Šta je Dostojevski pisao o Srbima?

POVODOM 200 GODINA OD ROĐENJA F. M. DOSTOJEVSKOG: ODLOMCI IZ "DNEVNIKA PISCA"

Piše: FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI

1876  

ISTOČNO PITANJE

Istočno pitanje! Ko od nas u toku ovog meseca nije proživeo mnogo neobičnih uzbuđenja, koliko je samo bilo nagađanja i rasprave po novinama! I koliko zbrke u nekim glavama, koliko cinizma u nekim sudovima, koliko iskrenog uzbuđenja u nekim srcima - kako je samo kolala krv u žilama nekih ljudi! Jedno je tačno: nemamo se čega plašiti, iako je bilo mnogo onih koji su pretili strahom. Teško je i zamisliti da bi u Rusiji moglo da bude mnogo kukavica. Ima u nas kukavica s predumišljajem, to je istina, ali oni su se, izgleda, prevarili u vremenu; sada je čak i njima kasno da budu kukavice, i ne ide im u račun: uspeha neće imati. No, i kukavice s predumišljajem, naravno, znaju granice svoje moći, neće ni oni sada zahtevati da se Rusija nečasno ponaša, kao što je u stara vremena car Ivan Vasiljevič Grozni, šaljući izaslanstvo Stefanu Batoriju zbog pregovora, govorio svojim poslanicima: neka podnesu, ako je potrebno, i batine, samo neka mir izdejstvuju. Rečju, javno mnjenje se, izgleda, već formiralo, i ono nije spremno ni na kakve batine u ime mira.  

Srbski knez Milan i crnogorski knez Nikola, uzdajući se u Boga i u svoje pravo, krenuli su protiv sultana, i kad se ovi redovi budu čitali u novinama - biće poznata, može biti, i neka vest o sukobu, o nekoj značajnijoj bici. Stvari će sada krenuti brže. Kolebljivost i sporost velikih država, diplomatska vrdanja Engleske koja je odbila da prihvati rezolucije berlinskih konferencija, zatim revolucija koja je odjednom buknula u Konstantinopolju - praćena besom muslimanskog fanatizma - i, na kraju, maltretiranje šezdeset hiljada miroljubivih Bugara - staraca, žene i dece od strane bašibozluka i Čerkeza - sve je to odjednom razbuktalo i pokrenulo rat.

Srpske vojskovođe u Srbsko-turskom ratu 1876, ilustracija iz "Srbadije"

Sloveni imaju velike nade. Oni raspolažu, ako uračunaju sve njihove snage, zajedno oko sto pedeset hiljada vojnika, od čega tri četvrtine regularne vojske. No, što je najvažnije, oni imaju duha: oni idu u borbu verujući u svoje pravo, uvereni u svoju pobedu, dok u Turaka, bez obzira na njihov fanatizam, vlada veliki haos, pometnja, i neće biti ništa čudno ako se taj haos i ta pometnja već u prvim sukobima pretvore u panični strah. Izgleda da se može već tvrditi da će Sloveni sigurno pobediti, samo ako ne bude mešanja od strane Evrope. Odlučeno je, kao što se zna, da se Evropa ne meša, ali teško je reći može li u sadašnjoj evropskoj politici nešto da bude čvrsto i sigurno. S obzirom na ovaj veliki problem koji se otvorio, svi nekako odlažu poslednju odluku, svi nešto čekaju.

Čuje se, međutim, da savez triju istočnih država traje, nastavljaju se i lične veze trojice vladara, tako da je nemešanje u poslove Slovena s te strane zasad. sigurno. Usamljena Engleska traži saveznike: hoće li ih naći, to je pitanje. Ako i nađe nekog saveznika, to, izgleda, neće biti Francuska. Rečju, cela će Evropa posmatrati borbu hrišćana i sultana, ne mešajući se u sve to; no... zasad samo, do prve prilike... do podele nasleđa. Ali, hoće li biti mogućno to nasleđe? I još, hoće li uopšte biti nekakvog nasleđa?

Ako Bog podari Slovenima uspeha, do koje granice će taj uspeh dopustiti Evropa? Hoće li ona dozvoliti da se s postelje obori potpuno bolestan čovek? Ovo poslednje je veoma teško zamisliti. Neće li, naprotiv, ponovo, posle novog i pobedničkog konzilijuma, odlučiti da ga opet leče? Tako se može desiti da napori Slovena, čak i u slučaju veoma velikih uspeha, budu nagrađeni samo beznačajnim palijativima.

