Civilno stanovništvo ne sme biti neposredno objekat borbenih dejstava, ali borbena dejstva koja prouzrokuju žrtve među civilnim stanovništvom ne predstavljaju povredu međunarodnog ratnog prava ako se, između ostalog, lica koja ulaze u kategoriju civilnog stanovništva nađu uz vojnu jedinicu ili u neposrednoj blizini vojnog objekta u trenutku izvođenja borbenih dejstava protiv tog objekta .
Strane u sukobu treba da zaključe posebne sporazume o evakuaciji civilnog stanovništva iz opsednutih, opkoljenih i drugih zona, ugroženih borbenim dejstvima. Nijedno lice pojedinačno, niti civilno stanovništvo u celini, ne sme da se koristi da bi se neko mesto izuzelo od borbenih dejstava .
- Francuski general Filip Morion izjavio je, 09.12.2001. godine, pred misijom francuskog parlamenta da su srebreničkoj tragediji doprinijeli Predsjedništvo BiH i Alija Izetbegović.
“Ne plašim se reči da je Sarajevo, tačnije Izetbegović i Predsjedništvo, doprinijelo srebreničkoj drami”, rekao je Morion, jedan od četvorice generala koji iza zatvorenih vrata svjedoče pred misijom o tragediji Srebrenice.
Naser Orić, pojasnio je francuski general, napustio je Srebrenicu prema naređenju iz Sarajeva i olakšao generalu Vojske RS Ratku Mladicu da uđe u grad bez ispaljenog metka.
Bivši komandant UNPROFOR-a demantovao je da je njegov ulazak u Srebrenicu bio individualni čin, te da se kosio sa mandatom međunarodnih snaga. Dodao je da su o tome bili obaveštene Ujedinjene nacije i Kofi Anan lično.
Bošnjački borci u toj enklavi pod Orićevom komandom trebalo je da se povuku I pridruže snagama u Tuzli ili Žepi. Oni koji su želeli da ostanu morali su položiti oružje. Predviđeno je bilo i da se srpske snage povuku iz svih sela oko Srebrenice i da se u njih vrate njihovi stanovnici.
Zbog toga je Savjet bezbednosti UN odlučio da formira famozne zone bezbednosti u šest enklava: Bihaću, Sarajevu, Goraždu, Žepi, Srebrenici i Tuzli”, rekao je general, čije su reči “Vi ste od sada pod zaštitom Ujedinjenih nacija”, izgovorene u Srebrenici 1993, tada bile propraćene ovacijama.
Savjet bezbednosti je “stvorio zaštićene zone”, ali nije odlučio kako će one biti branjene.
Morion je rekao da je “vladala zabluda da je samo prisustvo međunarodnih snaga dovoljno da te zone ostanu netaknute”.
“Drama je začeta tog trenutka”, rekao je Filip Morion i obrazložio da međunarodne snage nisu mogle sprečiti ni bošnjačke snage da napadaju srbska sela izvan zaštićene zone, niti Mladićeve snage da napadnu Srebrenicu.
- Događaji u Srebrenici 1995. godine bili su reakcija na ono što su jedinice pod
komandom Nasera Orića 1993. godine učinile Srbima, izjavio je na suđenju Slobodanu Miloševiću svedok Tužilaštva Filip Morion, francuski general, bivši komandant UNPROFOR u Bosni i Hercegovini.
Morion je naglasio da na ovaj način ne opravdava one koji su počinili zločine u Srebrenici 1995. ali je zaključio da je “video kako lokalni Srbi iz okoline Bratunca žele da se osvete za žrtve terora i strahovlade koju su sprovodille muslimanske formacije pod Orićevom komandom”.
Video sam ’93. godine zbog te istinske mržnje koju možete videti samo među braćom, da je na pomolu strašna drama i moje predviđanje se obistinilo 1995. godine. Bilo je uslova da se očekuje najgore. Da bosanski Srbi uđu u Srebrenicu – rekao je Morion, dodavši kako nije bio iznenađen kada su ga bosanski Srbi odveli u selo kraj Bratunca da bi mu pokazali žrtve muslimanskog terora.
