Deset velikih vojskovođa od osnivanja Rusije do danas

Jedni su doprineli da Rusija opstane kao nezavisna država, a drugi da postane jedna od najvećih svetskih sila.

1. Svjatoslav Igorevič

Svjatoslav Igorevič

Leo Hao

Vladar Kijevske Rusije, knez Svjatosav Igorevič, retko se pojavljivao u Kijevu. Upravljanje staroruskom državom je prepustio svojoj majci kneginji Olgi, a on je sve vreme ratovao.

Ratoborni knez je pokorio mnoga plemena i tako znatno proširio granice Kijevske Rusije i podigao njen vojni i politički autoritet.

Međutim, u sudaru sa Vizantijskom imperijom doživeo je poraz. Vraćajući se iz tog pohoda u Kijev 972. godine sa družinom je upao u zasedu koju su postavili Pečenezi. „Napade ga Kurja, knez pečeneški, i ubiše Svjatoslava, i uzeše glavu njegovu, i napraviše pehar od lobanje njegove, okovavši je, i piše iz nje“, piše u drevnoj Nestorovoj hronici, piše Russia beyond.

2. Dimitrije Donski 

Dmitrij Ivanovič Donski

Public domain

Knez Dmitrij Ivanovič je 1380. godine na Kulikovom polju potukao do nogu trupe mongolskog vojskovođe Mamaja, koji je uzurpirao vlast u Zlatnoj hordi. Rusi su i pre toga ponekad uspevali da pobede Mongole, ali ovo je bila prva ovako krupna pobeda.

Knez Dimitrije je zbog ovog trijumfa dobio nadimak Donski. Rusija se ni posle tako krupne pobede nije oslobodila od mongolskih kanova, ali je to bio vrlo važan korak u pravcu oslobođenja. Od tada Rusi nisu više redovno plaćali danak Hordi, ruske kneževine se nisu više samo branile nego su i same organizovale pohode protiv krvnog neprijatelja. Moskva je postala neprikosnoveni centar oko koga su se ujedinjavale ruske zemlje. Potpuno oslobođenje od mongolskog jarma izvojevano je tek stotinak godina kasnije, krajem 15. veka.

3. Mihail Skopin-Šujski 

Knez Mihail Vasiljevič Skopin-Šujski

Public domain

Knez Mihail Skopin-Šujski je kratko živeo (samo 23 godine). Bio je jedna od najistaknutijih ličnosti u teškom periodu ruske istorije poznatom kao Smutno doba. Usled prekida vladajuće dinastije Rjurikoviča krajem 16. veka, teške ekonomske situacije i gladi ruska država je potonula u haosu unutrašnjih političkih sukoba, ustanaka i strane intervencije.

Skopin-Šujski je imao 20 godina kada je 1606. po ukazu svog rođaka i novog ruskog cara Vasilija Šujskog postao vojvoda. On je odmah ugušio ustanak koji je predvodio Ivan Bolotnjikov. Zajedno sa švedskim saveznicima (oni su pomagali caru za određene teritorijalne ustupke) Skopin-Šujski je odneo niz pobeda nad trupama koje su držale Moskvu pod opsadom, tj. nad snagama poljske intervencije i odredima samozvanog cara, Lažnog Dimitrija II. U zimskim uslovima knez je dosta koristio odrede na skijama koje je sam formirao i koji su bili mnogo efikasniji od konjice.

U martu 1610. godine Mihail Skopin-Šujski je svečano umarširao u Moskvu oslobođenu od obruča. Uživao je veliku popularnost, u narodu je tretiran kao narodni heroj. Spremao se da krene sa vojskom na Smolensk koji su Poljaci držali pod opsadom, ali je iznenada preminuo 3. maja iste godine. Vinovnik smrti mladoga kneza mogao je biti carev brat Dmitrij Šujski, koji je takođe bio vojskovođa, a nije bio talentovan i zavideo je obdarenom Mihailu, ali isto tako i car Vasilije, kome je proslavljeni rođak mogao ugroziti tron. Koji god da je, Poljaci su ubrzo obojicu zarobili i pogubili.