Srbija je izašla na bojno polje uzdajući se u svoju moć ali, razume se, ona zna da njena sudbina konačno zavisi, i u celini, od Rusije, ona zna da samo Rusija može da je sačuva od propasti u slučaju velike nevolje - ona zna da će joj Rusija svojim ogromnim uticajem pomoći, u slučaju uspeha, da sačuva maksimum dobitka. Ona sve to zna i nada se u Rusiju, ali zna, takođe, i to da Evropa sad gleda na Rusiju s pritajenim nepoverenjem, zna da je situacija u vezi s Rusijom zabrinjavajuća. Rečju, sve je još pred nama, no kako će, međutim, postupiti Rusija?

Je li to uopšte pitanje? Za svakog Rusa, to ne može da bude i ne bi trebalo da bude pitanje. Rusija će postupiti časno - to je ceo odgovor na pitanje. Neka u Engleskoj prvi ministar falsifikuje istinu pred parlamentom, iz političkih motiva, neka samo zvanično tvrdi da je istrebljenje šezdeset hiljada Bugara delo Slovena islamske vere, a ne bašibozluka i Čerkeza, neka mu ceo parlament to veruje zbog političkih motiva, i neka mu ćutke odobri takvu laž - u Rusiji ništa slično ne može i ne bi trebalo da se dogodi.

Neki će reći: može li Rusija u svakom slučaju da ide javno protiv svojih interesa? Ali, u čemu su ti interesi, ta korist Rusije? Korist po Rusiju se nalazi baš u tome što bi trebalo da pođe, ako je potrebno, i otvoreno protiv onoga što je njena korist, ona bi trebalo da bude spremna na žrtvu - samo da pravednost bude očuvana. Rusija ne sme da izneveri veliku ideju koju su joj zaveštali vekovi, i koju je ona neumorno sledila sve do danas. Ta ideja sadrži, između ostalog, i ideju o opštem jedinstvu Slovena, ali to jedinstvo ne sme da bude osvajanje i nasilje, nego služenje čovečanstvu.

Knez Milan Obrenović polazi u rat, 1876. godina

I kada je to Rusija, i da li često, postupala u politici u interesu svoje neposredne koristi? Nije li ona nekoristoljubivo služila, u toku celog petrogradskog perioda svoje istorije, najčešće tuđim interesima, što bi trebalo da zadivi Evropu kad bi ona samo mogla da pogleda jasnije, a ne ovako kako sada čini - s nepoverenjem, mržnjom, i podozrivo. No, niko u Evropi ne veruje u nekoristoljubivost, ne samo u rusku nekoristoljubivost - svi su pre spremni da poveruju u lukavstvo ili u glupost. Ali, mi nemamo zbog čega da se plašimo njihovih prigovora: u tom hrabrom nekoristoljublju Rusije nalazi se sva njena moć, njena ličnost, da i tako kažemo, tu je budućnost ruske misije. Za žaljenje je samo to što je ta moć pokatkad usmeravana u pogrešnom pravcu.  

NEOBIČNO LETO ZA RUSIJU

(...) U novinama gotovo svi izražavaju simpatije prema Srbima i Crnogorcima koji su krenuli u borbu za oslobođenje svoje braće, a u društvu, pa čak i u narodu se grozničavo prati svaki uspeh njihovog oružja. Ali, Slovenima je potrebna pomoć. Stigle su i vesti, i izgleda da su potpuno tačne, prema kojima Turcima - iako tajno - veoma aktivno pomažu Austrijanci i Englezi. Uostalom, pomoć se daje gotovo otvoreno. Pomažu ih novcem, oružjem, opremom i ljudstvom. U turskoj vojsci ima mnogo stranih oficira. Ogromna engleska flota stoji usidrena pored Konstantinopolja... zbog političkih prilika ili, tačnije, za svaki slučaj. Austrija je već spremila veliku armiju - takođe za svaki slučaj.

