Kako se Lenjingrad kamuflirao pod opsadom u Drugom svetskom ratu

Opsada Lenjingrada (danas Sankt Peterburg) trajala je 872 dana, od 8. septembra 1941. do 27. januara 1944. godine. Nemačke trupe su intenzivno bombardovale grad i zato su stanovnici morali brzo da ga kamufliraju jer je neprijateljska avijacija sve upadljive tačke na terenu koristila kao orijentire, a trebalo je učiniti sve i radi spasenja istorijskih spomenika i objekata od vitalnog značaja, piše Russia beyond.

Skrivanje špiceva i kupola 

Kamuflaža tornja na zgradi Admiraliteta.

Archive photo; Alex 'Florstein' Fedorov (CC BY-SA 4.0)

Na zgradi Admiraliteta i na hramovima bili su zlatni špicevi i krstovi koji su bacali odsjaj i po najtmurnijem vremenu i zato su morali biti kamuflirani. Nikolaj Baranov, koji je tada bio glavni arhitekta u Lenjingradu, napisao je u svojoj knjizi „Siluete blokade“ sledeće: „Pojedine usijane glave su predložile da se demontiraju kule, kupole i špicevi“. Ta ideja je odmah odbačena.

Alpinista Olga Firsova pokriva toranj na zgradi Admiraliteta.

Archive photo

Pozlata je često rađena po staroj tehnologiji tako što su veoma tanki slojevi zlata lepljeni specijalnim lepkom. Oni su pokriveni kamuflažnom tkaninom. Radovi su počeli od špica na Zgradi Admiraliteta. Pokrivač je sašiven tokom noći, bio je težak oko pola tone. Pilot vazdušnog balona pričvrstio je konopac za vrh špica, a zatim je šestoro alpinista pokrilo tkaninom površinu špica. Jedna od tih alpinistkinja, Olga Firsova (zapravo profesionalni muzičar) kasnije je napisala: „Kamuflažna tkanina za špic ličila je na žensku suknju zvonastog kroja, ali sa jednim šavom. Morali smo tako da zašijemo i vežemo ivice da ih vetar ne bi rastrgao. Isto je urađeno i sa Nikoljskim i Mornaričkim hramom.

Pogled na Isakijevski hram sa Senatskog trga.

Ruslan Šamukov/TASS

Isakijevski i Petropavlovski hram su pozlaćeni kasnije, tako da je korišćena tehnologija elektroplatiranja. Hemičari su shvatili da se ta površina može jednostavno prefarbati i da bi to bila odgovarajuća kamuflaža, a boja se kasnije mogla skinuti bez oštećenja. Međutim, postojala je i jedna poteškoća: Baranov je skrenuo pažnju da je vrh špica na Saboru svetog Petra i Pavla raskliman i da se ljulja u rasponu od metar i po. Prvi alpinista, potporučnik Mihail Bobrov, trebalo je da se popne (morao je da zakači konopac) i to po starom stepeništu za koje niko nije znao da li će izdržati njegovu težinu. Alpinisti su ipak uspeli da izvrše ovaj važan zadatak tako da zlato više nije privlačilo pažnju neprijatelja.

Maskirne mreže
 

Kamuflaža Instituta „Smoljni“.

Arhiv Memorijalnog muzeja odbrane i blokade Lenjingrada

Mnogi gradski objekti su pokriveni specijalnim maskirnim mrežama sa komadićima tkanine raznih boja. U pravljenju tih mreža su učestvovali dizajneri pozorišnih dekoracija. Koristili su specijalne boje tako da su neprijateljski piloti umesto strateških objekata videli parkove i polja. Umetnici su u određeno doba godine morali da unose sezonske izmene. Tokom jeseni su dodavali više žutih i crvenih nijnasi, a zimi su prilagođavali boje količini i strukturi snega.

Kamuflaža Instituta „Smoljni“.

Arhiv Memorijalnog muzeja odbrane i blokade Lenjingrada

Pored toga što su bojene, mreže su ukrašavane i prirodnim dekorom. Balerina Kirovskog pozorišta (danas Marijinski teatar) Olga Jordan, kasnije je napisala: „U sali za dekoracije u Pisarevljevoj ulici gulili smo liku sa stabala, vezali u snopove i prišivali za mrežu. Znali smo da je to neophodno za odbranu grada“. Za mreže su često vezivane biljke i odsečene grane.

