BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

O pregovorima u Rambujeu sa borbenih položaja - iz Ratnog dnevnika komandanta Treće armije

O pregovorima u Rambujeu sa borbenih položaja - iz Ratnog dnevnika komandanta Treće armije
09.02.2022. god.
Ovih dana novinari i političari komentarišu pregovore u Rambujeu svaki sa svojih političkih pozicija. Ishod pregovora im je sada poznat. Kako je te pregovore u vreme njihovog događanja video komandant Treće armije, general-pukovnik Nebojša Pavković, koji je sa svojim borcima bio na borbenim položajima na koji su neprekidno bili na udaru šišparskih terorističkih snaga, videćemo iz njegovog Ratnog dnevnika. Pripremio kontraadmiral u penziji Boško Antić


5. februar 1999.

Sticajem okolnosti zadesio sam se na Aerodromu „Slatina“ kada je šiptarska delegacija krenula na put u Rambuje. Po njih je doleteo specijalni avion. Oko njega bili su postavljeni paravani  koji su sprečavali da se vide članovi delegacije. Jake snage  obezbeđivale su prilaze zgradi aerodroma i avionu. Članovi šiptarske delegacije stizali su jedan po jedan i svako u jednom džipu OEBS-a, a regulisanje saobraćaja, od Prištine do Aerodroma „Slatina“, vršili su pripadnoci MUP-a. Na Aerodromu su bili čelnici OEBS-a, general Drevenkijevič, pukovnik Čaglinski i još jedan član OEBS-a,  za koga su mi rekli da je Keler. Sa naše strane bio je general Dušan Lončar. Iza postavljenih paravana video sam samo noge članova delegacije, ali nisam znao o kome se radi. Nešto kasnije, od pripadnika Službe državne bezbednosti saznao sam da su u delegaciji pripadnici OVK Hašim Tači, i da je on šef pregovaračkog tima, i Jakup Krasnići. Međunarodnoj zajednici nije smetalo što su za šefa pregovarača prihvatili  vođu OVK, koju je samo pre godinu dana, 23. februara 1998. godine, specijalni izaslanik američkog predsednika za Balkan, ambasador Robert Gelbart, nazvao terorističkom organizacijom.

Prema zvaničnom sopštenju, našu delegaciju predvodio je prof. dr Ratko Marković, potpresednik Vlade Srbije, a članovi su bili, potpredsednici Savezne vlade, Nikola Šainović i prof. dr Vlado Kutlešić, Sokolj Ćuse, član Kosovske demokratske inicijative, Vojislav Živković, predstavnik Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije, Zejnelabedin Kurješ i Guljbehar Šabanović u ime Naciona,lne zajednice Turaka, Ibro Vajt u ime Nacionalne zajednice Goranaca, Refik Senadović u ime Nacionalne zajednice Muslimana, Ljuan Koka u ime nacionalne zajednice Roma i Ćerim Abazi u ime Nacionalne zajednice Egipćana.

Dok su u Rambujeu vođeni pregovori, OVK je sprovodila terorizam na čitavom prostoru Kosova i Metohije. Pola sata posle ponoći teroristi su telefonom obavestili Abdulaha Dema iz Prištine da će napasti njegovu kuću, što se i obistinilo. Oko 1.05 časova na njegovu kuću otvorena je vatra iz automatskog naoružanja. Oko 20.00 časova u selu Veliki Štupelj, u opštini Klina, napadnuta je porodična kuća Radoša Misirlića. Za vreme napada u kući su bili supruga Stanka, majka Dragana, sin Miloje i ćerka Slađana. U centru Prištine teroristi su aktivirali eksplozivnu napravu kod minimarketa „Almir“ vlasnika Envera Šalje. Od eksplozije je poginuo  vlasnik minimarketa i Vljoraa Kumoli, a teško povređen Arton Ajeti  koji je preminuo u bolnici. U 21.00 čas u Vučitrnu grupa naoružanih terorista upala je u kuću Stanke Šćepanović, izvršila premetačinu, a zatim je pretukli kundacima nanevši joj teške telesne povrede. Verifikaciona Misija OEBS-a nije htela, ili nije mogla, da spreči terorističke napade.

6. februar 1999.

Počeli pregovori u Rambujeu. Sporazum Milošević – Holbruk, praktično je propao, što je potvrđivala situacija na terenu, a pregovori u Rambujeu, su  organizovani da bi se ''srbska strana'' okrivila za nesprovođenje Sporazuma. Izvođenjem terorističkih akcija, za vreme trajanja „pregovora“ u Rambujeu, OVK je želela da po svaku cenu „minira pregovore“ i da Međunarodna zajednica za neuspeh optuži SR Jugoslaviju. Jedinice Prištinskog korpusa i policije su se maksimalno uzdržavale da odgovore na napade i provokacije, svesne da su pod budnim okom verifikatora, satelita i AWACS-a  NATO-a. Znali smo da Međunarodna zajednica i NATO samo čekaju povod da bi nas optužili. Čelnici Međunarodne zajednice i NATO su znali pravu istinu da je naša zemlja izvršila sve obaveze iz Sporazuma. To je potvrdio i general Klaus Nauman, jedan od čelnih ljudi u j strukturi NATO-a, u svojoj izjavi da su jugoslovenske vlasti ispoštovale Sporazum sa Holbrrukom, i priznao „da zaista nije bilo lako povući 6.000 pripadnika policije za samo 24 časa, ali oni su uspeli“. Dok se odvijala ova aktivnost u Rambujeu   na vojnom planu Komanda Treće armije je preduzela mere da spreči moguća iznenađenja. Zadaci koje je postavio GŠ VJ, u sklopu Direktive „-3“,  bili su  osnova za postupanje jedinica Armije u narednom periodu.