Direktnu odgovornost za gubitke pripadnika 28. pešadijske divizije snosi Komanda divizije, Komanda 2. korpusa i Glavni štab Armije Bosne i Hercegovine, jer su izričito naredile da se Srebrenica mora braniti odsudno. Kada je bilo jasno da se Srebrenica ne moze zadržati, naređeno je izvlačenje u više pravaca. Primenjen je klasičan proboj iz okruženja, za koji ova divizija nije bila ni obučena ni opremljena. Iako su to znale, navedene komande su naredile da se ove snage probijaju na dubinu od oko 100 kilometara. Pri tome su namerno postavile civile u kolone.
Vojnički sasvim uobičajen postupak u ovakvoj situaciji bilo je sprečavanje proboja, odnosno gonjenje delova 28. pešadijske divizije. Paralelno s tim sledili su pretres terena i asanacija bojišta. Da su Glavni štab i Komanda Drinskog korpusa očekivali ovakav postupak Komande 28. pešadijske divizije, ne bi bile izvučene glavne snage i upućene na Žepu, nego bi bile angažovane na razbijanju i uništenju snaga 28. pešadijske divizije. Komandant Zvorničke pešadijske brigade potpukovnik Vinko Pandurević je na sastanku 11. jula 1995. godine upozorio generala – pukovnika Ratka Mladića na opasnost od snaga 28. divizije.
Da je Komanda 28. pešadijske divizije poštovala osnovne principe ratovanja, bili bi spašeni mnogi životi. Proboj iz okruženja u stvorenim uslovima bio je ravan samožrtvovanju svojih boraca. Jedino rešenje u ovakvoj situaciji bilo je polaganje oružja i predaja, uz posredovanje međunarodnih snaga i organizacija kojih je Srebrenica bila puna. Na taj način se žrtve pale u operaciji oko Srebrenice prikazuju kao civilne i nedužne.
Mnogo je nedoumica oko ponašanja muslimanskog vojnog rukovodstva u Srebrenici.
Muslimani su u Srebrenici imali povoljan odnos snaga, koji je u potpunosti isključivao mogućnost da Drinski korpus pod borbom uđe u Srebrenicu. Ulazak je bio moguć samo uz prethodnu političku i vojnu odluku muslimanskog vojnog i političkog rukovodstva da se ne brani! Srebrenicu je branilo 7.000 – 8.000 naoružanih vojnika. Oni su osloncem na uređeno zemljište, uz manevar po dubini i po frontu mogli da brane Srebrenicu u okruženju dugo, sve dok se ne bi umešala međunarodna zajednica. Zasnivajući svoju procenu na ovim podacima, Komanda Drinskog korpusa je i postavila cilj operacije.
* Interesantan je podatak iz dokumenta Komande 2. korpusa «Hronologija događaja proboja 28.divizije Kopnene vojske» u kome stoji: «Prve grupe prognanog stanovništva iz Srebrenice u rejon Kladanj pristigle su oko 21.00 sati 12.07.1995. godine, a u toku noći i dana 13.07.1955. godine sve ukupno protjerano stanovništvo Srebrenice, oko 22-23.000 pristiglo je u širi rejon aerodroma Dubrave, a dio stanovništva je došao preko koridora Baljkovice i Sapne. Do sada je po prijavljenim spiskovima od opština smješteno ukupno 29.336 lica protjeranih iz enklave».
* Na raspravi u Skupštini Republike Bosne i Hercegovine, komandant Generalštaba armije Republike Bosne i Hercegovine je, na temu “Vojni uzroci pada Srebrenice u julu 1995. godine” , rekao:
“...Mi smo kontaktirali neprekidno sa Srebrenicom, ali oni nisu slušali naše sugestije i naređenja. Nisu radili po već predviđenim planovima čime ne bi zadržali Srebrenicu ali bi se izvukao narod.
Šta reči o otporu ako i pored toliko protivoklopnih sredstava nije uništen ni jedan tenk. U jednom momentu od Zelenog Jadra ka gradu išla su tri tenka i uništenjem samo jednog četnici ne bi ušli u grad.
Stvaranje koridora i izvlačenje djela vojnika bio je plod organizovanog napada snaga 2. korpusa i snaga 28. divizije koje su se neorganizovano povlačile...
