Natalija Bjelajac, slavom ovenčana

20.06.2021. god.

Čačak - Na skromnoj svečanosti povodom 60 leta od proboja Solunskog fronta, 1978, pojavila se bez svojih 12 odlikovanja. Gotovo niko nije znao ko je, pa ni stanovnici male ulice na kraju Marinkove bare u srbskom prestonom gradu. Iz milošte zvali su je Nana. Kad je umrla, pobrinuli su se za sahranu, podigli skroman beleg i na njemu uklesali: „Narednik Srpske vojske Natalija Bjelajac”.

Evo njene zaživotne povesti...

„Moj stric Martin bio je oficir, poručnik u Austrougarskoj vojsci, službovao je negde u Bosni. Bio je besan kad je objavljena aneksija BiH. Dokle će tuđinci da tlače ovaj narod, govorio je, i doneo mi knjigu srbskih junačkih pesama, pisanu ćirilicom. Bila je prva te vrste u našoj kući. Nisam znala ćirilicu ali sam je brzo savladala, pročitala pa tražila da mi pošalje i druge. Stric nije krio da ne voli tuđina i da mu je mrska uniforma koju je morao da obuče. Pitali su ga Srbi s kojima je bio u velikom prijateljstvu da mi pripomognu, skine tu uniformu i obuče srpsku. Jedan ga noću krišom dovede do granice gde ih je čekao čamac i zaplovi preko Drine. Prihvatili su ga srbski graničari i otpremili dalje, najpre u Šabac, pa u Beograd, Kragujevac.

Moj otac, Martinov brat, godinu nije znao šta se sa njim događalo, mislio je da su ga tajno smakli jer je nešto lanuo protiv Beča i Pešte, sve dok jednog dana nije stiglo pismo, pa tu stoji šta se zbilo i gde je tad.

Htela bih i ja u Srbiju, kod strica, ali nisam umela da to izvedem na najbolji način. Pobegnem od kuće i dođem nekako do Zemuna ali me tu uhvate i vrate roditeljima u Maribor. Otac me u podrum zatvorio, pretio da će me prebiti ako mi još jednom padne na pamet da bežim od kuće. Potom je postao blag, veli: strpi se dete moje, teški su dani, možda će i nama jedared granuti sunce slobode. Kažem da hoću u Srbiju, kod strica, tamo je sloboda i nema tuđinaca.

Iduće godine, kad sam završila maturu, pokušam još jednom. Opet sam bila nespretna i nesrećna. Uhvate me i vrate i prete dužim zatvorom. Držali su me samo dva dana, pa me sproveli u Maribor. Vidi otac da ću ludo izgubiti glavu. Kaže: ne radi se to tako, dete moje, ne može se glavom kroz zid, mora to mnogo pametnije.

Kad je video da me ništa ne može zadržati, pa makar i glavu izgubila, odluči da mi pomogne. Imao je druga u Zemunu, zajedno su bili u vojsci, sprijateljili se, posle i dopisivali. Pusti, veli mi otac, da ja to pripremim, da vidim šta se može učiniti. I stvarno, pisao je tome prijatelju Franju, pitao ga kakav je put preko bare. Može li se, dakle, preko Save u Beograd. Odgovor je glasio: preko bare se ide teško, ali ima dana kad je prohodno.

Otac je to stvarno dobro radio. Hteo je da bude siguran i da ću proći. Potrajala je njihova prepiska i onda, jedne večeri, zakucam na vrata očevog zemunskog prijatelja. Ja sam ta i ta, kažem, a Franja, vidi se, nije oduševljen. Zna kakav je to rizik, ali mora da se žrtvuje. Tu sam bila tri dana pa taj dobri, odvažni čovek, odluči da krenemo preko bare. Došli smo do Save. Sa desne strane, malo podalje, bila je austrougarska karaula, tamo je sve bilo mirno, a mi smo uskočili u čamac. Eto, stric Martin preko Drine, ja preko Save. Niko nas nije primetio, nije bilo pucnjave, sve je mirno, samo se meni činilo da je Sava kao more, nikad stići na drugu obalu. Prihvatili su me srbski vojnici, a Franja se odmah vratio. Sve sam rekla: ko sam i šta sam, kako sam dva puta pokušavala da prebegnem u Srbiju, kako su me zatvorili i pretili sudom. Rekla sam ko mi je stric i gde se nalazi. Nešto su, sigurna sam, proveravali, ali su mi već sutradan rekli da je sve u redu i da me stric čeka u Kragujevcu. To je mart 1912.

