešadijskim bitkama, a stigao je i da se zaljubi u Srpkinju i oženi. U borbi za selo Tvirkoviće kod Višegrada mina mu je odnela stopalo. Preminuo je u jesen 1993. godine. Sahranjen je u Crnući kod Višegrada.    

Konstantin Mihajlovič Bogoslovski (20), sin jedinac, iz Pamira u Tadžikistanu, živeo je u Moskvi. U stroj srbskih junaka pod komandom generala Ratka Mladića stupio je krajem marta 1993.godine. Poginuo je 12. aprila 1993. godine, kao mitraljezac, junački braneći srpsku zastavu na položaju koji su on i ostali ruski dobrovoljci držali na uzvišenjima Zaglavak i Stolac kod Višegrada. Da ne bi pao muslimanima u ruke, sam je aktivirao bombu. Kako bi bila bliže sinovom grobu na vojničkom groblju u Višegradu, njegova majka Ljudmila preselila se u Crnu Goru.

Istog dana na Zaglavku junački su pali i Dmitrij Popov iz Petrograda i Vladimir Vasiljevič Safonov (36) iz Semipalatinska u Kazahstanu. Safonov je bio aktivni kapetan korvete. Obojica su na ratište u Srbskoj stigla samo dva meseca pre pogibije.    

Vasilij Viktorovič Ganijevski (33), rodom je iz Krimska u Krasnodarskoj oblasti, a živio je u Saratovu. Poginuo je 12. januara 1993. godine, u selu Tvirkovići kod Višegrada, nekoliko dana nakon što je stupio u VRS i četiri dana pre svog rođendana. Sva trojica počivaju na vojničkom groblju u Višegradu.    

I Genadij Petrovič Kotov, iz Volgodonska kod Rostova je u svojoj 33. godini život dao za odbranu srbskog naroda u BiH. U dobrovoljce je stupio u decembru 1992. godine, a 9. februara sledeće godine poginuo je u zasedi kod Višegrada, na dužnosti komandira kozačkog odreda. Godinu dana kasnije Genadijevi posmrtni ostaci preneti su u Volgodonsk, gde mu žive supruga i deca.    

U rodni kraj, Adler u Krasnodarskoj oblasti, preneto je i telo Leonida Lučinskog (25), za kojeg se još zna samo da je poginuo 1995. godine.    

Koliko je poznato posmrtni ostaci još tri dobrovoljca koji su poginuli u VRS počivaju na ruskoj zemlji. To su Viktor Samojlov (30) iz Novosibirska, Andrej Saponjenko (39) iz Rostova na Donu i Jurij Sičov(28) iz Kurgana u Čeljabinskoj oblasti.     

Da bi pomogao srbskom narodu, Sergej Vladimirovič Meleško (27), iz gradića Mineralne Vode u Stavropoljskoj oblasti, napustio je službu u specijalnoj jedinici policije u Rigi, glavnom gradu Letonije. Sudbina mu nije dala da se „naratuje“. Poslednjeg dana septembra 1992. godine, nedaleko od Gacka, oklopno vozilo u kojem se nalazio nagazilo je na protivtenkovsku minu.

Andrej Nikolajevič Nimenko (20) iz Moskve je u leto 1992. godine ratovao u Pridnjestrovlju, u sastavu TSO. U novembru je stupio u VRS, kao mitraljezac u 2.RDO, a 3. decembra iste godine poginuo na Orlovoj gori, u akciji oslobađanja. Počiva kod Višegrada.    

Jurij Pavlovič Pilipičik (28) iz Kišinjeva u Moldaviji živeo je u Odesi, a ratovao je u interventnoj četi Ilijaške brigade VRS. Poginuo je u muslimanskom napadu na Mojševičko brdo, Nišićka visoravan, 16. juna 1995. godine. Sada je u večnom stroju 1.500 srbskih junaka na vojničkom groblju kod Sokoca.    

Pored Anatolija Astapenkova iz ruskog grada Perma, početkom 1993. godine u pomoć VRS stigao je i njegov komšija Aleksandar Georgijevič Teptin (24). Učestvovao je u borbama kod Vlasenice, Skelana i Sarajeva, u sastavu 1.RDO i 2.RDO. Nestao je 7. juna 1993. godine, kada se njegov 2.RDO, radi dubinskog izviđanja, ubacio u rejon Čelopeka. 

Mihail Viktorovič Trofimov (30) iz Divnogorska u Krasnojarskoj oblasti, završio je Novosibirsku višu vojnu školu. Učestvovao je u sovjetskoj intervenciji u Avganistanu, iz koje se vratio sa posledicama teškog ranjavanja i dva ordena Crvene zastave. Pre dolaska u Bosnu, živeo je u Odesi, gde je radio kao kaskader u Odeskom filmskom studiju. Bio je komandir 2.RDO. Tokom upada na neprijateljsku teritoriju, 7. juna 1993. godine, smrtno je ranjen. Izdahnuo je istog dana u bolnici „Koran“ na Palama. Sahranjen je u selu Prača, a kasnije su mu posmrtni ostaci preneseni u Kalinovku, Vinicka oblast u Ukrajini, gde žive njegovi roditelji.    

Dimitrij Jevgenjevič Čekalin (21), planinar iz Moskve, prvo je ratovao u Pridnjestrovlju, a u decembru 1992. godine stupio je u 2.RDO VRS. Poginuo je 10. marta 1993. godine u Priboju na Majevici, gde je i sahranjen.    

Priredio: Dušan Opačić – Bratstvo