.. Međutim, posljedice su mogle biti daleko lakše da nije bilo: (1) političkog i vojnog previranja, (2) jakog uticaja psihološko-propagandnog djelovanja srbskog agresora i UNPROFOR-a te je narod već u proljeće bio spreman za napuštanje Srebrenice; (3) loša organizacija 28. divizije posebno sistema rukovođenja i komandovanja (našto smo utticali koliko smo mogli); (4) nesnalaženje i neizvršavanje zadataka organa vlasti i komande 28. divizije koje su dobili od nas; (5) suviše očekivanja od UNPROFOR-a; (6) ne pružanje otpora primjerenog imajućim materijalno-tehničkim sredstvima, terenu i motivom (odbrana naroda); (7) donošenje odluke o napuštanju Srebrenice, neobaveštavanje naroda i ne preduzimanje mjera da se to uradi organizovano i uz korištenje imajućih materijalno-tehničkih sredstava.”
Pad Srebrenice je sve iznenadio. Karl Bilt u intervjuu koga je dao Brettonu Randallu 19. i 20. septembra 2002. godine kaže: “Kada je pala Srebrenica ja sam bio u Strazburu... Bio sam iznenađen padom enklave, kao i Mladić. To je bila operacija veoma malih razmera. Bio sam pod izrazitim utiskom da se to zapravo nije očekivalo. Svi su bili iznenađeni... “
Tačno je da je mnogo muslimanskih vojnika poginulo u Srebrenici i oko nje. Radi se i o pogibijama u međusobnim borbenim okršajima delova muslimanske vojske prilikom izvlačenja iz Srebrenice. Masovni gubici na muslimanskoj strani su posledica ratnih dejstava i borbenih radnji, a ne nasilja nad civilima, koje su muslimanski komandanti namerno stavljali u svoj borbeni raspored i kolone prilikom proboja pod borbom. Muslimani su borbeno delovali uz upotrebu oružja, vršili proboj iz okruženja i u tim probojima nanosili ozbiljne gubitke Vojsci Republike Srpske U tim dejstvima su bili poraženi i u borbi pretrpeli velike gubitke .
Prema rezultatima istraživanja Doma za ljudska prava u predmetu Srebrenica, koje je Uprava bezbednosti Ministarstva odbrane Republike Srpske dostavila Ministarstvu odbrane Republike Srpske prilikom proboja 28. divizije:
“...stradalo je više hiljada muškaraca Bošnjaka, najvećim delom su to pripadnici 28. divizije A BiH, delom muškarci civili, tačan odnos vojno sposobnih i eventualno maloljetnjim licima – djeci, ženama i starcima nismo mogli pouzdano utvrditi.
Raspolažemo saznanjima da su Bošnjaci iz Srebrenice stradali na više načina:
a) Jedan broj u vojnim operacijama, u oružanom sukobu 28. divizije A BiH sa Vojskom RS, najvećim delom na dva prostora, prvo na pravcu Srebrenica – Potočari ka komunikaciji Konjević Polje-Nova Kasaba i drugo na pravcu od doline reke Drinjače ka Crnom Vrhu;
b) Jedan broj u međusobnim obračunima između dva ekstremna krila komande 28. divizije A BiH (onih koji su bili za oružani proboj ka zoni 2.K A BiH i onih koji su zagovarali predaju i razoružavanje divizije), u obračunima do kojih je dolazilo između većih i manjih grupa i pojedinaca usled pokidanih veza, razvučenosti kolone, kretanja noću, nepoznatog terena, neki su usled teških uslova višednevnog probijanja i pojave iscrpljenosti i malodušnosti sami sebi oduzimali život (vješanjem, vatrenim oružjem, raznošenjem bombama i eksplozivom);
c) Jedan broj je stradao u mnogobrojnim minskim poljima i drugim eksplozivnim preprekama. Postojale su čak četiri uređene linije minskoeksplozivnih prepreka i to: 28. divizije Armije Republike Bosne i Hercegovine oko zaštićene zone Srebrenica, Vojske Republike Srpske prema zoni Srebrenice i drugom korpusu Armije Republike Bosne i Hercegovine, 2.korpusa Armije Republike Bosne i Hercegovine prema zoni Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske;
d) Jedan broj bio je zarobljen od strane snaga Vojske Republike Srpske i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske, zatočen i na kraju pogubljen;
e) Jedan broj je stradao pri nailasku na samoorganizovane zaštitne snage Srbskih sela i naselja na pravcu proboja ili pak pri namjernim upadima u srbska sela u potrazi za hranom, vodom, lijekovima, civilnom odjećom (opšte je pravilo bilo doći do civilne odjeće i «prestaviti se kao civilno lice»);
f) Jedan broj je stradao na mnogo drugih načina (utapanjem u r. Drina u pokušaju prelaska u SR Jugoslaviju, probio se ka drugoh zaštićenoj zoni Žepi i stradao u borbama za ovu enklavu, umro usled iscrpljenosti i iznemoglosti, bolesti i dr).»
