Pet ključnih pobeda Crvene armije u Drugom svetskom ratu

Staljingradska bitka je bila prelomni trenutak u konfrontaciji SSSR-a i Trećeg rajha. Posle nje je mnogima u svetu postalo jasno da je nacistička Nemačka osuđena na propast, piše Russia beyond.

1. Bitka kod Moskve

Veliki otadžbinski rat 1941-1945. Artiljerijsko oruđe na vatrenom položaju na prilazu Moskvi. 01.11.1941.

Sputnik

U oktobru 1941. godine SSSR je bio na ivici katastrofe. U borbama oko grada Vjazme, samo 200 km od Moskve, Crvena armija je izgubila milion ljudi – izginulih, ranjenih ili zarobljenih. Vermahtu je tako otvoren put prema glavnom gradu.

Sveže divizije iz Sibira, sa Urala i ruskog Dalekog istoka, nisu još bile pristigle da se pridruže odbrani Moskve, pa je sovjetska komanda zadržavala neprijatelja svim raspoloživim sredstvima. I pored toga, Nemci su nezadrživo napredovali, tako da su 2. decembra jedinice Druge tenkovske divizije zauzele naselje Krasna Poljana udaljeno svega tridesetak kilometara od Kremlja.

Nemačka komanda je bila uverena da je slom Crvene armije neminovan. Uzdajući se u poslednji odlučujući napad, ona je ignorisala činjenicu da su nemačke trupe usled stalnih sovjetskih kontranapada bile iscrpljene i preopterećene, a tenkovske i motorizovane divizije su teško savladavale mnogobrojna minska polja na prilazima gradu. Pored toga, počeli su problemi sa snabdevanjem i masovan pomor konja izazvan nedostatkom stočne hrane na početku zime.

Petog decembra su Zapadni front Georgija Žukova i Jugozapadni front Konstantina Timošenka krenuli u veliku kontraofanzivu, što neprijatelj nikako nije očekivao. Zadobivši snažan udarac, iscrpljene nemačke trupe su počele velikom brzinom da povlače od prestonice, a ponegde je njihovo povlačenje preraslo u panično bekstvo. Tek početkom januara 1942. godine Nemcima je pošlo za rukom da stabilizuju front.

„Ofanziva na Moskvu je propala. Sve žrtve i napori naših hrabrih trupa su bile uzaludne“, napisao je u svojim „Uspomenama jednog vojnika“ general Hajnc Guderijan. Strategija blickriga je doživela krah. Odbačene 100-250 kilometara od Moskve, nemačke trupe više nisu predstavljale ozbiljnu pretnju za sovjetsku prestonicu.

2. Staljingradska bitka 

Staljingradska bitka

Heritage Images/Getty Images

Usled sloma sovjetskih trupa kod Harkova u maju 1942. godine Vermahtu se pružila prilika da krene u veliku ofanzivu u pravcu naftnih nalazišta na Kavkazu i Staljingrada, krupnog sovjetskog industrijskog centra koji je ujedno bio i važno saobraćajno čvorište na Volgi. Gubitak ovoga grada bio bi prava katastrofa za Crvenu armiju.

Staljingrad je gotovo potpuno uništen u masovnim bombardovanjima i neprekidnim žestokim uličnim borbama. Pružajući očajnički otpor Nemcima, jedinice 62. armije su bile prinuđene da se povlače prema reci, gde su poslednjim snagama držale minijaturne parcele na području fabrika „Crveni oktobar“ i „Barikade“.

„Bili smo vašljivi i gladni, ali u nekom trenutku smo postali ostrvljeni tako da ja već nisam više imao nimalo sažaljenja ni prema sebi, ni prema Nemcima... Tukli smo se krajnjom žestinom za svaki komad zida, a noću smo i mi i Nemci puzeći pokušavali da se provučemo kroz fabričke prolaze i tunele. Nama je bio cilj da nađemo hranu i municiju, a Nemcima da nas potisnu u reku. Neprekidno su izbijali okršaji manjih grupa prsa u prsa“, napisao je kasnije redov 138. streljačke divizije Milja Rozenberg.