7. februar 1999.

Informacije o pregovorima u Rambujeu dobijao sam preko sredstava informisanja. U izveštajima naših medija, preovladavali su komentari da je naš tim predstavljao  našu zemlju, suverenu državu, a da je Kontakt grupa, u istu ravan sa njom, kao ravnopravnu stranu stavila jednonacionalnu grupu kosovskih Albanaca, koja osporava suverenitet države u kojoj živi i koju ugrožava terorizmom. 

Za posrednike u pregovorima su određeni ministri inostranih poslova Francuske, Iber Vedrin, i Engleske, Robin Kuk. Prema  informacijama iz medija, razgovori su od početka bili improvizacija, jer su organizatori bili neorganizovani i nepripremljeni. 

Prateći te izveštaje i događaje na prostoru Kosova i Metohije i u susednim zemljama, naslućivao sam da od tih pregovora neće biti ništa i da će  neuspeh na pregovorima biti povod za agresiju NATO-a na SR Jugoslaviju.

13. februar 1999.

Dok su se u Rambujeu vodili „pregovori o miru“, teroristi OVK izvršili su do tada nezabeležene terorističke akcije prema svojim sunarodnicima. Na pijačni dan, kada je najveća gužva, u Uroševcu, Kosovskoj Mitrovici i Podujevu aktivirane su eksplozivne naprave u kojima je poginulo šest a povređeno 84 civila Šiptara. U Kosovskoj Mitrovici poginula su tri, a ranjeno 48 lica. U Podujevu je poginulo tri, a ranjeno 24 civila. Podaci o poginulim i ranjenim nisu bili dostupni policiji i Vojsci. U Uroševcu je ativirana eksplozivna naprava velike razorne moći ispred ulaza u zgradu „Jugobanke“. U eksploziji je ranjeno 12 civila Šiptara: Šefki Behljulji, Šefćet Suljemani, Agron Mustafa, Basri Sejdiju, Agron Ibiši, Ramadan Mjaku, Sali Mehmeti, Hetem Sediju, Dželjadin Behljulji, Naim Redžaj, Sadik Hasan i Rafiz Asimi.  Terorističke akcije, po scenariju „Markale“ i „Račak“ u gradovima  teroristi su najavljivali poslednjih meseci. Izvršene su na današnji dan u vreme kada se u Rambujeu razgovara o miru. Ovim terorističkim akcijama ŠTS žele da okrive srpske snage da ubijaju nevine albanske civile i osujete postizanje dogovora za mirno rešenje problema na Kosovu i Metohiji.  Predstavnici Misije OEBS-a nisu ni pokušali da sprovedu istragu i pronađu izvršitelje. Nastavili su da se šepure po Kosovu i Metohiji, kao da se ništa nije dogodilo. Pokazalo se da za terorizam ne mogu da optuže pripadnike VJ i MUP-a  jer u ovim gradovima nisu bili prisutni ni Srbi, a ni Policija i vojska.

15. februar 1999. 

Primio sam informaciju o rezultatima razgovora u Rambujeu, koja je bila za mene potpuno iznenađenje. Prema toj informaciji u Rambujeu nije ni bilo pravih pregovora dveju delegacija. Posrednici u pregovorima učinili su sve da se naša i šiptarska delegagacija uopšte ne sretnu, a pregovori su vođeni sa pregovaračkom trojkom Kontakt grupe.

U toku dana bez „mešanja“ posmatrača OEBS-a, na Kosovu i Metohiji su nastavljene terorističke akcije. U centru Prizrena došlo je do sukoba policije i terorista, kada su policajci pokušali da zaustave motorno vozilo „Golf“, u kome se u uniformi OVK nalazio terorista Sead Bajrami, sa još dvojicom pripadnika OVK. Kada su policajci otvorili vatru, teroristi su odgovorili vatrom i uspeli da izađu iz vozila i pobegnu u nepoznatom pravcu. U Đakovici je teroristička grupa u 19.15 časova zaustavila putničko vozilo u kome se nalazio Kazija Baskim i posle maltretiranja oduzela  vozilo.

17. februar 1999.

Izvedena je „Analiza borbene gotovosti“. Prisustvovali su general-pukovnik  Dragoljub Ojdanić, komandanti strategijskih grupacija Prve armije, general-potpukovnik Srboljub Trajković, RV i PVO, general-potpukovnik Spasoje Smiljanić, komandant Niškog korpusa, general-major Negosav Nikolić, komandant Prištinskog korpusa, general-major Vladimir Lazarević, pomoćnici  načelnika GŠ VJ i Komande Treće armije. Otvarajući analizu, istakao sam najvažnije uspehe Treće armije u protekloj 1998. godini:  (1) odbrana teritorijalnog integriteta zemlje; (2) obezbeđenje državne granice sa Albanijom; (3) suzbijanje terorizma na Kosovu i Metohiji; (4) zaštita srbskog i ostalih naroda, jedinica i objekata. Naglasio sam da se izgradnja borbene gotovosti Treće armije realizovala u vrlo složenim uslovima koji su se stalno pogoršavali. Tome su najviše doprineli bezbednosna situacija na Kosmetu, nedostatak novčanih sredstava i restriktivna potrošnja. U tim okolnostima Armija i Prištinski korpus pokazali su čvrstinu, nesalomljiv moral i odlučnost u borbi protiv terorističkih i separatističkih snaga.

