Kako je propuštena poslednja šansa za rušenje boljševika u Rusiji

1. U leto 1919. godine, u jeku građanskog rata, mlada Ruska Sovjetska Republika se našla u obruču belogardejaca – na severozapadu je general Nikolaj Judenič ugrožavao Petrograd (tako se tada zvao Sankt Peterburg), na zapadu su se vodile borbe sa Poljacima, na istoku je bio vrhovni vladar Rusije Aleksandar Kolčak, a na jugu Oružane snage Juga Rusije (OSJR) pod komandom Antona Denikina, koji se namerio na Moskvu, piše Russia beyond.

U rovovima na prvoj liniji fronta, 48. puk kod Petrograda. Severozapadna armija generala Nikolaja Judeniča u ofanzivi na Petrograd, jesen 1919.

MAMM/MDF/russiainphoto.ru

2. Denikin je direktivu o „pohodu na Moskvu“ potpisao 3. jula 1919. godine, samo nekoliko dana posle zauzimanja Caricina (budućeg Staljingrada). Na jugu zemlje je stvoren povoljan teren za ofanzivu na centralni deo Rusije. „Moskva je, naravno, bila simbol“, napisao je Denikin u delu „Osvrt na rusko smutno doba“: „Svi su želeli da se ’krene na Moskvu’, i svima su ulivane takve nade“.

Leto 1919, Taganrog. Zdesna nalevo: general I. P. Romanovski, general A. I. Denikin, K. N. Sokolov. Stoje: N. I. Astrov, N. V. Savič.

Public domain

3. Nisu, međutim, svi lideri belog pokreta bili optimisti u tom pogledu. Komandant Kavkaske armije general Petar Vrangelj smatrao je da malobrojne trupe OSJR (60.000) nisu sposobne za takvu vojnu kampanju, te da bi se trebalo učvrstiti na sadašnjim pozicijama i sjediniti se sa Kolčakom.

General P. N. Vrangelj posle bogosluženja u Aleksandro-nevskom hramu, Caricin 15. oktobar 1919.

Public domain

4. U nezadrživoj ofanzivi tokom leta i jeseni Oružane snage Juga Rusije zauzele su Poltavu, Odesu, Kijev, Voronjež i Orel. Beli kozački odredi su se pojavili u Tulskoj guberniji, 250-300 km od Moskve. Posle prodora u pozadinu Južnog fronta Crvene armije Donski korpus generala Konstantina Mamantova je preko mesec dana sejao paniku na tom području.

Pešadijska četa Dobrovoljačke armije sa gardijskim oficirima.

Public domain

5. Redovi OSJR su popunjeni vojskom sa zauzetih teritorija, tako da su ove trupe sada brojale 150.000 vojnika. Od toga je oko 70.000 krenulo na Moskvu, gde ih je čekalo 115.000 crvenoarmejaca, koji su imali manje ratnog iskustva od Denikinovih trupa i bili su demoralisani posle nekoliko poraza.

Crvenoarmejci ručaju pored vatre.

Centralni državni arhiv filmskih i fotografskih dokumenata Sankt Peterburga/russiainphoto.ru

6. Lenjin je u Moskvi proklamovao apel „Sve za borbu protiv Denikina!“ u kome je skrenuo pažnju da je ovo „možda i najkritičniji momenat socijalističke revolucije“. Uz sve to, početkom oktobra je iz Petrograda stigla uznemirujuća vest da je severozapadna armija generala Judeniča zajedno sa estonskim trupama i britanskom flotom krenula na bivšu prestonicu Ruske imperije kako bi na taj način pružila podršku Denikinovoj ofanzivi.

Moskva, komunistički odredi kreću na front

Petar Ocup/MAMM/MDF/russiainphoto.ru

7. Međutim, ofanziva Denikinovih jedinica je sredinom oktobra počela da jenjava. Već su bila zauzeta velika prostranstva od obala Azovskog mora do Orela, ali nije bilo više snage da se te teritorije efikasno kontrolišu. To je iskoristio anarhista Nestor Mahno, pa se sa svojom ustaničkom armijom iznenada probio kroz oslabljene redove OSJR i stigao do okoline Taganroga gde je bio smešten štab generala Denikina, i to u odlučnom trenutku ofanzive belih na Moskvu, tako da je jedan deo snaga morao biti preusmeren.

Pavel Dibenko i Nestor Mahno tokom pregovora.

MAMM/MDF/russiainphoto.ru

8. Dok su beli gubili ljudstvo boljševici su neočekivano pojačanje dobili sa poljskog fronta. Poljacima nije odgovarao princip „nedeljive Rusije“ kojeg se pridržavao Denikin zajedno sa drugim predvodnicima belog pokreta i zato je poljski lider Jozef Pilsudski u septembru neočekivano sklopio privremeno primirje sa boljševicima, te su oni iskoristili priliku i prebacili u Moskvu nekoliko desetina hiljada vojnika.

Oklopni voz Crvene armije.

Viktor Bulla/MAMM/MDF/russiainphoto.ru

9. Posle žestokih borbi za Orel sredinom oktobra trupe Južnog fronta su prešle u veliku kontraofanzivu. I pored brojne nadmoći crvenih beli su se povlačili održavajući poredak i uz ozbiljne kontranapade. „Moskva je za nas već bila u tami. Mnogi su u dubini duše već osećali neumitnost“, napisao je beli oficir Anton Turkul u memoarima „Drozdovci u ognju“.

Crvena konjica u napadu. 1919.

Public domain

10. Bele armije su poražene kako na jugu, tako i na severu (u novembru je Judenič kod Petrograda potučen do nogu). Plansko odstupanje OSJR postepeno se pretočilo u panično bekstvo, praćeno masovnim dezerterstvom. Krim je bio poslednja linija odbrane belih na jugu. Tu su se oni držali do novembra 1920. godine. Posle oktobra 1919. belom pokretu se više nije pružila šansa da savlada boljševike.

Evakuacija Vrangeljeve armije sa Krima.

Public domain

Boris Jegorov, Russia beyond