Živeo je samačkim životom i preuzela sam brigu o njemu. Mada sam odlično čitala ćirilicu primećivalo se da sam Slovenka i dogovorismo se da na jesen potržim zaposlenje.

Dođe jesen a Srbija objavi rat Turskoj i uporna ratnica nekako dospe do pukovnika Terzića:

‒ Gospodine pukovniče, Slovenka Antonija Javornik moli da je primite u vojsku kao dobrovoljca i da joj date ratni raspored. Hoću i ja da se borim za slobodu porobljene braće.

Ali ja više nisam Antonija Javornik, sada sam Natalija Bjelajac. Promenila sam ime i prezime zbog mojih u Mariboru. Da ih poštedim ako se sazna gde sam i pod čijom sam zastavom.”

Prošla je oba balkanska i Veliki rat sa našim junacima i vratila se u Beograd sa dve rane i mogla kao dobrovoljac da dobije zemlju ili kredit za kuću.

„Ništa od toga nisam želela da iskoristim. Ličilo bi na trgovački odnos: ja otadžbini malo krvi, ona meni zemlju, položaj, kuću, novac. Nisam to mogla, iz ljubavi sam se borila za slovenske narode, da žive u jednoj državi” ‒ ispričala je Natalija pre pola veka čačanskom književniku Antoniju Đuriću.

„Rat je bio završen, pa sam iz niške vojne bolnice stigla u Beograd, dobila odobrenje i objavu da idem u Maribor, vidim svoje. Sve sam ih zatekla u životu, ali me ne prepoznaše. Nije ni čudnovato, devet godina nismo se videli. Pred njima nije više bila maturantkinja Antonija Javornik, već dojučerašnji narednik Srpske vojske, sa dvanaest odlikovanja na grudima.”

„Kad sam skinula uniformu, nisam više ni odlikovanja stavljala na grudi. Čemu? Bilo pa prošlo... Zaposlila sam se, živela skromno, povučeno. Jedino mi žao što nisam imala dece...”

Gvozden Otašević, Politika

Izvor
Tanjug
Natalija Bjelajac , foto: „Žene Solunci govore” / Politika/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
istorija
rat

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Pogibija američkog vojnika: ko ratuje na strani Ukrajine?

Krajem oktobra u ruskim i svetskim medijima provukla se informacija o pogibiji američkog najamnika, koji je učestvovao u ratnom sukobu na teritoriji Ukrajine. Prema javno iznetim podacima, on se...

Zoran Tomašević: Kad valja slediti primer Evrope

Ponovo se vraćamo temi takozvanog „Registra štete pričinjene Ukrajini“. Podsetimo da se uprava datog Registra odlukom Saveta Evrope nalazi u Hagu i da su na njegovom čelu predstavnici same...

Globalna NATO agresija i mi

Ako iko ima i pravo i obavezu da se zakonski ogradi od NATO uticaja, onda je to Srbija, kao najveća žrtva NATO zločina. Pokušaji kompromisa i saradnje sa NATO...

Klub onih koji žele da opljačkaju Rusiju ili Registar štete Ukrajine

Borbena dejstva u Ukrajini još nisu ni blizu kraja, ali su zemlje kolektivnog Zapada već počele da se bave tradicionalno najvažnijim pitanjem za njih — finansijskim, stvorivši „Registar štete,...

Perspektive Balkana, ili: Crnogorci ne ljube lance

U produžetku Krimskog rata ubijen je Knez Mihailo Obrenović jer se drznuo da u saradnji sa Rusijom radi na stvaranju Balkanskog saveza. Na presto je doveden njegov rođak Milan,...

Urušavanje demonokratije

Svojom ekonomskom, moralnom i vojnom moći, Novi svet koji gradi svetska većina, uz pomoć naroda Zapadne Evrope i Severne Amerike, uskoro će prinuditi ekipu iz Vašingtona na mir u...

Ostale novosti iz rubrike »