Austrijska štampa je besna zbog pobunjenih Srba, kipi od besa i protiv Rusije. Valja imati na umu da Evropa sada, u ovom trenutku, gleda na Slovene ravnodušno samo zbog toga, naravno, što su i Rusi - Sloveni. Inače, ne bi se austrijske novine toliko plašile Srba čija je vojna moć ništavna u odnosu na austrijsku silu, ne bi ih ona poredila s Pijemontom...

I zbog toga rusko društvo valja opet da da pomoć Slovenima - razume se, makar u novcu i nekim drugim potrebama. General Černjajev je već javio u Petrograd da je sanitetska opremljenost cele srpske vojske neobično loša: nema lekara, nema lekova, slabo se neguju ranjenici. U Moskvi je Slovenski komitet uputio energičan apel celoj Rusiji za prikupljanje pomoći našoj pobunjenoj braći, i prisustovao je, u punom sastavu, uz učešće mnoštva naroda, svečanom molepstviju u hramu Srbskoga podvorja - molitvama da Bog podari pobedu srbskom i crnogorskom oružju. U Petrogradu novine počinju da donose adrese onih koji već šalju pomoć i darove. Taj se pokret, kako se vidi, širi bez obzira na tako zvanu "mrtvu letnju sezonu". No, sezona je samo u Petrogradu mrtva.

(...) Ruski oficiri odlaze u Srbiju i tamo ostavljaju svoje kosti. Odlazak ruskih oficira i nekadašnjih ruskih vojnika u armiju Černjajeva je sve veći i nastavlja se sve više. Neki mogu da kažu: "To su izgubljeni ljudi koji kod kuće nemaju šta da rade, oni odlaze da bi nekuda išli, to su karijeristi i avanturisti". Ali, ti "avanturisti" (prema mnogim i tačnim podacima) ne dobijaju nikakve novčane beneficije, u većini slučajeva su čak jedva imali sredstava da doputuju, mnogi od njih koji su još u aktivnoj službi su čak izgubili, privremeno doduše, dosta vremena, nisu na vreme otišli u ostavku. No - ne znam ko su sve ti ljudi; međutim, šta mi čujemo i čitamo o njima?

Oni ginu na desetine u bojevima, i vrše svoju dužnost junaka, na njih već počinje čvrsto da se naslanja mlada vojska pobunjenih Slovena, koju je stvorio Černjajev. Oni pronose slavu ruskog imena po Evropi, i svojom krvlju nas zbližavaju s braćom. Ta junački prolivena krv neće biti zaboravljena, nju će svi zapamtiti. Ne, to nisu avanturisti: to su ljudi koji svesno počinju novu epohu. To su pioniri ruske političke ideje, ruskih težnji i ruske volje koje oni oličavaju pred Evropom.

Došla je do izražaja još jedna ruska ličnost, ona se nametnula strogo, mimo, i čak nekako veličanstveno - to je general Černjajev. Vojne operacije su se dosad odvijale s promenjivom srećom, ali u celini - dosad je još prednost na njegovoj strani. On je stvorio armiju u Srbiji, pokazao je strog, odvažan i nepokolebljiv karakter. Osim toga, polazeći u Srbiju, on je rizikovao celokupnu svoju vojničku slavu koju je već bio stekao u Rusiji, pa prema tome rizikovao je i svoju budućnost.

U Srbiji je on, kao što je tek nedavno postalo poznato, pristao samo da prihvati komandu nad nekim jedinicama, i tek nedavno je bio imenovan i potvrđen u zvanju glavnokomandujućeg. Armija s kojom je on nastupio sastojala se od dobrovoljaca, mladih regruta koji dotad nisu videli pušku, od mirnih stanovnika koji su došli - ostavivši svoju ralicu. Rizik je bio ogroman, uspeh sumnjiv: to je bila istinska žrtva za veliki cilj. Stvorivši armiju, obučivši je, usmerivši je prema mogućnostima, general Černjajev je počeo da operiše hrabrije i odlučnije. Pošlo mu je za rukom da izvojuje veoma značajnu pobedu. U poslednje vreme je bio prinuđen da odstupi pred trostruko nadmoćnijim neprijateljem. Ali, on je odstupio sačuvavši armiju nerazbijenu, još snažnu, i na vreme, i uspeo je da zauzme čvrste pozicije koje "pobednici" nisu smeli da napadnu.

General Černjajev 1876.