Sovjetske trupe su sačekale da se nemačka 6. armija potpuno „zaglavi“ u gradu, a onda su 19. novembra 1942. snažno udarile u njena krila koja su branili loše naoružani Rumuni. Probivši njihove odbrambene položaje, Crvena armija je zatvorila obruč oko grupacije neprijateljskih snaga koje su brojale 330.000 vojnika. Bila je to jedna od najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva. Obe strane su ukupno imale oko dva miliona ubijenih i ranjenih.

Slom kod Staljingrada je snažno uzdrmao Treći rajh i njegove saveznike, koji su krišom počeli da traže način kako da se izvuku iz konflikta. Turska je konačno odustala od agresivnih planova koje je imala u pogledu Sovjetskog Saveza. Nazirao se koreniti preokret u Drugom svetskom ratu.

3. Kurska bitka 

Kurska izbočina. Napad jedinica Pete gardijske tenkovske armije u rejonu Prohorovke.

Ivan Šagin/Sputnik

U leto 1943. godine Nemci su se spremali za veliku ofanzivu na centralnom delu sovjetsko-nemačkog fronta, na području grada Kurska. Vermaht je na tom pravcu potukao Crvenu armiju i nadao se da će povratiti stratešku inicijativu u ratu, izgubljenu posle Staljingradske katastrofe.

Nemci su računali na faktor iznenađenja, ali je on ovoga puta izostao. Sovjetska vojna obaveštajna služba je blagovremeno otkrila pripreme neprijatelja za ofanzivnu operaciju „Citadela“, i čak je saznala da je njen početak planiran za 5. jul.

U bici kod Kurske izbočine sa obe strane je učestvovalo dva miliona ljudi, 4.000 aviona i 6.000 tenkova, tako da je to bila najveća tenkovska bitka svih vremena.

Na glavnim pravcima napada Nemci su naišli na čvrst otpor sovjetskih trupa i za nedelju dana su napredovali samo desetak kilometara. „Bitka je bila toliko teška i naporna da se ja još uvek dobro sećam kako sam pred kraj dana smatrao da bih se obradovao ako bih bio ranjen ili ubijen“, napisaće kasnije komandir minobacačke čete Jevgenij Okišev: „Toliko su nervi već bili napeti, a uz sve to i jaka vrućina, nema hrane... Naši rovovi su bili na uzvišenju oko koga je sa svih strana bio brisan prostor koji su kontrolisali Nemci“.

Podnevši nemački napad Crvena armija je krenula u veliku kontraofanzivu i potukla oslabljenog neprijatelja. Vermaht je konačno izgubio inicijativu u ratu protiv SSSR-a i počeo da se povlači na zapad. „I na Istočnom frontu više nije bilo mirnih dana“, istakao je Hajnc Guderijan u „Uspomenama jednog vojnika“.

4. „Bagration“ 

Partizani ulaze u oslobođeni Minsk, jul 1944. godine.

V.Mezhevich, V.Shuba/TASS

U leto 1944. godine Crvena armija je protiv Vermahta primenila njegovo oružje, tj. strategiju „munjevitog rata“, odnosno blickriga. Ona je pokazala sposobnost da dobro koordiniranoom primenom tenkovskih jedinica i avijacije za kratko vreme probije moćnu neprijateljsku odbranu, opkoli i brzo uništi krupne grupacije neprijateljskih trupa.

Velika sovjetska ofanziva protiv grupe armija „Centar“ u Belorusiji počela je 23. juna 1944. godine. Za nemačku komandu je to bilo neprijatno iznenađenje. Ona je smatrala da je Crvenoj armiji još uvek prioritet ofanziva u pravcu Ukrajine kroz koju se može stići do naftnih nalazišta u Rumuniji.