4. Petar Rumjancev 

Portret Petra Aleksandroviča Rumjanceva-Zadunajskog.

Public domain

Petar Rumjancev je pripadao uglednom plemićkom rodu. U mladosti je bio sklon lenčarenju, huliganskom ponašanju i zametanju kavgi. Ali upravo taj čovek je postao jedan od najboljih vojskovođa 18 veka.

U više navrata tokom Sedmogodišnjeg rata protiv Pruske ruska armija je zabeležila uspeh upravo zahvaljujući inicijativi i ličnoj hrabrosti Petra Rumjanceva. U bici kod Gros Jegersdorfa 30. avgusta 1757. godine on bio na čelu rezervnih odreda. U trenutku kad je ruska vojska odstupala bez naređenja komande poveo je svoje odrede u boj i preokrenuo poraz u pobedu.

Rumjancev nije bio samo dobar vojskovođa, nego i dalekovidi vojni teoretičar. Njegove ideje su snažno uticale na razvoj ruske vojne škole.

Ispravnost strategije koju je izabrao Rumjancev posebno je došla do izražaja u seriji spektakularnih pobeda tokom rusko-turskog rata 1768-1774. Tako je u bici kod Kagula 1. avgusta 1770. godine njegova armija sa 17.000 vojnika potukla tursku armiju koja je brojala 150.000 vojnika. Rusi su izgubili nešto više od 300 ljudi, dok su neprijateljski gubici bili veći od 20.000.

5. Aleksandar Suvorov 

Aleksandar Vasiljevič Suvorov

Public domain

Generalisimus Aleksandar Suvorov nije izgubio nijednu veću bitku u svojoj vojničkoj karijeri. Učestvovao je u sedam kampanja, među kojima su gušenje Poljskog ustanka i ratovi protiv Osmanlijskog carstva i revolucionarne Francuske. Suvorovljeve trupe su 1790. godine zauzele neosvojivu tursku tvrđavu Izmail i potukle daleko brojnije Francuze u bici kod Trebije 1799. godine.

Glavna Suvorovljeva strategija bili su „dobro oko, brzina i silina“. On najpre dobro proceni situaciju i pronađe slabe tačke, a onda napada brzo i neočekivano, ne obraćajući pažnju na brojnost neprijatelja. Po tome se on razlikovao od većine vojskovođa svoga doba (druga polovina 18. veka), koji su se radije branili, a napadali su samo kada su bili brojniji. Ruski vojskovođa se pridržavao drugačijeg pravila: „udri, ali ne brojnošću nego umećem“.

Aleksandar Suvorov je potukao mnogo francuskih vojskovođa. I neprijatelji su ga istinski poštovali. General Andre Masena je govorio da bi dao sve svoje pobede za jedan Suvorovljev Švajcarski pohod, a Žan Viktor Moro je njegov marš na Trebiju okarakterisao kao vrhunac vojne veštine. Sa ushićenjem je o generalisimusu govorio i Napoleon, mada mu je priznavao srčanost, ali ne i razum. Suvorov bi mogao i da ga razuveri, ali mu se nije pružila prilika jer se on i Napoleon nikada nisu ogledali na bojnom polju.

6. Mihail Kutuzov 

Portret ruskogo feldmaršala M.I. Kutuzova.

R. M. Volkov

Jedan od najtalentovanijih i najomiljenijih Suvorovljevih učenika, Mihail Kutuzov je predvodio ruske trupe u Otadžbinskom ratu 1812. godine protiv Napoleona. On je bio taj čovek koji je potukao „Veliku armiju“.