U svom  izlaganju načelnik GŠ VJ, general-pukovnik mr Dragoljub Ojdanić, odao je prizanje pripadnicima Armije za vrlo dobre rezultate postignute u odbrani integriteta zemlje, suzbijanju terorizma i obezbeđenju državne granice. Naglasio je da su Treća armija, a posebno Prištinski korpus, doprineli  stabilizaciji ukupnog stanja na Kosovu i Metohiji i stvorli uslove da se problemi u južnoj srbskoj pokrajini rešavaju mirnim putem i političkim sredstvima.

Tom prilikom je rekao: ''“Koristim priliku da pripadnicima Treće armije, a posebno Prištinskog korpusa i graničnim jedinicama, odam prizanje za uspešno izvršene zadatke obezbeđenja državne granice, sprečavanja ubacivanja diverzantsko-terorističkih grupa u našu zemlju i njihovog razbijanja, te obezbeđivanja objekata. Odajući vam priznanje istovremeno sam dužan da kažem da će u eventualnoj eskalaciji stanja na Kosovu i Metohiji, teret zadataka i dalje nositi Treća armija i Prištinski korpus. Naše državno i vojno rukovodstvo i narod s pravom očekuju da će pripadnici Treće armije, kako je potvrdio i komandant, general-potpukovnik Pavković, visokoprofesionalno i uz izraženi patriotizam izvršiti svaki budući zadatak i time doprineti očuvanju teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka zemlje. To će biti vaš najbolji doprinos miru i slobodi na ovim prostorima i u našoj zemlji... Odbrana Kosmeta strategijski je zadatak ove zemlje i naš najveći nacionalni interes. Odbrana Kosova i Metohije nema cenu. Izgubimo li Kosmet, gubimo Srbiju, Jugoslaviju i našu slobodu koja treba da bude naša svetinja i koja treba da bude nošena u srcu i osećanjima svakog našeg građanina. Sasvim je jasno da je zadatak broj jedan u VJ i Trećoj armiji  visoka borbena gotovost svih komandi, jedinica i ustanova i spremnost da se brani i odbrani Kosovo i Metohija i po cenu najvećih žrtava“.

„Mi, pripadnici Treće armije, smo potpuno spremni da branimo našu zemlju bez obzira o kojem se protivniku radi imajući u vidu ono što smo u našoj zakletvi rekli: 'ne žaleći da u toj borbi damo i svoj život'. Nas ne zanima koji je protivnik u pitanju, mi znamo da imamo jednu otadžbinu i da je sada vreme da je branimo... ako je sada izgubimo nikada je nećemo imati.“, general-potpukovnik Nebojša Pavković, 17. februar 1999. godine

Ovakva retorika načelnika GŠ VJ, Ojdanića, me je iznenadila i pozitivno uticala na sve prisutne starešine. Svi koji su uzeli učešće u diskusiji su visokom ocenom ocenili postignute rezultate Treće armije i Prištinskog korpusa i svi su o narednim zadacima, posebno u slučaju agresije NATO-a na našu zemlju, izrazili veliku motivisanost da se zemlja brani. 

Posle dužeg razmišljanja i procene, doneo sam danas  konačnu odluku da uputim naređenje jedinicama Armije za podizanje borbene gotovosti na viši nivo i za disperziju ratnih materijalnih rezervi. Očekivao sam da ću naređenje za ove aktivnosti dobiti od  GŠ VJ, ali njega nije bilo. Još jednom sam proučio Direktive „-3“, ali nisam pronašao uporište za moju odluku da pristupim raseljavanju ratnih materijalnih rezervi. Bez obzira na to, morao sam da „idem korak ispred događaja“ i da sledim vojničku logiku i ne dozvolim da ratne materijalne rezerve budu uništene ili zaplenjene od strane ŠTS. Naredio sam operativcima da pripreme predlog naređenja.

Da sam bio u pravu  potvrdila je procena  koju sam dobio iz GŠ VJ 18. februara 1999. godine, o političko-obaveštajnoj situaciji, u kojoj je pisalo da se nastavljaju pritisci na našu zemlju da prihvati dovođenje mirovnih snaga na Kosovo i Metohiju i da su moguća dva ishoda razgovora u Rambujeu: (1) iznalaženje kompromisa i (2) bombardovanje SRJ ako se ne prihvati Plan koji je ponuđen našoj delegaciji u Rambujeu.  Prema saznanjima obaveštajne službe VJ, SAD vrše pritisak i ubeđuju šiptarsku stranu da prihvati ponuđeni dogovor, da bi se naša strana optužila za neuspeh pregovora, što bi stvorilo nove uslove za dalje poteze Međunarodne zajednice. U funkciji pritisaka na našu zemlju  otpočele su pripreme za dovođenje Četvrte oklopne brigade oružanih snaga Nemačke u Makedoniju  koja treba da stigne u luku Solun do 25. februra 1999. godine. U toku dana u Makedoniju doputovali su generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana, i komandant NATO-a,  general Klark, radi rešavanja pravnih, tehničkih i drugih pitanja za dovođenje snaga NATO-a. 