Ako se bude sudilo prema sadašnjem stanju stvari, general Černjajev tek počinje svoje glavne operacije. Njegova armija ne može da računa na pomoć ni s koje strane, dok neprijateljska armija ima izgleda da ojača u ljudstvu. Osim toga, politički razlozi srpske vlade mogu da mu budu smetnja, i to velika smetnja, da svoju nameru do kraja ostvari. Pa ipak, on se već postavio odlučno i jasno: njegov vojnički talent je neosporan, a po svom karakteru i po svojim stremljenjima iz dna duše on, nema sumnje, stoji na visini ruskih težnji i ciljeva. No, o generalu Černjajevu će još biti reči napred.

Karakteristično je to da je on posle svog odlaska u Srbiju stekao u Rusiji ogromnu popularnost, ceo narod zna njegovo ime. I tome se ne bi trebalo čuditi: Rusija shvata da je on počeo stvar koja se podudara s najboljim težnjama njenoga srca - on je svojim stavom posvedočio njene težnje pred Evropom. Ma kako se stvari budu odvijale ubuduće, on može da se ponosi svojim delom - Rusija će njega voleti i nikad ga neće zaboraviti.  

(...)

KOMBINACIJE I KOMBINACIJE

I, tako, u rešavanju istočnog pitanja dopuštaju se sve kombinacije osim one najjasnije, najzdravije, najprostije i najjednostavnije. I čak se može i ovako reći: ukoliko je neprirodnije rešenje koje se predlaže, utoliko ga brže prihvata javno mnjenje.

Evo, na primer, još jedne "neprirodnosti": ističe se da "ako bi Rusija javno izjavila da će se ponašati nekoristoljubivo u Evropi, stvar bi bila brzo rešena i okončana". No - blaženi oni koji poverovaše! Kad bi Rusija ne samo izjavila, nego i de facto pokazala, da nema koristoljubivih namera u Evropi, to bi bilo čak i gore, to bi još više zbunilo Evropu.

Pogledajte samo - da mi ništa ne uzmemo za sebe, da budemo samo "dobrotvori", i da se povučemo nazad ne iskoristivši ništa, tako, tek samo da pokažemo Evropi našu nekoristoljubivost. Ali, za Evropu je to još gore! "Ukoliko im s manje koristoljublja činiš dobro, ukoliko im bolje dokažeš da ne posežeš za njihovom nezavisnošću - utoliko će ti oni više verovati, utoliko će ti predaniji biti, smatraće da si sunce, vrhunac, zenit, Imperija. Nije važno što će oni imati autonomiju i što neće biti tvoji podanici - oni će u duši osećati da su tvoji podanici, nesvesno će to priznavati, kao mimo volje".

Masakr u Bataku u Bugarskoj 1876. slika Antonija Piotrovskog

Evo, ta neminovnost priključenja Slovena Rusiji, makar u moralnom smislu, ranije ili kasnije, ne znam, ta tako reći prirodna zakonitost te, za Evropu užasne, činjenice, izaziva u nje košmar i budi velike bojazni za budućnost. Na njenoj strani je samo sila i kombinacije, na našoj strani su - prirodni zakon, srodnost, istina: kome pripada, prema tome, budućnost slovenskih zemalja?

Ali, postoji baš u Evropi jedna kombinacija zasnovana na potpuno suprotnom principu, i verovatna do te mere da će možda imati čak i neko značenje u budućnosti. Ta nova kombinacija je takođe engleskog porekla - to je, tako reći, popravljanje svih grešaka i neuspeha teorijske partije. Ona se zasniva na tome da bi Engleska trebalo hitno da usreći Slovene, ali tako da oni otada budu za večita vremena hulitelji i neprijatelji Rusije. Namera je da se odreknu Turaka, da Turke unište kao štetne i nesposobne ljude, i da se od svih hrišćanskih naroda Balkanskog poluostrva stvori jedan savez čiji bi centar bio u Konstantinopolju. Oslobođeni i zahvalni Sloveni bi, prirodno, trebalo da prigrle Englesku kao svoju spasiteljku i osloboditeljku, i ona bi im tada "otvorila oči što se tiče Rusije". "Evo", rekli bi tada, "to je vaš ljuti neprijatelj, ona je, pod izgovorom da brine o vama, jednako sanjala kako da vas proguta i kako da vas liši vaše neminovne i slavne političke budućnosti". I, tako, kad se Sloveni budu uverili u lukavstvo Rusije, stvoriće odmah nov i snažan bastion protiv nje i - "Rusija neće videti Konstantinopolj nikad, neće joj oni nikad dozvoliti da tamo zaviri!"

