Arhiepiskop Makarije iz Jerusalimske patrijaršije: Ne dajte svetinje, to nisu samo objekti – to je vera

 
Njegovo visokopreosveštenstvo Arhiepiskop katarski g. Makarije iz Jerusalimske patrijaršije kazao je za avgustovski dvobroj “Pravoslavlja”  da Crkva u Crnoj Gori prolazi kroz golgotu, ali posle golgote i raspeća dolazi vaskrsenje i da Katar i Jerusalim šalju svoje molitve za odbranu svetinja. Sa Visokopreosvećenim vladikom razgovor je vodio katiheta Branislav Ilić.

• Crkva Božija u Crnoj Gori suočena je sa velikim iskušenjima. Prilika je da nam kažete da li pratite dešavanja u ovom kanonskom delu Srpske Pravoslavne Crkve?

Svakako pratim i sva dešavanja i čitam sve izjave, pošto sam sa Crnom Gorom posebno povezan, ne samo sa Mitropolitom, bio sam njegov đakon dok je bio episkop banatski, nego i sa više episkopa i sveštenika sa kojima sam generacija. Moja prva poseta Crnoj Gori bila je za vreme monašenja Episkopa Joanikija, kada sam kao đakon pančevački sa velikom radošću pratio tadašnjeg vladiku banatskog Amfilohijem. Avionom smo putovali do Podgorice, noću smo išli 30. oktobra u manastir Ćeliju Pipersku na monašenje Vladike Joanikija. Onda sam pratio Vladiku Amfilohija i do Cetinja kod tadašnjeg Mitropolita crnogorskog Danila. Sećam se, bio je već star i ispred mene je tada rekao Episkopu Amfilohiju: Ajde, da ti dođeš u Crnu Goru, ovde si potreban. Ti ćeš me naslediti. I eto promislom Božijim nasledio ga je i tada je krenuo jedan procvat, velika promena. U to vreme, za vreme Mitropolita Danila, imao sam priliku i da služim kao đakon u Sabornoj crkvi u Nikšiću, na rukopoloženju oca Radomira Nikčevića. Sećam se u kakvom je stanju bila crkva, i kao zgrada, i kao narod, i kao sveštenstvo. Bio je tada iguman ostroški Serafim i neki monah koji je u Morači, možda, i rekli su mi tada da je u celoj Crnoj Gori bilo manje od trideset sveštenika. U Ćeliji Piperskoj, gde sam imao priliku da idem više puta, upoznao sam pokojnog oca Lazara i sestrinstvo koje je krenulo tada… I hvala Bogu. posle 30 godina smo svedoci procvata i promena koje su se desile, sada ima toliko manastira, toliko crkava, toliko naroda. Vratio se narod, i hvala Bogu sad su najveći i najvrući verujući ljudi. Hvala Bogu, radujem se i pratim taj život, procvat u Crnoj Gori.

Imao sam i priliku, pozvan od Vladike Joanikija, povodom 800 godina manastira da 4. avgusta 2014. godine u Beranama služim  kao mlad episkop. Bio sam i u pratnji našeg Patrijarha jerusalimskog Teofila u poseti na osvećenju Hrama Svetoga Jovana Vladimira u Baru. A pre toga sam isto bio u pratnji sa našim Patrijarhom Teofilom u Nišu na jubilarnoj službi oktobra 2013. godine. Tada je naš Patrijarh jerusalimski morao da se vrati hitno u Jerusalim, a ja sam bio izaslanik Jerusalimske patrijaršije na osvećenju Hrama Vaskrsenja u Podgorici. Bio sam pozvan od Mitropolita Amfilohija i godinu dana posle osvećenja hrama na dan Svetoga Jovana Vladimira, da učestvujem u litiji u Baru 3. juna 2017. godine, a onda sutradan na dan Svete Pedesetnice da služim sa Mitropolitom u manastiru Stanjevići kod Budve i posle učestvujem na bdeniju a sutradan na Duhove da služim u manastiru Svete Trojice u Starom gradu u Budvi, zatim i u manastiru Reževići kod Budve. Tamo sam služio Liturgiju, a litiju predvodio u Budvi. Tada, kao i svaki put prilikom moje posete Crnoj Gori, govorio sam za Radio Svetigoru i više puta izrazio podršku Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi u Crnoj Gori, kanonskoj pravoslavnoj crkvi, koja je priznata od svih poznatih pravoslavnih crkava kao Mitropolija crnogorsko-primorska Srpske patrijaršije.

I u ovim teškim vremenima naš Patrijarh je poslao pismo podrške Crkvi u Crnoj Gori, čak sam trebao lično da po zahtevu Mitropolita Amfilohija učestvujem u litijama. Međutim, zbog ove situacije nije moglo da se putuje i tako, nažalost, nisam bio u mogućnosti da budem tamo sa narodom koji svedoči istinu, koji živi živu Crkvu, koji hoće živu i slobodnu Crkvu, i da bude, kao i uvek, pod okriljem svoje majke Crkve – Srpske Pravoslavne Crkve. Gledao sam gotovo sve litije, kao i litiju na dan Svetog Vasilija Ostroškog. Pratio sam na Jutjubu sve što se nakon te litije dešavalo, razgovor sa policijom, kao i podršku koju je narod pružao vladici i sveštenstvu. Bio sam tako ponosan na Vladiku Joanikija, na sveštenike, koje lično poznajem, na oca Dragana, oca Vasilija i druge koje znam još iz vremena studija. Sve sam pratio, kako su hrabro i lepo podržavali Vladiku i bili sa njim u zatvoru, kako su izašli, kako su bili dočekani. Zaista je jedno čudo Božije kako ovi ljudi izražavaju podršku, ljubav prema svojoj Crkvi i svojim svetinjama. To je jedan primer za sve nas i sve nas ohrabruje, pošto i mi živimo u teškim okolinostima, i u samom centru Jerusalima, ali i sve eparhije pod jurisdikcijom Jerusalimske crkve. Ali hvala Bogu, mi znamo ako smo mučenička Crkva, znači da smo i gonjeni i da smo na pravom putu, na pravoslavnom putu i hvala Bogu na tome.