Tekst Sporazuma, koji je imao naziv „Privremeni sporazum za mir i samoupravu na Kosovu“, nije bio rezultat  dogovora naše i šiptarske delegacije, već su ga sačinili organizatori i predstavlja zamku i prevaru za odvajanje Kosova i Metohije od Srbije. U krajnjem, suština Sporazuma je da se na Kosovu i Metohiji uvede civilno i međunarodno vojno prisustvo radi uspostavljanja demokratije. On je podrazumevao da se posle tri godine definiše konačno rešenje za Kosovo i Metohiju, na osnovu volje naroda, na referendumu. Po njemu, Srbija nema više suverenitet, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i na ostalom delu teritorije. Na naš pregovarački tim vršen je pritisak da potpiše tekst tog Sporazuma i stavljen je pred izbor, okupacija zemlje ili bombardovanje. Zahtev se sveo na „prihvatite NATO trupe, ili sledi bombardovanje“. Predlozi našeg tima nisu ni raspravljani. I albanska delegacija nije htela da potpiše za njih ovako „skandalozni dokument“. Intervenisao je Stejt department i preko savetnika i portparola Džejmsa Rubina, preneo Albancima poruku, da ako ne prihvate sporazum neće moći da bombarduju Srbe. Šiptare je ubeđivao i britanski šef diplomatije, Robin Kuk, da prihvate sporazum i omoguće da NATO može da preduzme akcije protiv Srba.

Naša delegacija morala se pridržavati „Zaključaka Narodne skupštine Republike Srbije“  da može prihvatiti samo zahteve za „visokim stepenom samouprave na Kosovu“, a ne one koji vode nezavisnosti Kosova i Metohije, statusu treće federalne jedinice i kidanju pravnih, političkih i ekonomskih veza unutar Srbije; zahteve kojima se daje puna ravnopravnost svim nacionalnim zajednicama koje žive na Kosovu i Metohiji, bez mogućnosti majorizacije od strane Šiptara; za sva rešenja koja su usklađena sa  ustavima SR Jugoslavije i Srbije i međunarodnim standardima u oblasti ljudskih i građanskih prava i prava pripadnika nacionalnih manjina, a ne može da prihvati prisustvo stranih vojnika na našoj teritoriji pod bilo kakvim izgovorom sprovođenja postignutog sporazuma. To je bio mandat srpske delegacije i nije se mogao menjati. 

19. februar 1999. 

Psihološko-propagandne aktivnosti pojedinih članova Misije OEBS-a nastavljene su i dalje. Na osnovu izveštaja pukovnika Kotura, oficira za vezu sa Misijom OEBS-a, na zahtev generala Drevinkijevića, u Prištini je održan sastanak na kome su prisustvovali general Lončar, pukovnik Kotur, pukovnik policije Miroslav Mijatović iz Štaba MUP-a, i predstavnik SMIP, gospodin Mitić, na kome je razgovarano o povećanoj aktivnosti VJ i pružanju pomoći u slučaju evakuacije Misije sa Kosova i Metohije.  Bilo je to očigledno licemerje ovoga generala koji,  umesto da kontroliše i utiče na teroriste OVK  koji su svakog  dana izvodili terorističke akcije,  optužuje VJ za ''povećanu aktivnost'' i traži pomoć za vreme povlačenja Misije sa Kosova i Metohije. Namerava da „nas uplaši“ da će Misija da napusti Kosovo i Metohiju ako naša delegacija u Rambujeu ne prihvati ponuđeni Sporazum. General Drevenikijevič saopštio je da Misija OEBS-a raspolaže infomacijom da pripadnici MUP-a pripremaju akcije prema Misiji, preobučeni u uniforme OVK i da spremaju atentat na šefa Misije,  Vokera. Međutim, pukovnik  Mijatović je odbacio informacije kao netačne.


U toku dana nastavljeni su napadi na jedinice Prištinskog korpusa. U 6.25 časova na položaje jedinica Borbene grupe „1“ 15. oklopne brigade u selu Obrandža kod Podujeva, otvorena je jaka minobacačka vatra, na koju je jedinica odgovorila. U isto vreme napad je izvršen i na jedinice ove Borbene grupe u selu Donja Lapaštica i Velika Reka kod Podujeva. U 11.45 časova napadnuta je grupa starešina iz 549. motorizovane brigade u rejonu objekta Široko, južno od Suve Reke, a napadi su izvršeni na jedinice Prištinskog korpusa u rejonima sela Studenčane, Slapužane i Raštane kod Suve Reke. Napadi su prošli bez posledica po ljude, a u selu Studenčane oštećeno je motorno vozilo od dejstva minobacača. O napadima je odmah izveštena Misija OEBS-a. Povodom ovih događaja u garnizonu Prizren održan je sastanak sa predstavnicima Misije  na kome su razmatrana pitanja o događajima u rejonu Suve Reke, o povlačenju verifikatora iz Dragaša i sela Žur, o događajima u Prizrenu u toku noći i izveštavanju Misije o aktivnostima VJ. Oficir za vezu odgovorio je da je oko 11.45 časova u rejonu Široko na k. 418 otvorena vatra na vozila VJ i da je jedinica odgovorila na napad, da iz VJ niko nije uputio zahtev za iseljenja Misije OEBS-a iz Dragaša i sela Žura i da je o vežbi, koja je izvedena u okolini Prizrena, izveštena Misija OEBS-a, 24 časa ranije. Zbog usložnjavanja bezbednosne situacije i sve veće neizvesnosti o rezultatima pregovora u Rambujeu, naredio sam jedinicama da u 12.00 časova otpočnu  disperziju ratnih materijalnih rezervi, a da Borbena grupa „211“, i Armijska borbena grupa 203. mešovite aartiljerijske brigade, u 14.00 časova.  napuste Kasarnu „Toplički ustanak“ u Kuršumliji i posednu predviđene rejone, van teritorije Kosova i Metohije, Borbena grupa “211“ u rejonu prevoja Prepolac, severno od Podujeva, a Armijska borbena grupa  „203“ u rejonu Kuršumlijske Banje.