Nešto lukavije i, na prvi pogled, nešto preciznije je teško zamisliti. Što je najvažnije - sve je prosto, i zasniva se na postojećem faktu. O tom faktu sam već govorio i ranije, onako uz put. Fakt se sastoji u tome što se među nekim delovima slovenske inteligencije, u nekih viših predstavnika i vođa Slovena, stvarno može sresti pritajeno nepoverenje u ruske ciljeve, i odatle i izvesno neprijateljstvo prema Rusiji i Rusima.

O, ja ne govorim o narodu, o masama. Slovenskim narodima, Srbima, Crnogorcima - Rusija je još sunce, ona ostaje njihova nada, njihov prijatelj, majka i zaštitnica, njihova buduća osloboditeljka! Ali, slovenska inteligencija - to je nešto drugo. Razume se, ne govorim o celokupnoj inteligenciji, nemam smelosti, niti ću to sebi dozvoliti da govorim o svima, no "ako ne svi nikako, ipak će se, međutim, među njihovim ministarskim glavama naći oni (kako sam se izrazio u avgustovskom broju moga Dnevnika) koji će pomišljati da je Rusija lukava, da ona sanja o tome kako da ih osvoji i proguta".

Ruski i srbski dobrovoljci 1876.

Mi ne bi trebalo da pred sobom skrivamo da nas, Ruse, mnogi obrazovani ljudi među Slovenima možda čak i ne vole mnogo. Oni nas smatraju, na primer, u poređenju sa sobom, neobrazovanima, varvarima. Oni se ne zanimaju mnogo za naše uspehe u organizaciji građanskog života, za naše unutrašnje uređenje, za naše reforme i za našu književnost. Tek oni sasvim obrazovani među njima znaju za Puškina, ali čak i među njima je teško naći mnogo njih koji su spremni da ga priznaju za slovenskog genija.

Ima, na primer, veoma mnogo obrazovanih Čeha uverenih da su oni imali dosad najmanje četrdeset takvih pesnika kao što je Puškin. Osim toga, sve te posebne slovenske zajednice, u ovom obliku u kojem se nalaze danas - politički su egoistične i razdražljive, i kao nacije nemaju nikakvog iskustva, ne znaju mnogo o životu. Među takvima bi ona engleska kombinacija mogla da ima uspeha, samo kad bi se aktivirala. I teško je zamisliti da ona neće biti aktivirana ako bi samo, posle neke pobede vigovaca, i ona došla na red. Ali, koliko je u toj kombinaciji izveštačenosti, neprirodnosti, nemogućnosti, laži!

Prvo, kako ujediniti tako heterogene elemente Balkanskog poluostrva, i to još s centrom u Konstantinopolju? Tu ima Grka, Slovena, Rumuna. Čiji će Konstantinopolj biti? Zajednički! I, evo, planuće sukob, iako bi to između Grka i Slovena bio prvi slučaj (pod pretpostavkom, čak, da će svi Sloveni biti saglasni).

Reći će: može se naći vođ, osnovati imperija - tako nešto se i pretpostavlja u zamislima onoga projekta. No, ko će biti imperator - Sloven, Grk, zašto ne bi neko i iz habsburške kuće? U svakom slučaju, odmah će se pojaviti dualizmi, bifurkacije. Što je najvažnije - grčki i slovenski element su nespojivi: oba elementa imaju ogromne, potpuno nesrazmerne i lažne snove, svaki ponaosob, o budućoj sopstvenoj slavnoj političkoj budućnosti. Da, ako bi se Engleska jednom odlučila da napusti Turke, ona bi sve to mogla da uredi čvršće. Evo, tako bi se mogla ostvariti ona kombinacija koju sam gore nazvao šalom, to jest Engleska bi sama progutala Konstantinopolj "u ime dobra Slovena": "Ja ću od vas Slovena stvoriti na severu savez i odbranu protiv severnog kolosa s namerom da mu ne dozvolimo da uđe u Konstantinopolj - jer, ako on zauzme Konstantinopolj, on će osvojiti i vas sve. I više nećete imati slovenske političke budućnosti. Ne uznemiravajte se i vi Grci, Konstantinopolj je vaš, ja upravo želim da on bude vaš, i zbog toga ga i osvajam. Ja to činim samo zato da ga Rusija ne bi uzela. Sloveni će ga štititi sa severa, a ja s mora - i nikoga nećemo pustiti. Ja ću samo privremeno biti u Konstantinopolju, samo dok se vi ne učvrstite i dok se od vas ne stvori jaka, zrela i federalna država, imperija. Sve dotad ću biti vaša odbrana, vaša zaštitnica. Gde sve dosad nisam bila, ja imam sada i Gibraltar i Maltu, ja sam povratila i jonska ostrva..."

