„Tursku flotu smo razbili, na nebo poslali, u pepeo pretvorili“: Pet nesavladivih ruskih admirala

Najčešće su žrtve ruskih mornaričkih genija bili Turci. Mada ni Francuzi ni Šveđani nisu prošli mnogo bolje, piše Russia beyond.

1. Grigorij Spiridov

„Pošten i hrabar oficirˮ, kako ga je okarakterisao briljantni vojskovođa Petar Rumjancev, Grigorij Spiridov je sve svoje kvalitete pokazao u Sedmogodišnjem ratu protiv Pruske, ali se zaista proslavio za vreme rusko-turskog rata 1768-1774. godine.

 

Public domain

Tokom borbenih dejstava u Egejskom moru ruska mornarica, u kojoj je admiral Spiridov komandovao jednom eskadrom, sukobila se 5. juna 1770. godine u Hioskom tesnacu sa dvostruko nadmoćnijim snagama turske mornarice. Ključni momenat bitke bio je napad Spiridovog glavnog broda „Sv. Jevstatijeˮ na glavni brod otomanske flote „Real Mustafuˮ u kojem su oba broda potopljena.

Gubitak glavnog komandnog broda dezorijentisao je tursku flotu, koja se povukla u Česmenski zaliv. Bitka koja se na ovom mestu odigrala od 5. do 7. jula ispisala je jednu od najcrnjih stranica u istoriji Otomanske imperije. U napadu ruskih brandera (brodova napunjenih zapaljivim materijalom), koji su izazvali požar i opštu paniku, gotovo cela neprijateljska flota (15 bojnih brodova, 6 fregata, 5 galija i veliki broj malih brodova) je uništena ili zarobljena. Poginulo je 11 hiljada turskih mornara, dok su Rusi izgubili 4 brandera i 20 ljudi.

„Slava Bogu i čast Sveruskoj mornarici! Između 25. i 26. juna (po julijanskom kalendaru) neprijateljsku flotu smo napali, razbili, slomili, spalili, na nebo poslali, potopili i u pepeo pretvorili, i na tom mestu ostavili strašan prizor, zavladavši čitavim Arhipelagom naše Svemilostive Gospodariceˮ, izvestio je Spiridov caricu Katarinu II.

2. Vasilij Čičagov

Vrhunac karijere admirala Vasilija Čičagova bio je rusko-švedski rat 1788-1790. Uprvo on je pomrsio račune Šveđanima koji su planirali da jednu po jednu razbiju jedinice ruske mornarice razbacane po Baltičkom moru. Čičagov je izvojevao pobede u Alandskoj, Revelskoj i Viborškoj bici, pri čemu je u svakoj od njih neprijatelj bio brojčano nadmoćan. Pritom je zarobio 5 hiljada švedskih mornara, 200 oficira, pa čak i jednog kontraadmirala.

 

Public domain

Međutim, sve uspehe Čičagova poništio je katastrofalni poraz ruske flote pod komandom Karla Henriha Nasau-Zigneskog u Drugoj ročensalmskoj bici 10. jula 1790. Umesto da slavi pobedu, Rusija je morala da se zadovolji sklapanjem mira pod uslovima statusa kvo.

Za Čičagova je vezana još jedna istorijska anegdota. Na ručku kod carice Katarine II admiral je pripovedao o svojim bitkama sa Šveđanima, ali tokom priče počelo je da hvata jarosno raspoloženje, pa je povremeno upotrebljavao suviše grube izraze. Kada se pribrao, bilo mu je veoma neprijatno i počeo je da se izvinjava. Međutim, carica se pravila da nije razumela nepristojne reči, rekavši: „Nema veze, Vasilije Jakovljeviču, nastavite; ja se ne razumem u vaše pomorske termine.ˮ

3. Fjodor Ušakov

Krajem 18. veka Ruska Imperija je imala dva vojna genija: nepobedivog Aleksandra Suvorova na kopnu i nesavladivog Fjodora Ušakova na moru. Obojica su bili inovatori u veštini ratovanja. Oni su prednost davali brzim manevrima, hrabrom prodornom približavanju neprijatelju i nanošenju neočekivanih smrtonosnih napada. Kao i Suvorov, Ušakov je mnogo vremena posvećivao borbenoj obuci sastava vojske, smatrajući da ključ uspeha u bici leži u savršenoj utreniranosti i gvozdenoj disciplini mornara.

 

Public domain

Ušakov nije izgubio nijednu bitku na moru i, kako je i sam tvrdio, nije izgubio nijedan brod i nije dozvolio da nijedan njegov mornar bude zarobljen. Uvek je učestvovao u svim fazama bitke, nalazeći se na najopasnijim i najodgovornijim položajima, čvrsto držeći sve konce upravljanja flotom u svojim rukama. Pritom nije branio kapetanima svojih brodova da pokažu ličnu inicijativu, ako su oni smatrali da je to opravdano.