• Dragi Vladiko, vidite li brzo prevazilaženje ovog nezapamćenog gonjenja episkopa, sveštenstva, monaštva, vernog naroda četiri eparhije Srpske Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori?

Meni je tako žao tog naroda, ali istovremeno sam bio jako ponosan kada sam ih gledao sve ovo vreme, kao i na dan Svetoga Vasilija Ostroškog, da hodaju kilometrima i da pevaju, da izlaze i kad je vreme kiše, kada je vreme snega, kada je bilo vetra.. ništa nije moglo da ih zaustavi. Podršku su dobili i od drugih sestrinskih crkava, uključujući i našu Patrijaršiju. Mislim da se sve pravoslavne crkve širom sveta mole za njih, jer znaju da se oni bore za svoja prava. Srbska Pravoslavna Crkva u Drugom svetskom ratu imala je takva iskušenja, hapšenje episkopa, gonjenje hrišćanstva i još gore. Ne daj Bože da se vratimo ni u iskušenja Drugog svetskog rata, ni u ova iz bratoubilačkog rata, koji je i građanski rat, rat koji je bio za vreme mojih studija. Ne daj Bože, da bude tako nešto i u Crnoj Gori. Nadam se da će vlast da vidi pravdu i da će i oni da podrže svoj narod. Nije na korist ovo što se dešava i ova podela. Potrebno je da ravnopravno svi žive u slozi i poštovanju ljudskih prava. Oni koji su na vlasti i ne poznaju Sveto jevanđelje, ne znaju hrišćansku pravdu i jevanđelsku istinu, treba bar da poštuju ljudska prava koja se poštuju širom sveta. I daj Bože da se to završi, ali zaista, nema zloga bez dobroga. I hvala Bogu, to je bila prilika da se osnaži vera i ljubav naroda prema Crkvi i prema svojim episkopima i sveštenstvu.

Eto, molimo se i ja i moja sabraća koji žive u Jerusalimu. A ja ovde u Kataru sa mojom pastvom od koje je veliki deo iz Srbije, slavimo i sve srpske svetitelje.

• Da li bi ste nešto poručili episkopima, sveštenstvu, monaštvu i vernom narodu Božijem u Crnoj Gori?

Da ne daju svetinje. Svetinje nisu samo objekti, to je i vera, to je i crkveni život, i to je najdragocenije što imamo u ovom svetu. Mi smo i ovako proterani i znamo da smo prolazni u ovom svetu. I ova situacija koju vidimo sada od ovoga tzv. virusa korona, to su ciljevi novog poretka, kao i ovo što se dešava u Crnoj Gori. Zato budimo zajedno u molitvi. I da se ohrabrimo jedni od drugih i da nastavimo putem naše Golgote. Znamo posle Golgote i raspeća, dolazi vaskrsenje. Bez krsta i vaskrsenja nema spasenja. Zato držite se, ja lično i sveštenstvo ovde, i moja sabraća u Jerusalimu molimo se za vas. I ako Bog dâ priliku da se otvore putevi da budem u Svetom gradu, ja ću služiti i pomoliti se tamo posebno za narod koji strada i koji je gonjen u Crnoj Gori i širem pravoslavlju.

• Vaše Visokopreosveštenstvo na samom kraju našeg razgovora koja bi bila Vaša poruka čitaocima Pravoslavlja – novina Srpske Patrijaršije?

Pravoslavlje sam pratio i čitao za vreme svog boravka u Srbiji, čak sam bio učesnik, imao sam jedan skromni članak tada objavljen iz Staroga zaveta, neki skromni rad 1992. godine. Radost Vaskrsenja da bude uvek u našim srcima, uvek da se budemo u slozi i uz Crkvu, u zajednici sa Crkvom. Narod sa sveštenstvom, to je čitava Crkva. Iskušenja je bilo i ranije, ima ih danas, a biće ih i u budućnosti. Bez iskušenja, nema spasenja. Hoću još da čitaocima koji me poznaju izrazim svoju ljubav i zahvalnost za boravak i gostoprimstvo koje sam doživeo za vreme studija i da kažem da je deo mog srca ostao sa srbskim narodom i biće zauvek.

Mi se molimo za Vas, a i Vi se molite i za nas i za našu bratiju koji su Čuvari groba Gospodnjeg, a i za naš narod stradalni na celom Bliskom istoku koji svedoči veru Isusa Hrista preko teškoća i iskušenja koje je doživeo kroz vekove, a i danas. Hvala Bogu Crkva je tu, i Crkva je tamo, Crkva je svuda u svetu i to nas povezuje, to nas raduje, i to nas spasava. Hvala Bogu na ovom razgovori, i blagodarnost Vama brate Branislave, za strpljenje.

Cio razgovor sa Arhiepiskopom katarskim g. Makarijem možete pročitati na linku: https://www.pravoslavlje.spc.rs/pdf/286.pdf