Ratna povest Jovana Zekovića (1892–1983), sva je prilika, nema uporedivu. Prošao je 50 država i polovinu severne hemisfere da bi se o Vaskrsu 1918. obreo sa srbskom vojskom na Solunskom frontu, i dočekao da još dugo poživi u slobodi nekad porobljene otadžbine. Titov ispisnik je pet godina pred kraj svog ovozemaljskog veka (1978) svom sinu Mlađenu, koji danas živi u Čačku, u magnetofon do pojedinosti opričao kako sve to beše, piše Politika.
Evo nečega od tog, skoro neverovatnog, zbitija...
Mladog seljačića iz Bjelosavljevića na obroncima Romanije u današnjoj opštini Sokolac, carske vlasti raselile su posle atentata na Ferdinanda u Srpsku Krajinu, kao i mnoge zavičajce da bi ih što više odvojili od Srbije. Dopao je u Ključ nekom domaćinu kao izbeglica, a ovaj imao sina koji je pozvan u ćesarsku vojsku pa podmetne Jovana umesto svojega.
Tako se Romanijac posle obuke kod Budimpešte stvorio na frontu u Galiciji, u boju protiv ruske vojske. Tu je, sa drugarom i zemljakom Dušanom Veletićem od Kalinovika, rešio da prebegne Rusima, jedne noći 1916. uoči Lučindana i sreća ih pogleda da prođu.
„Udesilo se da smo sa ruskim seljacima, gde smo posle raspoređeni, uspostavili prijateljstvo, a mene daju kod crkvenog klisara, bračnom paru bez djece. Zbog poštenog obavljanja seoskih poslova mnogo su me zavoljeli... U kući se nije smjelo pušiti, a na zidu je bilo mnogo ikona svetaca. Jednom, odu klisar i žena u crkvu a ja ostanem sam i riješim da zapalim cigaru. Gledaju me sveci sa zida a ja se popnem na stolicu i sve ikone okrenem prema zidu. Stigne klisareva žena, vidi me da pušim i ikone okrenute, mnogo se naljuti i grdi me. Skočim na stolicu i vratim kako su bile. Uveče stiže gazda. Žena mu reče šta sam učinio a on se slatko nasmijao. Kad sam od njih odlazio, dugo su plakali”, kazivao je Jovan Zeković.
Onda su ih pozvali u logorašku baraku i okupili u Srpsku dobrovoljačku diviziju, kojom je komandovao pukovnik Stevan Hadžić.
„Posebno sam u toj baraci zapamtio Savu Borovinu iz Dolova kod Sokoca, po divovskoj snazi, ogroman čovjek, u celoj carskoj Rusiji nisu za njega mogli naći odijelo, pa je nosio civilno. Poginuo je na Dobrudži u borbi s Bugarima. Našli smo Sava u rovu mrtva, a oko njega 12 mrtvih Bugara...
Iz logora smo krenuli na ratište, dio pješice, drugi vozom. U Kijevu smo se sastali sa oficirima koji su došli sa Krfa, odatle vozom do Odese. Uniforme i oružje dobili smo odmah, 11. februara, po naredbi cara Nikolaja...”
Posle krvavih borbi na Dobrudži srbska divizija se povukla preko Odese u pozadinu i u januaru 1917. stigla u Voznesenjsk. Uskoro počinje Oktobarska revolucija a Srbi i ostali zemljaci iz nepregledne carevine kreću svako svojim putem. Jedni su pristupili Crvenoj armiji, drugi našli posao i ostali, treći pobegli ko zna kojima bogazima a deo, Jovanov, zaputio se na Solunski front.
U Poltavu su putujući nepreglednom ravnicom prispeli 19. novembra 1917. Odatle u Kursk, pa u Tulu i Moskvu. U Volgorod stižu 16. januara 1918. („Na tom putu imali smo vojnu pratnju. Dva ešalona kretala su se istovremeno po dvostrukom kolosijeku, jedan pored drugog, to su bili vojnici boljševici”).
Slede Omsk, Nikolajevski, Krasnojarsk i Irkutsk gde su prozori voza bili okovani u led, 5. februara prelaze u Mandžuriju a dan kasnije u Harbin gde je prosečna temperatura u to doba niža od 20 stepeni Celzijusovih.
„U mjestu Tašicjon, na putu kroz japansku Mandžuriju dođe kratki odmor uz grijanje pored vatre na otvorenom. Bili smo na kraju izdržljivosti, na stanici Vafadjan uzalud su gorele vatre, od umora niko nije ni pomislio da izađe iz vagona”.
U Dajranu su ih, 9. februara, postrojili japanski oficiri („Pedantni, uglađeni”) i ukrcali na englesku lađu „Aksion”. („Zavladalo je ogromno veselje, mnogi su na japanskom ushićeno vikali ’Bonzaj Nipon’, živio Japan”).
„Nakon tri mjeseca vožnje u vagonima, prešli smo u lađe. Za samo 15 dana došli smo iz Sibira, gde je bilo minus 50, u Tihi okean na plus 50 stepeni. Prva luka bila je Singapur, druga Kolombo i posle tri sedmice na lađi, stigli smo u Suec, marta 1918. Posle su nas, na Sredozemnom moru, pratili veliki i snažni talasi, a u logor Mikra kod Soluna stigli smo pred pravoslavni Vaskrs.
Naš treći puk raspoređen je u Vardarsku diviziju, napredovali smo preko Kavadaraca, Velesa, Kočana, Štipa... Kralj Petar je često išao kroz rovove i sokolio vojnike. Kada ti stavi ruke na rame, odmah bi poletio na neprijateljski bunker, pa makar poginuo.”
To je bio završni juriš za slobodu porobljene otadžbine.
Pet leta od odlaska iz zavičajnog sela Jovan je ponovo kročio na svoju Romaniju u kuću rođene tetke koja mu reče: „Bog ti pomogao vojniče, odakle ideš?”. Nije ga prepoznao ni stric Đorđe Zeković, rekavši na susretu: „Odakle si, mora da si izdaleka?”. Strika je ispravila Jovanova rodica Savka, dolazeći iz druge sobe, raširenih ruku: „Blago meni, evo našeg Jovana”, reče i zagrli velikog ratnika.
Gvozden Otašević, Politika 