Iz Rambujea je stigla informacija da je Kontakt grupa odlučila da se prolongira rok za postizanje sporazuma u Rambujeu, od 20. za 23. februar 1999. godine. 

U vezi s tim na konferenciji za štampu u Rambujeu  Madlen Olbrajt je izjavila: „Ako odbijemo DA od obe strane, imaćemo implementacione snage na Kosovu. Ako razgovori krahiraju zato što Srbi ne kažu DA, imaćemo bombardovanje. Ako razgovori krahiraju zbog toga što Albanci ne kažu DA, mi nećemo biti u mogućnosti da ih podržavamo i, u stvari, moraćemo da presečemo svaku pomoć koju dobijaju spolja. Ako pregovori propadnu zato što su obe strane rekle NE, neće biti bombardovanja Srbije, i mi ćemo pokušati da smislimo načine kako dalje da kontaktiramo dve strane“.Pojedini članovi naše delegacije komentarisali su ovakve stavove državnog sekretara SAD kao diktat i ultimatum našoj delegaciji i kao sugestiju albanskoj delegaciji šta treba da uradi.

Predosećao sam da se razgovori u Rambujeu neće dobro završiti za našu zemlju i da je agresija NATO-a sve izvesnija. Razmišljao sam kako da pre toga ostvarim kontakt sa svim pripadnicima Armije. Nije bilo moguće to ostvariti obilaskom jedinica i setio sam se predloga pukovnika Starčevića da pošaljem poruku vojnicima i starešinama, iz koje će saznati informacije o trenutnoj političko-bezbednosnoj situaciji, kao i svemu što nas očekuje u narednom periodu. Dao sam mu teze po kojima će pripremiti predlog teksta poruke, i već sutradan mi je na stolu, među prispelom poštom, bio predlog teksta poruke pripadnicima Treća armija.

Poruka pripadnicima Treće armije

Vojnici i starešine! 
Voljom svetskih moćnika ugrožen je najsvetiji deo, kolevka naše nacije i otadžbine, ugrožen je Kosmet. Ugrožena je kolevka srpske državnosti, duhovnosti i kulture. Hoće da nam ugase luč slobode i nepokora.  Uz podršku današnjih svetskih silnika, predvođenih SAD, šiptarski separatisti su nasrnuli na našu čast, živote i postojanje na ovom, kosmetskom tlu, koje je odvajkada bilo srbsko. Hoće da ga otmu, otcepe i pripoje Albaniji, da bi ostvarili svoj višedecenijski san o tzv „Velikoj Albaniji“. Decenijama su, sa većim ili manjim intenzitetom, podrškom svojih gospodara vršili progone, palili kuće i imanja, ubijali, silovali i zastrašivali Srbe i Crnogorce da bi stvorili etnički čisto Kosovo i Metohiju.   Kosmet je oduvek bio simbol i svetionik Srbije. On je bio i ostao izvor mita i stvarnosti o junaštvu i patriotizmu.Taj mit i poruka kroz vekove u krvi je i sećanju svakog Srbina.  Ti isti teroristi pripadaju narodu koji nikada nije imao vrlina niti vojničkih pobeda. Uvek se priklanjao onima koji su želeli da Srbe vide na kolenima. Uvek su bili na strani poraženih, a svoje gospodare ili saveznike su izdali. „Krasi“ ih, dakle, podmuklost, a napajaju se mržnjom prema srpstvu. Hoće da otmu ono što im ne pripada. Žure i žele da iskoriste svetskog tiranina koji komada države, radi svojih interesa.  Vojnici i starešine!  Brojni spomenici, duhovna i svetovna zdanja, kao simbol nepokora, slobode i postojanja i zavet opstajanja, traže od nas da očuvamo nacionalni ponos, čast i dostojanstvo. Mi druge Otadžbine nemamo. Mnoge su vojske dolazile da nas porobe. Dolazile i odlazile poražene. Mnogi su silnici hteli da nas porobe i fizički unište. Hteli, ali nisu uspeli.  Mi smo i sada, kao i u celoj našoj viševekovnoj prošlosti, želeli da živimo u miru. U rat smo kretali samo kada nam je bio nametnut, kad smo hteli i osvajali sopstvenu slobodu. Silnici nam, u ime prava sile, nameću rat. Ako zatreba primimo ga hrabro i junački, onako kako dolikuje potomcima Kneza Lazara, besmrtnih Obilića, Sinđelića, Vukotića, Tepića, Ostojića i mnogih drugih znanih i neznanih junaka koji ostadoše u kolektivnom pamćenju našeg naroda.  Budimo na straži očuvanja nacionalne časti, ponosa i dostojanstva. Mi smo, budite uvereni, i ja verujem u nas, da smo dorasli ovom velikom istorijskom trenutku i da ćemo časno izvršiti zadatke koji se postave pred nas. To od nas traže poginuli vitezovi iz Kosovskog boja, ubijeni srbski i crnogorski vojnici, podoficiri i oficiri, od šiptarskih bandi u Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i naši dojučerašnji saborci poginuli u obračunu sa šiptarskim teroristima. To od nas traži otadžbina.Vi ste sinovi naše otadžbine. Otac vam je Kosmet, a majka Morava. Vaša su imena Bogovi dužnosti. Zato, dokle god živimo neka svaki otkucaj naših srca zbori, „SLOBODA !“, sloboda kolevci srpstva – Kosmetu!   Sloboda otadžbini! To je put kojim se korača u budućnost. To je put  Siguran sam u sve nas da se nećemo stideti pred potomcima. Zato se od svih nas traži da istrajemo, a u ratu ako nam bude nametnut, pobedimo. Na tom planu želim vam junačko zdravlje, sreću i uspeh.  Živela Republika Srbija! Živela Savezna Republika Jugoslavija! Živela Vojska Jugoslavije!. 

