Snimci dočaravaju neponovljivu atmosferu Jakutije

Jakutija je najveći region Rusije. Pet puta je veća od Francuske, na primer. Gradovi i sela ovog regiona udaljeni su jedni od drugih i po 1.500-2.000 kilometara. Ovde se nalazi najhladnije mesto na svetu, gde sneg može pasti i u junu a zimi se temperatura spušta ispod -50 stepeni Celzijusa. O jakutskim mrazevima i svirepim jakutskim komarcima ispredaju se legende i prave internet mimovi. Da biste iz Moskve stigli do Jakutije treba da prevalite preko 8.000 kilometara, piše Russia beyond.

 

Aleksej Vasiljev

„Teško da će ovamo doći turista koji je navikao na komfor i lagodnost. U Jakutiju dolaze samo ljubitelji egzotike“, kaže Aleksej Vasiljev, samouki fotograf koji je rođen i živi u Jakutsku. On je 2016. godine ušao u finale međunarodnog takmičenja LensCulture Street Photography, i od tada njegove fotografije objavljuje National Geographic i mnoga ruska izdanja. Za njega kažu da je „ušao u istoriju Jakutije“.

 

Aleksej Vasiljev

 

Aleksej Vasiljev

Vasiljev snima Jakutiju već nekoliko proteklih godina i to u različita godišnja doba. Na njegovim slikama su zabeležene i zaleđena predgrađa, i jarko osvetljene tezge između mračnih panelnih višespratnica, žene u narodnoj nošnji, deca i omladina na improvizovanim igralištima... Drugim rečima, obična jakutska stvarnost.

„Kada je kod nas -30 stepeni Celzijusa to je proleće!“

Govoreći o Jakutiji Vasiljev često ponavlja da ona može postati turistička destinacija tek za 20 godina. Zasada je malo onih koji se odvaže na tako dalek put radi kolorita, a i njih privlače upravo ekstremni uslovi i nepristupačnost.

 

Aleksej Vasiljev

 

Aleksej Vasiljev

„Ljudi ovamo najčeće ne dolaze po najvećoj hladnoći, tj. u decembru i januaru, nego u martu kada je temperatura negde oko -30 stepeni Celzijusa. Njima je i to hladno, a za nas je to skoro proleće. Bojim se samo da ćemo mi jednoga dana prestati da budemo najhladnije mesto na svetu“, kaže on.

 

Aleksej Vasiljev

Prošle godine su u Jakutiju dolazili novinari, naučnici i ekolozi iz cele Rusije. Tada su Sibir i Jakutiju zahvatile enormne vrućine, šumski požari i najezde velikih svilenih buba. Naučnici kažu da se ovde vazduh zagreva skoro tri puta brže nego u proseku na planeti.

Jakutska atmosfera

Vasiljev fotografiše svoj zavičaj bez ulepšavanja. On je uveren da nije tako teško fotografisati običnog čoveka.

 

Aleksej Vasiljev

Jakuti nisu posebno osećajni, ali su zato izuzetno revnosti kada je reč o očuvanju svog nacionalnog identiteta. Po tom pitanju su oni na prvom mestu među autohtonim narodima Rusije. „Ne znaš jakutski jezik? Kakav se onda ti Jakut!?“, i sve u tom duhu. Jakuti imaju čak i sopstvenu Novu godinu. Ona se obeležava u leto i zove se Isiah. Umesto šampanjca piju kumis (fermentisani napitak od kobiljeg mleka), a umesto jelke imaju svešteni stub „serge“. U sovjetsko doba je on bio zabranjen, a sada svi jedva čekaju da obuku narodnu nošnju.

 

Aleksej Vasiljev

 

Aleksej Vasiljev

U lokalnim bioskopima se prikazuje više jakutskih nego bilo kojih drugih filmova. Oni su na jakutskom jeziku sa ruskim titlovima. Vasiljev je ovom fenomenu posvetio foto-projekat „Sahavud“. Devet meseci je proveo na mestima gde se snimaju ti filmovi i pre dolaska na svaku novu lokaciju filmadžije su „hranile“ zemlju ili vatru da im se posreći. Jakuti ispovedaju tengrizam. Drugim rečima, oni su pagani.

 

Aleksej Vasiljev

„Ovde kod nas vlada posebna atmosfera i nama je mnogo stalo do nje. To je, čini mi se, zato što osećamo da nismo zaštićeni od ’velikog’ sveta i od prirode, a treba nam da se oslanjamo na nešto kako bismo bili jači. A na šta da se oslonimo? Na našu kulturu, na tradicije, na naš film. Kroz filmove mi upoznajemo sami sebe jer filmovi odražavaju jakutske ideje i predstave o životu“.

 

Aleksej Vasiljev

Aleksej se još pre pandemije zaposlio kao dostavljač da bi imao dodatni izvor prihoda, jer on fotografiše samo u okviru projekata, i to ne svaki dan. A onda je otkrio da je jakutska samobitnost prisutna čak i u ulazima višespratnica koje su stanari počeli da uređuju kao stanove. Na ulazu kače tepihe na zid, postavljaju saksije sa cvećem i meke stare fotelje.

„Ponekad naiđem na takav eksponat! To nije ulaz u zgradu nego obdanište. Zidovi su ukrašeni dečijim crtežima, tu su i police sa knjigama i nekakvi divani. To izgleda vrlo simpatično, a počelo je nedavno. Nije uvek tako bilo. Ranije je uvek bilo prljavo, a sada u ljudima raste nekakva samosvest, nekakva građanska pozicija. Njima je već važno da ne bude lepo samo u stanu nego i izvan njega.

 

Aleksej Vasiljev

 

Aleksej Vasiljev

Vasiljev kaže da Jakutiju fotografiše zato što mu je to zgodno, jer mu je ona uvek tu i projekat može da traje unedogled. Ali za sve ovo vreme nije uspeo čak ni da je obiđe u celini. Jakutija je suviše velika. Njen sever je za fotografa pravi raj. Doduše, ako mu se pruži prilika da poseti i druge krajeve, on će to obavezno učiniti.

Jekaterina Sineljščikova, Russia beyond