Preuzevši komandu u avgustu 1812. godine, Kutuzov se i dalje pridržavao taktike svoga prethodnika Barklaja de Tolija, tj. izbegavao je odlučujući okršaj sa Napoleonom povlačeći se u dubinu ruske teritorije i mrcvareći neprijateljsku armiju. Na kraju krajeva, pod pritiskom generaliteta i javnog mnjenja general-feldmaršal je bio prinuđen da dočeka „Veliku armiju“ u otvorenom boju kod sela Borodina, 125 kilometara od Moskve.

U jednoj od najvažnijih bitaka Napoleonovog perioda Kutuzov nije žurio u okršaje. Pridržavao se odbrambene taktike puštajući Francuze da troše dragocene kadrove u bezbrojnim napadima na ruske položaje. Na kraju nijedna strana nije odnela ubedljivu pobedu. Francuski imperator nije mogao da potuče rusku armiju, koja je sačuvala i borbenu gotovost i visok moral. A to je u onim uslovima značilo da se bliži Napoleonov poraz.

7. Mihail Skobeljev 

Mihail Dmitrijevič Skobeljev

Sergej Levicki

Pretpostavljeni ga nisu voleli zbog neprilagodljivog i drskog karaktera, ali ga je vojska obožavala zbog hrabrosti i odvažnosti u bitkama. Nosio je belu vojničku bluzu i belu oficirsku kapu, i često je predvodio napad na belom konju, zbog čega je dobio nadimak „Beli general“.

Skobeljev nije bio rođen za visoko društvo i prestižne kabinete. Živeo je običnim vojničkim životom, odlazio sa svojim vojnicima u izviđanje, jeo sa njima iz istog kazana, zalagao se pred komandom da im izdejstvuje dobru uniformu i normalnu ishranu. Zbog toga su vojnici bili spremni da idu za njim u oganj i vodu.

„Beli general“ je odneo dosta pobeda u ratovima koje je Rusija vodila sa Srednjom Azijom, ali je vrhunac njegove karijere bio rusko-turski rat 1877-1878. koji je narodima Balkana doneo nezavisnost od sultana. Brzim i odlučnim dejstvovanjem je uspešno forsirao Dunav i zauzeo prevoj Šipku, a posebno se istakao za vreme opsade Plevne. U gradu je bio veliki kontingent trupa Osman-paše koji je blokirao rusko-rumunske trupe ometajući dalje napredovanje saveznika. Krvavi juriši na grad nisu urodili plodom.

U trećem pokušaju, u avgustu 1877. godine, Skobeljev je praktično bio na pragu dugo očekivane pobede. Zauzeo je dva neprijateljska reduta i učvrstio te položaje očekujući pojačanje za odlučujući prodor. Satima su njegove jedinice opstajale pod pritiskom daleko brojnijih turskih trupa. Odbivši četiri neprijateljska napada, izgubivši oko 6.000 vojnika i ne dočekavši pojačanje Skobeljev se povukao, ali je sačuvao puni borbeni poredak. Plevna je pala tek četiri meseca kasnije.

8. Vasilij Čujkov 

Vasilij Ivanovič Čujkov, maršal Sovjetskogo Saveza, dvostruki Heroj Sovjetskog Saveza.

Grigorij Vajl/Sputnik

Za generala Vasilija Čujkova se slobodno može reći da je jedan od najzaslužnijih za sovjetsku pobedu u Staljingradu, koja je iz korena preokrenula odnos snaga u Drugom svetskom ratu. Njegovoj 62. armiji je pripao krajnje težak zadatak da izdrži pritisak Šeste armije Fridriha Paulusa i ne ustupi grad dok se Crvena armija pripremala za operaciju „Uran“, tj. za stezanje obruča oko neprijateljske grupacije zauzete uličnim bitkama.

Komandovanje 62. armijom Čujkov je preuzeo 12. septembra 1942. godine, kada je bilo najteže. Za dva meseca su njegove trupe potisnute do obale Volge, gde su poslednjim atomima snage držale manji deo gradskih četvrti, prostor pored fabrike traktora i nekoliko pogona fabrike „Barikade“.