Ovanzivna operacija „Bagration“ dobila je ime po ruskom vojskovođi iz Otadžbinskog rata protiv Napoleona 1812. godine. Trajala je nešto više od dva meseca. Za to vreme su sovjetske trupe napredovale 600 kilometara na zapad, oslobodile su teritoriju Belorusije i deo istočne Poljske, stigle do prilaza Varšavi i Istočnoj Pruskoj. Grupa armija „Centar“ je izgubila pola miliona ljudi – ubijenih, ranjenih i zarobljenih, i faktički je prestala da postoji.

Bitnu ulogu u operaciji „Bagration“ odigrali su beloruski partizani. Oni su ukazivali Crvenoj armiji na najranjivija mesta u neprijateljskoj odbrani, ali su i sami zadavali udarce iz pozadine, pomažući sovjetskim trupama u odlučujućim trenucima bitke. „Svakim danom je rastao spisak fašističkih ešelona koji su sleteli sa pruge zahvaljujući diverzijama“, napisao je maršal Ivan Bagramjan u memoarima objavljenim pod naslovom „Tako smo išli ka pobedi“: „Železnički saobraćaj u fašističkoj pozadini je faktički bio paralizovan. Hitlerovcima nije bilo ništa lakše ni na putevima. Partizani im ni tu nisu davali mira ni danju ni noću“.

17. jula 1944. godine ulicama Moskve je sprovedena kolona nemačkih vojnika zarobljenih tokom borbi u Belorusiji. U takozvanoj „Paradi pobeđenih“ u sovjetskoj prestonici učestvovalo je 57.000 nemačkih vojnika i oficira, uključujući i nekoliko desetina generala.

5. Bitka za Berlin 

Veliki otadžbinski rat, 1941-1945 g. Napad na Rajhstag. Maj 1945.

Sputnik

Radi ofanzive na glavni grad Trećeg rajha sovjetska komanda je koncentrisala snage koje su brojale preko dva miliona ljudi. Njima se suprotstavilo 800.000 vojnika Vermahta, SS divizija i nemačke narodne milicije (Folksšturm). Nemci su pretvorili grad u nepristupačnu tvrđavu, a na prilazima je bilo nekoliko linija duboko ešelonirane odbrane.

Dalekometna artiljerija 79. streljačkog korpusa „čestitala je fireru rođendan“ tako što je 20. aprila 1945. godine izvršila prvi artiljerijski napad na Berlin. Nakon pet dana Crvena armija je opkolila grad.

Skoro nedelju dana su vođene žestoke borbe za prestonicu nacističke Nemačke. Nemci su svaku ulicu pretvorili u liniju odbrane prepunu barikada, bunkera, rovova i mitraljeskih gnezda. Što su sovjetske trupe bile bliže centru otpor je bio jači.

Okršaj za Rajhstag je počeo 30. aprila. U ranu zoru 1. maja na njegovom krovu je podignuta crvena zastava, ali su okršaji trajali tokom celog tog dana.

Posle Hitlerovog samoubistva 30. aprila novo nemačko rukovodstvo se obratilo sovjetskoj komandi nudeći primirje, ali je SSSR odgovorio da će prihvatiti samo bespogovornu kapitulaciju. Nemci su to odbili i borbe su nastavljene novom žestinom, ali nisu potrajale. Već 2. maja je berlinski garnizon konačno kapitulirao.

„Naši ratnici su u borbenim dejstvima ispoljili veliko nadahnuće, herojstvo i drskost. Zrelost naše armije i njeno uzrastanje u ratnim godinama potpuno su odraženi u berlinskom okršaju. Vojnici, mlađi i stariji oficiri i generali su u berlinskoj operaciji pokazali da su stvaralački zreli, odlučni i izuzetno hrabri ljudi“, napisao je maršal Georgij Žukov. U borbama za nemačku prestonicu izginulo je preko 75.000 sovjetskih vojnika.

Boris Jegorov, Russia beyond