21. februar 1999. 

U prepodnevnim časovima dobio sam procenu Obaveštajne uprave, iz koje je bilo jasno  da se nastavljaju pretnje o vazdušnim udarima na SR Jugoslaviju. Najviši zvaničnici SAD, predsednik Klinton, državna sekretarka Olbrajt, ministar odbrane, Koen, i generalni sekretar NATO-a, Solana javno prete SR Jugoslaviji bombardovanjem. Ministar odbrane, Koen, odobrio je prebacivanje iz SAD u Evropu 51 aviona, od kojih su 12 tipa F-117 i strategijskih bombardera B-52. Pentagon je obelodanio detalje iz plana o vazdušnim udarima NATO-a, da će prvi vazdušni udari biti izvedeni sa oko 80 krstarećih projektila. Vazdušne snage NATO-a su i dalje u 48-časovnoj gotovosti, a u Makedoniju je pristigao kontigent od 12 tenkova iz sastava oružanih snaga Italije. Očekuje se i dolazak jedinica iz sastava Korpusa NATO-a za brzo reagovanje i kontigenta oružanih snaga Nemačke i Velike Britanije. Pomorske snage SAD i NATO-a nalaze se u Jadranskom moru. Nosač aviona »Foš» (Francuska) manevriše u centralnom delu, a pomorske snage za Mediteran u južnom delu Jadrana. Prema obaveštajnim informacijama, nosač aviona «Enterprajz» (SAD), u pratnji sa dva-tri broda, manevriše u rejonu Tirenskog mora. Trenutno grupisanje vazdušnih i pomorskih snaga NATO-a u okruženju je 440 aviona, od kojih 328 borbenih, 20 borbenih brodova sa 120 krstarećih projektila.  U ovom dokumentu su dati predlozi za preduzimanje mera na nivou SR Jugoslavije i GŠ VJ u slučaju agresije: „raskinuti Sporazum sa NATO-om o operaciji 'Orlovo oko', zbog nesvrsishodnosti; pokrenuti ofanzivu protiv terorista,  imati u vidu opasnost od velikih civilnih žrtava, s obzirom na činjenicu da se većina vojnih objekata nalazi u naseljenim mestima; biti spreman za pojavu velikog broja izbeglih lica sa Kosova i Metohije i na nivou GŠ VJ preduzeti mere pojačane borbene gotovosti i mere protivvazdušne zaštite u cilju sprečavanja iznenađenja“.

22. februar 1999.

Posle ponoći, u Komandu Prištinskog korpusa stigao je telegram – „Informacija o  uslovima za međunarodno civilno i vojno prisustvo na Kosovu“, odnosno vojni deo Sporazuma –dokument-Aneks, koji je bio jedan od „kamena spoticanja“ u Rambujeu.  U toku „pregovora“, ovaj dokument nije ni pokazan našoj delegaciji. Od članova delegacije se tražilo da  potpišu Sporazum „na slepo“ posle čega će biti obelodanjen. U Aneksu Sporazuma je bilo predviđeno da u cilju uspostavljanja mira, razoružanja i poverenja na Kosovu  NATO rasporedi vojne snage, KFOR, koji bi se sastojao od kopnenih, vazdušnih i pomorskih jedinica i bio potčinjen NATO-u. Osim KFOR-a nikakve druge opužane snage, ni pod kojim uslovima, ne bi mogle ponovo da uđu ili da ostanu na Kosovu i Metohiji bez izričitog pristanka KFOR-a. Aneks je predviđao da se VJ povuče, a da na Kosovu i Metohiji ostanu „pogranične“ snage do 1.500 ljudi, koje mogu biti povećane dopunskim osobljem koje neće preći 1.000 ljudi. Predviđeno je da posle 90 dana komandant KFOR-a može uvek da promeni broj pripadnika VJ. Očigledno je da je međunarodna zajednica želela da NATO po svaku cenu dođe na Kosovo i Metohiju i da prisustvo NATO-a ne bi bilo  teritorijalno ograničeno samo na Kosovo i Metohiju već na celu Srbiju i SR Jugoslaviju.

