Vladimir Kršljanin: Evrobirokrati i Srbija

A ta oligarhija je 1999. izazvala Prvi evropski rat na tlu bivše Jugoslavije, i 2022. Drugi evropski rat na tlu bivše Ukrajine. Oba su bili i protiv Evrope. A pošto je Drugi rat, već po tradiciji, strašniji od Prvog, oni su na vreme sklonili Veliku Britaniju sa evropskog poprišta. I sasvim u svom „postmodernom“ antiljudskom i antihrišćanskom stilu pandemije, „velikog reseta“ i LGBTitd, za vinovnike su proglasili Srbe i Ruse.

Prvi evropski rat je bio proba za Drugi. Međutim, ispostavilo se da je Prvi bio rezultat obesti unipolarne svetske oligarhijske diktature, dok je Drugi rezultat očajanja zbog zauvek izgubljene svetske dominacije.

Do skora je imalo smisla govoriti da nam je i od samog formalnog ulaska u EU, bitniji napredak u dostizanju „evropskih standarda“. Sada je to pod znakom pitanja, jer ovoliko odstupanje od demokratije i guranje sopstvenih naroda u siromaštvo, deindustrijalizaciju, smrzavanje i rat, a sve u tuđem interesu, očigledno svedoči o krahu sistema. Naravno, u Zapadnoj Evropi još postoje dostignuća od kojih se može učiti, ali sada je opet očigledno, kao što je bilo očigledno pod bombama 1999, da je primena sistema koji nam nameću evrobirokrati – za Srbiju najgora moguća opcija.

Naravno, iz svoje kože, i iz svoje Evrope, se ne može. Ali je krajnje vreme da Evropu počnemo da gledamo drugim očima. Da počnemo da se ponosimo time što smo nosioci njenih izvornih duhovno-moralnih vrednosti, da nastavimo plodnu saradnju sa evropskim nacijama, ali da se distanciramo od propalog evrobirokratskog projekta, koji će u mesecima i godinama pred nama srušiti, i nadamo se pretvoriti u istinski evrodemokratski projekat (onaj do Urala ili do Vladivostoka) – sami evropski narodi.

U ovom času, suverena Srbija, u savezništvu sa Rusijom i Kinom, glavni je izvor evropske nade i jedini garant evropske budućnosti. I zato, uprkos histeriji koja vlada među evrobirokratama, moramo, slušajući i glas naroda, još malo hrabrije voditi svoju nezavisnu spoljnu politiku i razvijati je na sledeći način:

a) zadovoljiti se pridruženim i odustati od punopravnog članstva u EU i smanjiti nivo saradnje sa NATO na uobičajeni nivo „partnerstva za mir“, bar dok te organizacije ne odustanu od svoje antidemokratske i neokolonijalne politike;

b) ući u pridruženo članstvo ili partnerstvo u dijalogu sa Saveznom državom Rusije i Belorusije (a tu svoje mesto mogu dobiti samo Srbija i buduća oslobođena Ukrajina), Evroazijskim ekonomskim savezom, ODKB-om, Šangajskom organizacijom za saradnju i BRIKS-om (što su već učinile mnoge značajne zemlje sveta, samo nije jasno zašto Srbija još nije).

Kurs nezavisne spoljne politike Srbije je potpuno ispravan i izaziva poštovanje mnogih u svetu. Ipak, on se mora dalje razvijati na predloženi način da bi naša nezavisnost bila potpuna, jer u periodu 2000-2012. nezavisnosti nije bilo i stvorena je potčinjenost zapadnim centrima moći u mnogim oblastima, što našu međunarodnu poziciju još uvek čini ranjivom.

Srbija širom sveta ima veliki ugled, pogotovu kod svojih najmoćnijih saveznika, Rusije i Kine. U tom ugledu postoji deo koji se temelji na tekovinama dva svetska rata i nesvrstane politike, ali njegov najveći deo proizilazi iz našeg otpora međunarodnoj diktaturi 1990-ih, kada smo inicirali nastanak pravednijeg Novog sveta, koji danas predvode Rusija i Kina.

Baš zato što svet jeste u prelomnom istorijskom razdoblju, nije nam dovoljna samo taktička veština, već se moramo osloniti na svoju stratešku civilizacijsku superiornost, koja nas uči, kako nas je nedavno u Beogradu podsetio Sergej Baburin, da nije moguća „zlatna sredina između dobra i zla“.

Nedavno je više od 100 najuglednijih branilaca Srbije u Prvom evropskom ratu, na vojnom, političkom, diplomatskom, kulturnom i informativnom poprištu, ali i mladih srbskih političara i aktivista, potpisalo i objavilo nesvakidašnji dokument: Povelju srbsko-ruskog bratstva, kojom se ističu, kako privrženost tradicionalnim evropskim, humanističkim, hrišćanskim duhovno-moralnim vrednostima, tako i njen regionalni, evropski i svetski značaj.

U političkom smislu, Evropa počinje da vri. Mađarska uporno pruža otpor evrobirokratama. U Italiji je već tradicionalistička koalicija ubedljivo pobedila na izborima. U Češkoj i drugim zemljama ne jenjavaju masovni protesti. Treći svetski – lažovski rat (ili neuspeli pokušaj rata najvećih lažova i kriminalaca protiv čovečanstva – jer je tehnologija masovnog laganja poslednja oblast u kojoj imaju primat) u kome se za još malo dominacije ili nekažnjenosti oligarhijskih zlotvora masovno žrtvuju životi, blagostanje i dostojanstvo ljudi i u kojem evrobirokrati i njihove gazde besramno gaze istinu, moral i međunarodno pravo, ne libeći se od saradnje sa fašistima i teroristima, mora biti i biće zaustavljen.

A Srbija ne sme biti objekat ucene evrobirokrata i njihovih gazda, već subjekat novog, pravednijeg sveta – na počasnom mestu, među pobednicima, kako smo i navikli da je vidimo.

Izvor: Politika