Svedok Ramiz Husić je izjavio istražitelju Haškog tribunala Janu Kruševskom u informativnom razgovoru obavljenom 9. juna 1999. godine: “.. Upali smo tri ili četiri puta u zasjedu prije nego što smo se konačno predali.. Vidio sam da su u toj zasjedi četiri čovjeka ubijena granatom... otprilike nakon 15 minuta hoda, upali smo u drugu zasjedu... dok sam bježao, vidio sam oko desteoro mrrtvih i oko dvadesetero ranjenih... među ubijenima i ranjenima bilo je i vojnika naoružanih sa puškama i civila... Tada sam se vratio našoj grupi. Već je bio dan i u potoku sam vidio oko 30 leševa... Takođe sam vidio i jednog čovjeka na stablu koji je pokušavao počiniti samoubitsvo... Kasnije nam je prišao jedan čovjek iz Srebrenice, Ramiz koga su zvali ‘mesar’ jer je imao mesarnicu, i rekao ljudima da polože oružje. Mora da je bio lud jer malo kasnije bacio ručnu granatu među ljude i ubio bar tri-četiri čovjeka... Neki, ljudi, bilo ih je oko desetak, koji se nisu htjeli predati, izvršili su samoubitsvo. Vidio sam ih kako liježu, stavljaju granatu pod trbuh i sami se dižu u vazduh. Nastavili smo prema Kravici i usput vidjeli i mrtve i ranjene ljude. Primijetio sam da je još dvoje ljudi iz naše kolone izvršilo samoubitstvo nakon što su vidjeli mrtva tijela... “
Dosta pre početka operacije, iz Srebrenice je naredbom generala Rasima Delića od marta 1995. godine, povučen Naser Orić, komandant 28. divizije, sa grupom nižih komandanta i komandira. Orić je bio odlučujuća ličnost u svim aktivnostima unutar Srebrenice.
O dogadjajima tokom proboja 28. divizije najbolje svedoči izjava Selimović Nuriza, referenta za operativno-nastavne poslove Komande 284. brigade, u svojoj izjavi, data Komandi 28. divizije, 26.jula 1995. u Tuzli, u kojoj kaže: “Veliki broj ljudi je došao i prebacio se u toku dana preko asfalta, rekavši mi da se broj ljudi odsjećene kolone kreće oko 2 – 3.000. Tek tada saznajem da se dešavaju loše i pogubne stvari za naše ljude, da se je komandant brigade Ibro Duda predao, da su se neki ljudi sami ubijali. Ljudi su se skupljali u grupu od po 20 oko bombe i zagrlivši se zajedno vršili samoubitstva...” . O postupku prema Srbima kaže: “Otvorili smo vatru na njih, zajedničkim glasom smo povikali naprijed, skočili i krenuli, natjerali smo ih u bijeg, četvoricu smo ubili na licu mjesta, 5-6 smo živih zarobili, 2 smo ostavili živa, ostale smo...” . U nastavku izjave kaže: “Mi smo nastavili put pretresanja Križevačkih njiva sve do Parloga. Od tada već, ljudi koji su bili u pozadini počeli su da se masovno ubijaju, dajući znake psihičkih poremećaja, gdje se dešavalo da se raspršte jedni od drugih I otvaraju vatru jedni na druge... . Cijenim da smo imali 4 -5.000 gubitaka vojno sposobnih ljudi” .
U proboju prema Tuzli svašta se događalo. Ono što je evidentno jeste to da gotovo niko nije stradao od članova srebreničke mafije i njihovih porodica. Znači, povlašteni su prošli, jer su na suprotnoj strani imali partnere. Srebrenica je slučaj koji ne pamti istorija. Nikad se u istoriji nije dogodio slučaj da jednu ogromnu populaciju neko povede sa slobodne teritorije i koncentriše na tako mali prostor koji kontroliše neprijateljska vojska. Oni su, u stvari, samo povedeni da bi bili topovsko meso. Genocid je bio planiran prije nego što su izvršene egzekucije, a od Izetbegovića je uslijedila direktiva da ARBiH ništa ne preduzima dok se genocid ne završi. Najveća istorijska sramota jeste to da je nakon svega Memorijalni centar u Potočarima otvorio predsjednik najmoćnije sile na svijetu, ratni zločinac nad narodom Podrinja Bil Klinton.