Rečju, ako ova tvorevina vigovaca bude stavljena u pokret, ona će, ponavljam to, imati uspeha - naravno, samo privremeno. Pa i više od toga, to vreme bi se, ako hoćete, moglo protegnuti i na mnogo godina, no... utoliko je samo i neminovniji pad svega toga kad za to sazru prirodni uslovi, i tada će taj pad biti konačan, zato što se cela ova kombinacija temelji samo na kleveti i na nečemu neprirodnom.

Ta laž je u tome što je oklevetana Rusija. Nikakva magla neće odoleti zracima istine. Jednoga dana će čak i slovenski narodi shvatiti svu istinu ruske nekoristoljubivosti, i tada će se ostvariti i njihovo duhovno sjedinjenje s nama. 

(...)  A već ako tražimo razloge za slanje pomoći, onda su, na primer, Crnogorci i Hercegovci - koji su posvedočili najplemenitiju žeđ za slobodom - najviše zaslužili svaku pomoć; što se Srba tiče, oni su je zaslužili nešto manje - a Bugari i Bugarke se, međutim, nisu ni podigli na borbu, osim tu i tamo u početku - bilo je u njihovim šumama nekih manjih grupa. Oni su samo plakali i zapomagali, dok su njihovoj dečici mučitelji odsecali prst po prst kako bi im produžili muke pred očima njihovih očeva i majki, oni se nisu branili, ljubili su, plačući i pateći, noge mučiteljima - sve u nadi da će ovi prestati, i da će im vratiti njihovu nesrećnu dečicu.

I, tako, ovima bi trebalo najmanje od svih pomagati, jer oni su samo patili a nisu imali snage da se podignu do visina plemenite stvari slobode - "tog najdražeg blaga ljudskog". Recimo, vi ne mislite ovako loše, ali imajte na umu, kad čovek uvodi na ovakav način uzroke i "motive" čovekoljublja, on gotovo uvek stiže do nekih sličnih rasuđivanja i zaključaka. Najbolje od svega je - pomagati čoveku jednostavno zato što je u nevolji. Upravo je to pomoć bratu po veri; ja vam ponavljam, u nas reč "iste vere" nikako nije stvar nekakve klerikalne rubrike, to je samo istorijska oznaka. Verujte, i svi ti koji su s nama "iste vere" veoma vole i visoko cene uzvišenu stvar slobode, pa i više od toga - svi oni su spremni da za tu stvar i umru kad je to potrebno. Ja u ovom trenutku samo govorim o nepravilnom primenjivanju svih tih evropskih ideja u okvirima ruske stvarnosti...  

NOVA FAZA ISTOČNOG PITANJA

Istočno pitanje je ušlo u drugi period svoga razvoja; prvi je okončan ali ne, kako pretpostavljaju, porazom Černjajeva. Tako je i Suvorov bio razbijen u Švajcarskoj, bio je prinuđen da odstupa - ali, ko bi danas i mogao da se složi s tim da je Suvorov bio poražen? Nije on bio kriv što je poveo Ruse u Francusku u tako nepovoljnim okolnostima.