U Aneksu Sporazuma, u dodatku „B“, predviđeno je i sledeće: „(1) da će osoblje NATO-a poštovati zakone SRJ, pod uslovom da je poštovanje tih zakona u saglasnosti sa ''poverenim mandatom'', da će se uzdržati od svih aktivnosti koje nisu u skladu sa prirodom ove operacije; (2) da osoblje NATO-a neće podlegati propisima, u pogledu pasoša i viza i zahtevima za prijavljivanje koji važe za strance; (3) da će osoblje NATO-a uživati imunitet u pogledu bilo kog hapšenja, istrage i pritvora od strane organa SR Jugoslavije; (4) da će NATO i osoblje NATO-a uživati imunitet od tužbi bilo koje vrste; (5) da će osoblje NATO-a uživati, zajedno sa svojim vozilima, plovilima, vazduhoplovima i opremom slobodan i neometan prolaz i nesmetan pristup širom SR Jugoslavije, uključujući i odgovarajući vazdušni prostor i teritorijalne vode. Ovo će uključiti, ali se neće ograničiti samo na to, pravo na logorovanje, manevrisanje, smeštanje i korišćenje svih oblasti ili objekata koji su potrebni radi podrške, obuke i operacija; (6) da će osoblje NATO-a biti izuzeto od plaćanja dažbina, poreza i drugih troškova i propisa u vezi sa inspekcijom i carinom; (7) da se NATO-u neće naplaćivati nikakvi troškovi za vazdušnu navigaciju, sletanje ili poletanje vazduhoplova, kao što se neće naplaćivati nikakvi troškovi, porezi ili nameti za brodove NATO-a. Vozila, plovila, vazduhoplovi koji se koriste kao podrška ovoj operaciji neće podlegati zahtevima za licence ili registraciju, niti za komercijalno osiguranje; (8) da će NATO-u biti dato pravo na korišćenje aerodroma, puteva, železnica i luka bez nadoknade troškova, poreza, dažbina ili nekih drugih naplata za korišćenje; (9) da će NATO-u biti dozvoljeno da koristi interne poštanske usluge. SR Jugoslavija  i Srbija će na jednostavan zahtev, pružiti sve telekomunikacione usluge, uključujući i emitovanje potrebno za operaciju, po odluci NATO-a. To uključuje pravo na korišćenje sredstava i usluga potrebnih da se obezbedi mogućnost komuniciranja, kao i pravo na korišćenje celokupnog elektromagnetnog spektra za ove svrhe, bez naknade; (10) strane će obezbediti, bez naknade, javne objekte koji NATO-u mogu biti potrebne za pripremu i vršenje operacije; (11)  u vršenju svojih ovlašćenja koja ima na osnovu Sporazuma, NATO ima ovlašćenja da pritvara lica i da ih što pre preda odgovarajućim organima“.  Dva puta sam pročitao dokument i shvatio da bi prihvatanje ovih uslova bilo gore no da je SR Jugoslavija  kapitulirala u ratu. Na margini dokumenta neko je napisao: „I novinari, koji su videli ovo, izjavili su 'da nema vlade u svetu koja bi to mogla da prihvati“. Posle ovog dokumenta bio sam siguran da je rat neizbežan. Događaji u Rambujeu uticali su i na ponašanje OVK na terenu. Ohrabreni saznanjem ishoda pregovora nastavili su sa terorističkim napadima. I na političkom planu separatisti su bili aktivni. Prema informacijama 14. kontraobaveštajne grupe, rukovodstvo terorističke organizacije „NPK-OVK“ u Švajcarskoj ne odustaje od namere da oružanim putem ostvari nezavisnost, odnosno stvaranje „Republike Kosovo“.  Za njih je bilo neprihvatljivo da albanska delegacija u Rambujeu prihvati razoružanje OVK, jer bi to, po njima, značilo „potpuni nestanak OVK“ i ''večni ostanak Kosova u granicama Srbije''. U vezi s tim u Ljubljani je, još 19. februara 1999. godine, održan sastanak na kome su prisustvovali Adem Demaći, Hašim Tači i tročlana delegacija bivših oficira JNA. Na sastanku je dogovoreno da, ukoliko se albanskoj delegaciji nametne potpisivanje nepovoljnog sporazuma, Adem Demaći odbaci takav sporazum, a Albansku delegaciju u Rambujeu proglasi nekompetentnom. Prema informacijama koje su stizale iz Rambujea, bilo je sigurno da naša delegacija  neće potpisati ponuđeni Sporazum. NATO agresija  na SR Jugoslaviju lebdela je u vazduhu. Naša zemlja je i ranije bila u sličnim situacijama, ali je uvek u poslednjem trenutku preovladao razum. Potajno sam se nadao da će se to desiti.   


23. februar 1999.

Sa nestrpljenjem sam očekivao prve jutarnje vesti i čitao izveštaje o završnici razgovora u Rambujeu. Ovo je poslednji dan da se stanje promeni na bolje za našu zemlju. General Lazarević me pozvao da na terenu obiđemo Borbenu grupu „3“ 15. oklopne brigade, u rejonu Goleša, i Borbenu grupu „3“ 243. mehanizovane brigade, u rejonu sela Doganovići. Pre polaska sačekao sam da čujem vesti iz Rambujea. Saopšteno je da je na pregovorima, od 6. do 23. februara, naša delegacija prihvatila i potpisala deset principa koje je Kontakt grupa formulisala 29. januara u Londonu i izrazila spremnost da uz, određene izmene, potpiše politički deo sporazuma, ali ne i vojni. Mnoge tačke Sporazuma bile su nepoznate i neprihvatljive, a naša zemlja nije mogla da dozvoli: dolazak stranih trupa sa širokim ovlašćenjima i održavanje referenduma, koji bi Albancima posle tri godine omogućio otcepljenje. Albanska delegacija je potpisala i vojni deo Sporazuma, po nagovoru Robina Kuka. Naša delegacija je dovedena u tešku situaciju i optužena je  da nije htela da potpiše
''Sporazum''. Organizatori pregovora saopštili su da „Srbi ne pristaju na autonomiju“ Kosova i Metohije. Međutim, svetska javnost nije upoznata da je od naše delegacije traženo da pristane na okupaciju zemlje i tako je na perfidan način obmanuta svetska javnost o pravim razlozima neuspeha razgovora. U razgovoru sa general-majorom Lazarevićem, zaključili smo da je postojao dobro smišljen scenario, koji na dan završetka „pregovora“ u Rambujeu, treba da pomogne  da se optuže snage MUP-a i Vojske.  Međutim, ovaj 23. februar 1999. godine zapisao sam u dnevniku kao dan kada su  „završeni pregovoru u Rambujeu“ i dan kada su demaskirane namere svetskih moćnika. Komentari na našim medijima bavili su se analizama „završenih pregovora“.