Međutim, neophodno je navesti da nije poginuo, niti zarobljen, niko od rukovodećih ljudi 28. divizije, policije i opštine.
O stanju onih koji su se predavali srbskim oružanim snagama piše Zoran Petrović Piroćanac: «Čuje se ponovo pucnjava iz pešadijskog naoružanja i rafali 'sejača smrti', mitraljeza M.84. Jedan muslimanski vojnik je u trenutku predaje skočio na srbskog borca, na uglu jedne zgrade, oteo mu automat i izrešetao ga rafalom. 'Oficir' , Ljubišin specijalac, skočio je na Muslimana, oborio ga, ali je i sam lakše ranjen u tom gušanju....
... I u smiraj dana Srbi nastavljaju čišćenje terena. Ako je tačan podatak da je oko 5.000 muslimana po okolnim planinama i da pokušavaju da provrte prolaz prema muslimanskim teritorijama, onda će biti 'gusto' još nekoliko dana. Preko Kravičke reke i dalje nailaze grupice iznurenih Orićevih vojnika i predaju se. Neki nose svoje ranjene u primitivno sklepanim nosilima od običnih ćebadi, dok se ranjenici drže obema rukama za motke nosila i ječe. Kraj staze leži još jedan muslimanski vojnik. Mrtav. Danas je, dolazeći iz potoka vikao Srbima: 'Ej, Srbi, ima li tu četnika, majku vam jebem'. Najveći borac u grupi, policajac, pitao ga je; 'Ima, ja sam četnik šta hoćeš'.
Musliman se onda zaleteo, kao da je bio 'narokan' nekom sintetičkom drogom i nasrnuo na dva puta jačeg Srbina. «Majku ti jebem četničku, evo ti». Raspalio je policajca posred lica i sledećeg trenutka bio je mrtav. Niti je izazvan da nekog napadne, niti mu je bilo ko išta rekao, jednostavno, došao je do kraja puta, iscrpljen, razočaran porazom, a pun mržnje prema Srbima. Učinio je taj poslednji čin bezumne hrabrosti očajnika. Otišao je među šehide, jer su propale sve šanse da bude gazija».
Sefer Halilović, čovek koji je potpisao Sporazum o demilitarizaciji Srebrenice, kaže: “Oko 3.000 naoružanih boraca sa dijelom naroda uspjeli su iz Srebrenice stići u Tuzlu – iz Tuzle niko nije otišao u Srebrenicu?! Zašto se kolona nije izvlačila prema Žepi? Zašto se narod nije organizovano usmjerio ka Žepi: vojni stratezi moraju znati da bi, u toj varijanti, u sadejstvu sa Žepanskom brigadom, odbrana bila više no izvjesna. U međuvremenu, trebalo je uputiti svježe snage koje bi, onda, napravile koridor. Umjesto svega toga – nad još neohlađenim leševima organizirana je svečana smotra 28. divizije u Tuzli” . On navodi da je, prema jednom Holbrukovom inrevjuu, “Izetbegović još u januaru 1995. godine bio spreman na predaju Srebrenice Srbima” . On navodi i zabeleženu izjavu Holbruka: “On je rekao da oni nisu njegovi, on nije brinuo o tome” i zaključuje: “Srebrenica je izdata i prodata prije '95. godine. To treba jasno reči. Radi djece Srebrenice” .
“Da su vojni komandanti Armije Bosne i Hercegovine poštovali elementarne principe ratovodstva, bili bi spašeni mnogi životi. Proboj iz okruženja u datim operativnim uslovima bio je ravan samoubitstvu. Jedini prirodan i prihvatljiv postupak u takvoj operativnoj situaciji je polaganje oružja i predaja uz posredovanje međunarodnih snaga, misija, tela i organizacija kojih je Bosna i Hercegovina, pa i Srebrenica, bila krcata. To se nije desilo zato što je muslimanskoj vojsci i njihovom političkom rukovodstvu na čelu sa Alijom Izetbegovićem bila potrebna takva pogibija iz nekoliko razloga: (1) da se svetu pokaže kako Srbi navodno ne poštuju ni ono što su sami prihvatili i potpisali (status zaštićene zene); (2) da se sve žrtve vezane za operaciju Srebrnice prikažu kao civilne i nedužne, što je trebalo da legitimiše svaku vrstu nasilja koje će u bliskoj budućnosti biti preduzeto prema Republici Srbskoj, njenoj vojsci i njenim vojnim i političkim rukovodstvima”.