Ma ne poredimo Černjajeva sa Suvorovom, ali hoćemo da kažemo da postoje okolnosti u kojima i Suvorovi moraju da odstupe. Istina, danas u Petrogradu neki naši budući vojskovođi na sav glas viču protiv ratnih akcija generala Černjajeva, a političari zapomažu i vele da je on kriv što je poveo Slovene i ceo ruski narod u boj "u nemogućnim okolnostima". No, svi ti naše budući vojskovođi još nisu imale prilike da se nađu u nevoljama u kojima se nalaze Černjajev, to su vojnici koji su sada u civilu, oni hoće da izmisle barut pre nego što ga omirišu; a što se političara tiče, nije naodmet setiti se one jame koju je u Švajcarskoj iskopao Suvorov - legao u nju, vele, i naredio vojnicima da ga zaspu zemljom, "ako već neće da ga slušaju i da dalje idu s njim". Vojnici su se rasplakali, izvukli su ga iz jame i pošli za njim; što se, pak, tiče jame koju su intriganti iskopali Černjajevu u Srbiji, odatle će, to je očito, Černjajeva izvući ceo ruski narod. Vi ste, gospodo, zaboravili da je Černjajev narodni heroj, i da ga ne možete pokopati u jami.

Istočno pitanje je ušlo u svoj drugi period na reč našega Cara, koja je odjeknula kao grom - koja je odjeknula u srcima svih Rusa kao blagoslov, ali koja je u srcima svih neprijatelja Rusije izazvala užas. Porta je savila kičmu i prihvatila ultimatum, ali šta će sada dalje biti - to je, više nego ikad dosada, neizvesno. Govori se o konferenciji u Konstantinopolju (neka bude gde hoće, nije li svejedno), o susretu diplomata. Eto, opet diplomatija, na radost njenih obožavalaca!

I, evo, posle gromke reči koju je kazala Rusija, ponovo će pred nama početi da se hvališe evropska štampa. Ta čak su i Mađari pisali u štampi o nama, gotovo uoči samog ultimatuma, da se mi njih bojimo, da vrdamo pred njima i da nemamo snage da izrazimo našu volju. Englezi će nam opet skretati pažnju, intrigiraće uobražavajući da se njih svi plaše. Čak će i nekakva Francuska ona s oholim i gizdavim izgledom, izraziti na konferenciji svoj stav: "Šta ona tamo hoće, ili šta neće", ali mi, pak, šta se nas tiče i šta imamo od toga šta ona hoće ili neće! Nije ovo više 1853. godina, i nikada Rusija nije imala takav momenat kao sad - kada su joj neprijatelji do ove mere bezopasni. Ali, neka, neka se šepuri diplomatija na radost i utehu njenih petrogradskih obožavalaca.

Velika istočna kriza na alegorijskoj mapi Evrope 1877.

Ali, Bugarska, Sloveni - šta će s njima biti u roku od dva meseca - to je pitanje? To je neodložan problem, on ne može da čeka ni minuta. Šta će biti s tim za dva meseca? Ponovo će, može biti, poteći bugarska krv! Ta Porta će morati da dokazuje svojim učenim softama da nije prihvatila ultimatum zbog kukavičluka; i, tako, ceh će platiti Bugarska: "Eto", reći će, "ne bojimo se mi Rusa, jer, evo, koljemo Bugare, i to baš u vreme konferencije".

No, šta ćemo učiniti mi, u takvom slučaju koji je vrlo verovatan? Hoćemo li, možda, odmah na konferenciji da izrazimo protest? Ali, Porta će se odmah ograditi od masakriranja, i svaliće sve na same Bugare pa i, ako hoćete, trudiće se da ostavi utisak nekoga ko je uvređen, pohitaće čak da formira istražnu komisiju: "Evo", reći će, "gospodo predstavnici Evrope, i sami vidite kako nas Rusija vređa i kako nas šikanira!"

A Bugare će, međutim, i dalje jednako klati, a evropska štampa će, molim, podržavati bašibozluke, govoreći da Rusija šikanira sve iz častoljublja, intrigira protiv konferencije, želi rat, i... I, vrlo je verovatno da će Evropa opet predložiti mir koji1 je gori od rata - naoružani mir, mir s nemirom među narodima, mir ispunjen najmračnijim očekivanjima i to, ako hoćete, za period od cele godine! Cela godina neizvesnosti...! No, posle godine, naravno, posle takvoga mira, ponovo će početi rat. Slovenima je potreban mir, ali ne takav. No, mir sada i nije neophodan, neophodan je kraj svemu ovome.

Bašibozuk na otomanskoj razglednici