Na spisku najvećih uspeha ovog vojskovođe nalaze se pobede nad turskom mornaricom u Kerčkoj bici (1790) i kod Kaliakre (1791), kao i dvogodišnje ratovanje ruske eskadre protiv snaga francuske mornarice u Sredozemnom moru 1798-1800. Tokom ovog pohoda Ušakov je na juriš osvojio neprijateljsku tvrđavu koja se smatrala neosvojivom na grčkom ostrvu Krf, zarobivši skoro tri hiljade Francuza.

2001. godine Ruska pravoslavna crkva je proglasila Fjodora Ušakova za svetitelja kao svetog ratnika. Danas se on poštuje kao sveti zaštitnik Ratne mornarice Rusije.

4. Dmitrij Senjavin

Mlad i sposoban oficir Dmitrij Senjavin odlično se pokazao pod komandom Fjodora Ušakova u ratovima protiv Turske (1787-1791) i u Sredozemnom pohodu, postavši najbliži pomoćnik admirala prilikom zauzimanja Krfa. Pa ipak, odnos između dvojice velikih vojskovođa nije bio prijateljski. „Ne volim Senjavinaˮ, govorio je Ušakov. „Ali on je odličan oficir i u svim okolnostima može časno biti moj naslednik u komandi flotomˮ.

 

Public domain

Od 1805. do 1807. tokom Napoleonovih ratova Dmitrij Senjavin se nalazio na čelu pohoda ruske Baltičke flote u Sredozemno more, gde je efikasno presekao pomorske komunikacije Francuza između Italije i Dalmacije (današnja Hrvatska i Crna Gora), izazivajući snažno negodovanje Bonaparte. Sa ulaskom Otomanske imperije u rat protiv Rusije Senjavinova flota je prešla na novog neprijatelja. Osvojivši ostrvo Tenedos, admiral je tokom dva meseca uspešno blokirao moreuz Dardaneli. Za to vreme je nekoliko puta porazio tursku flotu, koja je pokušavala da probije blokadu.

Prilikom povratka eskadre u Baltičko more sklopljen je Tilzitski mir, prema kojem se Rusija priključila kontinentalnoj blokadi svog bivšeg saveznika Engleske, faktički ulazeći u rat protiv nje. Zaustavljajući se u Lisabonu u oktobru 1807. godine da dopuni rezerve namirnica, viceadmiral Senjavin se našao između dve vatre: sa mora luku je blokirala britanske flota, a sa kopna prestonici Portugalije se približavala francuska armija. Car Aleksandar I je vojskovođi naredio da ispuni sve što „njegovo veličanstvo car Napoleon bude tražioˮ.

Ne prihvatajući tako radikalnu promenu kursa u ruskoj spoljnoj politici, Dmitrij Senjavin je izabrao drugi put, pristajući na predlog Engleza da eskadru odvede u Portsmut do sklapanja mira između Londona i Sankt Peterburga. Vrativši se u Rusiju 1809. godine, samovoljni komandant flote se suočio sa nezadovoljstvom ruskog cara i našao u nemilosti, prinuđen da godinama živi na ivici egzistencije od polovine penzije. Tek kada je na vlast došao novi car Nikolaj I 1825. godine Senjavin je već u dubokoj starosti imenovan za komandanta Baltičke flote i dodeljen mu je čin admirala.

5. Pavel Nahimov

Ime admirala Pavla Nahimova vezano je za jednu od najveličanstvenijih pobeda ruske mornarice u čitavoj njenoj istoriji. 30. novembra 1853. godine u Krimskom ratu Crnomorska flota je pod njegovom komandom (tada još uvek kao kontraadmirala) blokirala tursku eskadru u zalivu kod grada Sinop i za 4 sata je u potpunosti uništila.

 

Public domain

Po odnosu gubitaka dveju strana Sinopska bitka je faktički bila repriza Česmenske. Osim jednog parobroda koji se probio, uništeno je ili oštećeno svih 15 brodova neprijateljske eskadre, poginulo je tri hiljade turskih vojnika, a komandant admiral Osman-paša je zarobljen. Rusi su izgubili 37 ljudi.

Katastrofalni poraz Turaka s jedne strane je Rusiji doneo dominaciju u Crnom  moru, a sa druge je ubrzao ulazak Engleske i Francuske u rat protiv nje. Njihove snage su se iskrcale na Krimu i opkolile Sevastopolj. Pavle Nahimov je predvodio odbranu grada, a to je radio toliko efikasno da je zaslužio veliko poštovanje vojnika i mornara, koji su ga prozvali „otac-dobrotvorˮ.  10. jula 1855. godine prilikom obilaska jednog utvrđenja na prvoj liniji fronta ranjen je hicem u glavu, od čega je preminuo dva dana kasnije.

Boris Jegorov, Russia beyond