Bele noći iz prve ruke: Šta o prirodnom fenomenu kažu peterburžani

Činjenica je da u majskim i junskim danima ogroman broj ljudi želi da se nađe u ovom gradu i neizostavno očekuje neku magiju. Pitali smo žitelje Sankt Peterburga kako oni provode bele noći.

U vreme čarolije poznate kao bele noći, od sredine maja do sredine jula, severna ruska prestonica Sankt Peterburg nema sna. Reč je o prirodnom fenomenu kada se smrkava samo na sat vremena, a noć pre podseća na sumrak. U tom periodu u grad se sjati ogroman broj znatiželjnih turista, a i meštani vole da romantizuju ovaj fenomen. Šta je to toliko privlačno u belim noćima? Najbolje da o tome govore sami Peterburžani, piše Russia beyond. 

Vreme romantike

 

Agencija Moskva

„Noć je bila čarobna, kakva može biti samo kad je čovek mlad, ljubazni čitaoče“, tako počinje jedini sentimentalni roman Fjodora Dostojevskog „Bele noći“. Pisac koji je dugo živeo u gradu na Nevi, prvi je ukazao na romantiku majskih i junskih nedelja i opisao kako efemernost pojave utiče na sanjalačke prirode.

Junak Dostojevskog usamljen luta gradom, posmatra lica, i veruje da će pronaći prijatelja ili pristojnu devojku. U jednom trenutku ugleda žensku figuru pored kanala i čuje plač. Prilazi joj, potom se viđaju nekoliko noći i pričaju o svemu, otvaraju jedno drugom dušu. Međutim, kao što vam je verovatno poznato, kod Dostojevskog nema srećnog kraja. Ipak, bele noći, verovatno zaslugom i ruskog klasika smatraju se jednim od najromantičnijih vremenskih razdoblja.

Pejzaži i izjave ljubavi

 

Legion Media

Peterburžanka Julija svake godine u vreme belih noći silazi na Nevu na Dvorskom keju kraj mosta preko Zimskog kanala. Ona smatra ovo mesto idealnim za gledanje zalaska sunca na Strelki Vasiljevskog ostrva, a kasnije i podizanje pokretnog Dvorskog mosta.

„Ponesem šal i termos sa čajem i posmatram panoramu svečanog Peterburga, slušam žubor reke i zvuke grada. Međutim, jednom sam se nehotice našla u ulozi svedoka prosidbe. Verujem da je to dobar znak, nagoveštaj lepih promena u ličnom životu“, kaže ova devojka.

Čuda i pokretni mostovi

 

Legion Media

Nina se seća vremena kada su podizani apsolutno svi mostovi u gradu i kada si samo nekim čudom mogao da se prebaciš na drugu obalu: „Šta je to gonilo moju drugaricu u tri sata noću kući, u punu sobu slučajno zatečenih ljudi u studentskom domu i dan danas ne shvatam“.

Po Nininim rečim drugarica je pritrčala policijskom vozilu i povikala: „Čiko, koliko košta da se spuste mostovi? Štaviše otvorila je vrata i stuštila se na zadnje sedište i tužno ponovila molbu, rekavši da ne može da čeka i da sutra ima ispit. Neočekivano, kola su krenula, a policajci su samo rekli „Kad već treba, znači treba“. Bilo je prvo strašno i pretvaralo se u nešto neverovatno. Sa keja su nas prebacili na šleper. Kormilar nas je bukvalno hvatao za noge, usput slušajući Olinine zahteve da se drži određene rute. Zaplovili smo. Na kiši i vetru, u susret snovima i prijateljima koji su spavali ili pili, i brodu koji je bio vezan uz Petropavlovsku tvrđavu.

Muzika i šetnje do jutra

 

Legion Media

Aleksandra priznaje da se preselila iz Moskve u Peterburg između ostalog i zbog čudesnih belih noći. „Nikako se ne smeju propustiti bele noći. Cela godina samo zbog njih i postoji. Mračne lokalne zime i nesnosne jesenje kiše mogu se podneti samo uz pomisao na maj i jun“, kaže ona.

Aleksandra se se seća kako je jednom sa koleginicom sa posla, posle radnog vremena otišla na kej da se ispričaju i ponela vino. Zapričale su se i uopšte nisu imale utisak da je prošlo mnogo vremena, kada su gotovo u isti mah obema zazvonili telefoni. Bili su to uspaničeni muževi koji su se pitali gde su im žene nestale. Ispostavilo se da je već bila ponoć, a da one to nisu ni primetile, toliko je bilo svetlo.

Međutim, većina zaposlenih stanovnika grada veruje da je romantika belih noći namenjena za studente i turiste. Rođena Peterburžanka Ala, inače sentimentalna prema tim danima, kaže da sada vrlo retko šeta noću, i sama je odrasla osoba, a i prijatelje je teško naterati.

„A ranije, bilo je vau. Okupi se društvo, gitara, svirka. Svi veseli, razdragani, idemo u šetnju. U zoru prvi pešaci, pospanim, teškim hodom odlaze na posao, a ti koračaš lagano, umorna, ali srećna. Eee...“

Aleksandra Guzeva, Russia beyond