Da su se u “igre” oko Srebrenice uključile i velike sile izjavila je portparol Tužilaštva Florans Artman u svojoj knjizi “Mir i kazna”, koju je štampao ugledni pariski izdavač “Flamarion”, a komentare objavio časopis “Dani” iz Sarajeva. Ona, između ostalog, kaže: “... velike sile nisu htele intervenisati i vojnom silom zaustaviti rat u Bosni... Karadžić i Mladić. Kad bi bili uhapšeni, mogli bi da otkriju najneslavnije trenutke zapadnih sila u Bosni, među kojima je i to da su žrtvovale Srebrenicu i njene ljude da bi nametnule mir...”
Posebno treba naglasiti da su se na čelu 283. istočnobosanske brigade, za vreme proboja, nalazila 74 borca “mudžahedina”, što potvrđuje da se u sastavu snaga u Srebrenici nalaze i vojnici iz muslimanskih zemalja .
«Šta se tu lažno prikazuje? Lažno se prikazuje da je to bila kolona civila. Ja lično znam da je u koloni bilo između 3 i 5 hiljada naoružanih ljudi, i ekspert tužilaštva Ričard Batler, on je Amerikanac, i moja malenkost, bili smo potpuno saglasni da je kolona u kojoj ima od jedne trećine do polovine naoružanih ljudi potpuno legitiman vojni cilj, i to je sa vojničke tačke gledišta potpuno nesporno i neoborivo. Dakle, ta kolona je krenula od Šušnjara prema izlazu, tamo prema Tuzli, na 100 km, vojska Republike Srpske, umesto da formira borbeni poredak za gonjenje te kolone, što je jedan mogući način kako se ta radnja izvodi, odabrala je metod više uzastopnih zasjeda, na pravcu kretanja te kolone, što je isto tako vrlo efikasan vojni metod. Prvi sudar te kolone sa snagama Vojske Republike Srpske bio je u mestu Bare, to je jedno 12 km od Srebrenice severozapadno. Dakle, čim su probili prednji kraj Vojske Republike Srpske, to je borčanska i bratunačka brigada koje su taj front držale, u mestu Bare je poginulo od 800 do 1000 muslimanskih vojnika i vojno sposobnih muškaraca iz te kolone. I to nije moje svedočenje, već svedočenje istražitelja Haškog tužilaštva Žana Rueza, to možete naći i u dokumentima tužilaštva u Hagu. Dakle, već prvog dana, 12. jula u ranim jutarnjim časovima je poginulo oko 1000 muslimanskih boraca i civila (bolje je reći vojno sposobnih muškaraca) iz kolone. Takvih uzastopnih sudara i zaseda bilo je 6 na tom pravcu kretanja. O kakvim se žestokim sudarima radi govoriće vam i ovaj podatak. Od 14. jula komandant Zvorničke brigade Vinko Pandurević je sa delom svoje brigade bio angažovan na operaciji prema Žepi. Dragan Obrenović, načelnik štaba te brigade, kome je suđeno u Hagu, i koji je priznao krivicu, molio je, zapomagao je u komandi korpusa da mu vrate komandanta i taj odred njegove brigade, jer će ova kolona koja se povlači iz Srebrenice, ustvari zauzeti Zvornik. Dakle, ne radi se očito o civilima. U tim bitkama, sa tom kolonom, Zvornička brigada je imala više gubitaka nego u operaciji za Srebrenicu i Žepu. U tim bitkama ona je izgubila tri samohodna artiljerijska oružja, priznaćete da to nije baš lako, morate imati dobro obučenu i jaku grupu da zarobite tri artiljerijska oružja na položajima.”
Iz Studije „Srebrenica valika obmana“ autora Boška Antića, kontraadmirala u penziji
<<<< Nazad na prvi deo