Propileji „Smoljnog“ maskirani u stambenu zgradu.

Arhiv Memorijalnog muzeja odbrane i blokade Lenjingrada

Kao primer kamuflaže može poslužiti zdanje Smoljnog instituta gde je bila smeštena gradska uprava. On je iz ptičje perspektive vizuelno izgledao kao zelenilo koje ga okružuje. Arhitekta Aleksandar Gegelo je kasnije napisao: „Rastegnuta je maskirna mreža sa dodacima koji imitiraju krošnje drveća. Mreže su na krovu pričvršćene pod uglom tako da se sakriju konture objekta koje podsećaju na slovo P“. Skrivena je i prepoznatljiva krivina reke Neve. Tok reke je prikazan kao nastavak Sovjetskog prospekta (od 1944. Suvorovski prospekt).

Pokriveni spomenici
 

„Bronzani konjanik“ u blokadnom ruhu.

Archive photo

Mihail Bobrov je u svojim memoarima napisao: „Ogromne futrole od vreća za pesak prekrile su spomenike“. Vreće sa peskom bile su spojene daskama. Tako su sakriveni krupniji spomenici poput „Bronzanog konjanika“ (Petra Prvog na konju) i spomenika Lenjinu ispred Finske stanice.

Spomenik Petru Prvom „Bronzani konjanik“ za vreme blokade.

Pojedine manje skulpture su uklonjene sa svojih mesta i pohranjene na sigurnom. Na primer, grupa skulptura „Ukrotitelji konja“ na Aničkovom mostu autora Petra Klota smeštena je nedaleko odatle u vrtu Pionirskog dvorca. Te skulpture su posle rata pronađene na malim uzvišenjima iz kojih su virile. Skulpture iz jedinstvene kolekcije u Letnjem vrtu zakopane su blizu svojih postolja.

Skidanje Klodtovih konja sa Aničkovog mosta.

Archive photo; Legion media

Pa ipak, pojedini spomenici nisu sakriveni. Mihail Bobrov piše: „Ostali su otkriveni samo spomenici velikim ruskim vojskovođama: Suvorovu, Kutuzovu i Barklaju de Toliju. One su ulivale borbenost braniocima grada“.

Makete zgrada
 

 

Archive photo

Kamuflirana je i infrastruktura, a takođe industrijski objekti u Lenjingradu. Nikolaj Baranov je istakao da je hipodrom, na primer, bio idealan nišanski orijentir jer se njegova ogromna elipsa dobro videla iz vazduha. Bomba je zapravo pala na ovaj objekat pre nego što je kamufliran. Radnici su uklonili tribine i popunili otvoreni prostor maketama zgrada. Te makete su imale dužinu i širinu pravih zgrada ali su bile nekoliko puta niže. Arhitekta je kasnije napisao: „To prostorno rešenje je imalo karakteristične efekte svetlosti i senki koji su imitirali dvorišta i ulice“. Takve makete su postavljene i na krovove velikih fabričkih hala.

Mostovi su bili kamuflirani kao da su ruševine. Tako su maskirane i Moskovska i Vitebska železnička stanica. Napravljene su i makete tih stanica i postavljene na određenom rastojanju od njih. Veštački naftni terminal koji je dobio naziv „Ručьi“ („Potoci“) bio je čak opremljen sa nekoliko cisterni za gorivo. Te makete su intenzivno bombardovane ali su posle svakog napada popravljane.

Kamuflaža Kirovske fabrike i luke.

Archive photo

Toranj glavne stanice vodovoda imao je strateški značaj i zato je bio pokriven horizontalnim nadstrešnicama. Senka od njih više nije podsećala na vodovodni toranj tako da ga neprijateljska avijacija nije mogla otkriti. To se nije moglo uraditi sa termoelektranom blizu reke Fontanke, pa su njeni visoki dimnjaci morali biti demontirani da bi se fabrika mogla sakriti.

Neprijateljske bombe su znatno oštetile Lenjingrad u teškom periodu opsade ali je dobra kamuflaža doprinela da se izbegnu katastrofalna razaranja.

Julija Afanaseno, Russia beyond