General je u Staljingradu primenjivao taktiku bliske borbe. Položaji sovjetskih vojnika su bili blizu neprijatelja, u dometu granate, što je nemačkoj avijaciji i artiljeriji otežavalo posao zbog opasnosti da pobiju sopstvene vojnike. Čujkov se pobrinuo da se osnuju specijalne jurišne grupe koje bi prve neočekivano istrčale iz zgrade i savladale iznenađenog neprijatelja, a zatim držale položaj dok ne stigne glavnina. Iskustvo stečeno u uličnim borbama general je koristio u svojim kasnijim okršajima, konkretno za vreme sloma berlinskog garnizona.

9. Konstantin Rokosovski 

Komandant 16. armije general-lajtnant Konstantin Rokosovski.

Pavel Troškin

„Dok ratujemo ispred Moskve treba da razmišljamo o Berlinu. Sovjetska vojska će obavezno biti u Berlinu“, govorio je dopisniku komandant 16. armije, general-lajtnant Konstantin Rokosovski, tokom teških bitaka za glavni grad SSSR-a. Budući maršal je dejstvovao podjednako efikasno i u odbrambenim i u ofanzivnim operacijama.

Bilo je planirano da upravo Konstantin Rokosovski zauzme prestonicu Trećeg rajha, ali je u poslednjem trenutku prebačen na drugi pravac, a komandovanje Prvim beloruskim frontom koji je jurišao na Berlin povereno je Georgiju Žukovu. Još uvek se ne zna tačno čime se rukovodio Staljin donoseći takvu odluku. Rasprostranjena je verzija po kojoj se uzrok krio u poljskom poreklu Konstantina Rokosovskog. U svakom slučaju, to je trajno pokvarilo odnose između dvojice najistaknutijih sovjetskih vojskovođa Drugog svetskog rata.

10. Georgij Žukov 

Maršal Sovjetskog Saveza Georgij Žukov

Sputnik

Georgija Žukova, najslavnijeg sovjetskog vojskovođu Drugog svetskog rata, poštovali su i saveznici i neprijatelji. Ako je na front stigao Žukov, to je za Nemce bio siguran znak da će uslediti ofaniziva. Spisak maršalovih pobeda je zaista upečatljiv. Tu su, između ostalih, slom japanskih trupa u bici na Halkin Golu, spasavanje opkoljenog Lenjingrada od pada u nemačke ruke 1941. godine a zatim i proboj obruča 1943, kontraofanziva sovjetskih trupa kod Moskve, pobeda na Kurskom frontu i zauzimanje Berlina.

Žukov je kao nekakav vatrogasac prebacivan u najopasnije delove fronta da gasi požar. Njegove osobine – odlučnost, čvrstina, usredsređenost na dostizanje cilja i posebna strateška intuicija – često su pomagale da se izbegne katastrofa. Pa ipak, on je imao i neuspeha, na primer u novembru i decembru 1942. tokom operacije „Mars“, kada mu nije pošlo za rukom da opkoli i potuče Devetu armiju Vermahta kod Rževa.

Posle raspada Sovjetskog Saveza se formiralo shvatanje da je ličnost Georgija Žukova precenjena, da je on zapravo bio netalentovani „mesar“ koji nikada nije žalio svoje vojnike. Po mišljenju istoričara Alekseja Isajeva, takvo rasuđivanje je običan mit. „Ako se ima u vidu brojnost na frontu, njegovi gubici su procentualno gledano stabilno manji od gubitaka drugih vojskovođa, na primer Konjeva i Malinovskog. Zbog toga je Žukovu i poveren front koji je brojao milion ljudi – znalo se da će on umeti da rukuje tim frontom uz umerene gubitke, jer je bio profesionalac zaista vrhunskog ranga“, kaže istoričar.

Boris Jegorov, Russia beyond