Šta je to što je izgladnelom, bolesnom, srbskom vojniku i bespomoćnom narodu u zbegu od Austrougara, Bugara i Arbanasa, ulivalo nadu da će prebroditi neizdrživu albansku golgotu i da će na kraju izaći pobedonosan iz gotovo nemoguće situacije Prvog svetskog rata, pitanje je koje odjekuje više od stotinu godina. Jedan od najsmislenijih odgovora dao je Željko Popović, autor knjige „Krf, ostrvo vaskrsenja Srbije” (izdanje novosadskog „Prometeja” i Radio-televizije Srbije) koji je obrazložio da je srbskom narodu u o vreme snagu davao primer, „opipljiv i očigledan”, piše Politika.
„U koloni, dubokim smetovima, na prevojima i u zasedama albanskih bandi, pored praznog kazana, na uzglavlju bolesničke postelje, bili su njegovi uzori: kralj Petar, prestolonaslednik Aleksandar, vojni komandanti, vojvode i generali, njegovi majori, kapetani i narednici, zemljaci i komšije. U jurišima i borbama do poslednjeg, znao je srbski vojnik da nije sam, da neće biti ostavljen, da su tu u drugom rovu Stepa, Šturm i Učo, podnarednik Gavrić i major Tucović, Vojvoda Vuk i njegovi dobrovoljci. Zato je povratak u otadžbinu, kroz muku Vida, rovove Solunskog fronta i Kajmakčalana, bio tako silovit. Primer nam i danas treba, više nego ikad. Bez njega će sve naše knjige biti uzaludne”, piše Željko Popović.
Ova opširna studija prati uzroke nastanka rata, smeštajući ih u okolnosti mnogo šire od Sarajevskog atentata, navodeći razloge vojne i teritorijalne prevlasti velikih evropskih sila. Prati okolnosti koje su dovele do povlačenja preko Albanije, zbog propalog pokušaja prodiranja do Vardarske doline zbog bugarskog napada s leđa. Tako je preostao samo prolaz kroz Kosovsku dolinu, „sa ciljem da se stigne do albanske obale gde će saveznici obezbediti materijalnu podršku i brodove”. Tako je počela golgota srbskog naroda i vojske, koji su u trenutku ostali potpuno sami, ostavljeni od svih.
„Peć, stara srbska Patrijaršija, nekadašnje jedino svetlo mesto srpske kulture iz strašnog doba petovekovnog ropstva pod Turcima, danas je pozornica najmučnijih, najtežih, prizora. Oko ove male varoši, koja je u udolini, a iznad koje se dižu ogromne zaleđene planine, sleglo se sve što je ostalo još od negdašnje bogate Srbije. Sama varoš liči na more glava, kola, stoke i topova. Sve se tu skrhalo. Sve leži kao strašni znak rasula. (...) Svi mukli, kao senke, idemo, bludimo tražimo hleb ili utešnu reč”, svedočanstvo je pesnika Milutina Bojića, koji je preminuo u Solunu 1917. godine i sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku.
O tome da su glad i iznemoglost bile veliki neprijatelji Srba na putu do Krfa, pa i prvih dana po dolasku na to grčko ostrvo, svedoče i odlomci iz do sada neprevedene knjige francuskog potpukovnika De Riperta D’Alozijea „Vaskrsenje srpske vojske, Albanija–Krf 1915–1916” (Pariz 1923). Ovo delo, međutim, govori i o brzoj obnovi koja je usledila posle kataklizme:
„Za nekoliko nedelja, prešavši Krf, srbska vojska je uskrsnula. Šest lepih, obnovljenih divizija, sa svom opremom iskrcalo se u Solun. Godinu dana pošto je princ Aleksandar stigao u Skadar, u stanju koje je čitav svet smatrao očajnim ušao je u Bitolj, na čelu svojih pobedničkih trupa. Kasnije, u septembru 1918. godine, dok se pod vođstvom maršala Franše d’Eperea savezničke armije bacaju u napad na balkanskom frontu, srbska vojska je ta koja čini glavno jezgro njene manevarske mase”, pisao je komandant D’Alozije.
Odlomak iz knjige Dušana Batakovića „Srbija i Balkan 1914–1918, Albanija, Bugarska, Grčka” govori i o tome da je Krf postao srbska prestonica u egzilu, sve do kraja Velikog rata, da su sva ministarstva ponovo ustanovljena na Krfu i da su tamo „Srpske novine” počele da izlaze 20. aprila 1916. godine, kao i njihov dodatak „Krfski zabavnik” i knjige, štampane na srbskom jeziku.
Prema opisima grofa Karla Sforce, italijanskog poslanika pri srbskoj vladi na Krfu od 1916. do 1918. godine, iskrcavanje Srba na Krfu bilo je nešto najstrašnije, gde je više od 300 ljudi umrlo odmah po dolasku, sa korom hleba u ustima. Ostrvo Vido postalo je „ostrvo smrti”. Procenjuje se da je u „plavu grobnicu”, o kojoj je pisao Milutin Bojić, položeno oko 11.000 vojnika.
Međutim, saveznici su ulagali velike napore da što više ljudi bude spaseno. Na Krfu je bilo šest francuskih ambulanti, bila je formirana ruska bolnica „Sveti Dimitrije Solunski”, predvođena lekarom Sergejem Sofoterovim. Iz Londona je, u okviru Srbskog potpornog fonda, bila upućena bolnička misija, koja je pratila srpsku vojsku i na Solunskom frontu. Srbski potporni fond pomagao je srbskom narodu i odećom, hranom, lekovima, kao i prihvatnim centrom za izbeglice u Solunu, a kao veliki dobrotvori istakli su se i lord i ledi Bojl.
Ovo izdanje, koje je prema mišljenju istoričara Miloša Kovića, za sada najpotpuniji prikaz boravka Srba na Krfu u Velikom ratu, govori i o daljem trijumfu srpske vojske i oslobođenju Srbije od neprijatelja. Sadrži i podatke o srbskim vojničkim grobljima na teritoriji Grčke, od 1916. do 1918. godine, kojih je na Krfu, u Solunu i na Solunskom frontu bilo 252. Najveće srbsko vojničko groblje je u Solunu, sa 7.444 groba... „Kosti ratnika sa svih krfskih srbskih vojničkih grobalja prenete su 1934. godine u kasete u unutrašnjosti mauzoleja na Vidu, koji je projektovao ruski arhitekta Nikolaj Krasnov 1938/1939. godine.”
U pozdravnoj besedi vojvodi Putniku, iz 1916. godine, grčki pesnik Kosta Pasajanis je napisao: „Dobro došao na ostrvo homerske princeze, umorna starino, vojskovođo junačkog naroda koji nije poklekao pred varvarskim naletom. Ovo naše zeleno ostrvo, ponos Sredozemlja, i danas sanja o tradicionalnom grčkom gostoprimstvu...”
Marina Vulićević, Politika 