Šta se zaista desilo u Rambujeu, najbolje je objasnio Milan Milutinović, predsednik Srbije, koji je izjavio: „Desila se neviđena nepravda. Cela predstava je režirana da mi prihvatimo neprihvatljivo ili slede bombe''  i ocenio pregovore rečima: ''Sve u svemu, imali smo date i unapred neprihvatljive dileme da biramo ili bombe ako ne prihvatimo sporazum ili trupe za nešto bolji sporazum, ali  tako da se stvori nukleus neke buduće države na Kosmetu“. Vođa srpske delegacije u Rambujeu, prof. dr Ratko Marković,  komentarisao je da su to bili „najčudniji mirovni pregovori u istoriji evropskih sukoba, na kojima su obe strane, 'postigle sporazum' da o sopstvenim nesporazumima razgovaraju na nekom drugom mestu u nekom drugom zamku“. Mediji su objavili i sadržaj pismenog saopštenja delegacije Vlade Republike Srbije povodom završenih pregovora koje je upućeno i ambasadorima Kristiforu Hilu, Volgangu Petriču i Borisu Majorskom. U njemu je navedeno: da je na razgovorima u Rambujeu postignut napredak u definisanju političkog rešenja o suštinskoj samoupravi na Kosovu i Metohiji, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije i SR Jugoslavije i da svi elementi samouprave treba da budu poznati i jasno definisani, da je SRJ spremna da razgovara o delokrugu i karakteru međunarodnih snaga, koje bi bile raspoređene na Kosovu i Metohiji radi sprovođenja sporazuma; da su Republika Srbija i SR Jugoslavija spremne da nastave sa radom posle razumnog roka da bi se stvorili uslovi za prihvatanje drugačijeg pristupa u rešavanju svih pitanja; da su neophodni neposredni razgovori dveju delegacija.

Povodom završenih „pregovora“ oglasili su se mnogi strani zvaničnici, od kojih je najubedljiviji bio bivši ministar odbrane Velike Britanije i iskusni obaveštajac, Džon Gilbert, koji je povodom uslova koji su bili postavljeni našoj delegaciji izjavio da „Milošević nikako nije mogao da ih prihvati, jer su oni bili i formulisani sa ciljem da ne budu prihvaćeni“. Umoran i razočaran ovakvim razvojem događaja u Rambujeu samo sam površno prelistao dnevnu štampu i list „Vojska“. Zapazio sam da je novinar, kome sam dao intervju, korektno preneo moje reči. Posebno sam obratio pažnju na jednu ključnu rečenicu koju sam tom prilikom izrekao: „Mi vojnici, kada odlučujemo da branimo zemlju, ne odlučujemo se prema tome koliko je  jak protivnik  koji treba da nas napadne, već zato što nas i zakon i ustav i naša profesionalana patriotska obaveza na to upućuje. Mi smo naređenje Vrhovne komande, predsednika Miloševića i državnog vrha za odbranu zemlje shvatili kao naređenje da po svaku cenu branimo Kosmet i Srbiju, makar dali i svoje živote“.

Za štampu pripremio, Boško Antić, kontraadmiral u penziji



  • Izvor
  • Tanjug
  • / vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Krajem oktobra u ruskim i svetskim medijima provukla se informacija o pogibiji američkog najamnika, koji je učestvovao u ratnom sukobu na teritoriji Ukrajine. Prema javno iznetim podacima, on se...


Ponovo se vraćamo temi takozvanog „Registra štete pričinjene Ukrajini“. Podsetimo da se uprava datog Registra odlukom Saveta Evrope nalazi u Hagu i da su na njegovom čelu predstavnici same...

Ako iko ima i pravo i obavezu da se zakonski ogradi od NATO uticaja, onda je to Srbija, kao najveća žrtva NATO zločina. Pokušaji kompromisa i saradnje sa NATO...


Borbena dejstva u Ukrajini još nisu ni blizu kraja, ali su zemlje kolektivnog Zapada već počele da se bave tradicionalno najvažnijim pitanjem za njih — finansijskim, stvorivši „Registar štete,...

U produžetku Krimskog rata ubijen je Knez Mihailo Obrenović jer se drznuo da u saradnji sa Rusijom radi na stvaranju Balkanskog saveza. Na presto je doveden njegov rođak Milan,...


Svojom ekonomskom, moralnom i vojnom moći, Novi svet koji gradi svetska većina, uz pomoć naroda Zapadne Evrope i Severne Amerike, uskoro će prinuditi ekipu iz Vašingtona na mir u...


Ostale novosti iz rubrike »