Operacija Vojske Republike Srpske „Krivaja '95“

 
Piše Boško Antić, kontraadmiral,

Posle zločina nad srbskim narodom Podrinja tokom turske i austrougarske okupacije, posebno Prvog i Drugog svetskog rata, Srbi su prešli preko tih zločina koje su muslimani iz okolnih sela izvršili nad njihovim precima: zbog toga je između Srba i muslimana vladao prividan mir i sloga uz međusobno pomaganje i druženje; nakon višestranačkih izbora, odnosi su zahladneli i počele su provokacije muslimana, prvo na poslu i u gradu, a onda i ne terenu; kretanje Srba bilo je ograničeno; posle pojedinačnih provokacija i napada, počeli su napadi na srbska naselja, prvo na manje zaseoke, a potom na veća sela; usledio je pravi pogrom srbskog stanovništva, koje je bilo slabo naoružano i malobrojno; usledili su zločini ravni onima koji su nad Srbima činjeni u srednjem veku - klanje, paljenje u kućama, odsecanje glava, ruku, nogu, kastriranje i silovanje; vojsku su pratile horde pljačkaša i sve ono što se nije moglo odneti uništeno je rušenjem i paljanjem. Srbska sela su nestajala u plamenu, a Srbi proterani sa svojih ognjšta tražili spas bežeći pred razjarenim srbomrscima. Iz svake reči preživelih vide se strahote koje su preživeli, žal za izgubljenim srodnicima, svojim rodnim ognjištem i želja da se vrate na svoje. Svaki slučaj je priča za sebe, svaki je dramatičan na svoj način i svaki trebalo da bude zabeležen. 

SRPSKA SELA U PLAMENU

Stanje u srednjem Podrinju bilo je teško i neizvesno za dalji život Srba na rodnim ognjištima. Kontrolom srednjeg Podrinja muslimanske paravojne jedinice, a kasnije Armija Bosne i Hercegovine, narušile su i bitno ugrozile jedinstvenu operacijsku osnovicu Vojske Republike Srpske, razdvojivši istočnu Hercegovinu od istočne Bosne. Zločini nad srbskim stanovništvom činjeni su kao i u Drugom svetskom ratu, ponekada i surovije.

Odziv muslimanskog stanovništva u ovim krvavim pohodima, dobrovoljan ili prinudan, iznenadio je svojom masovnošću i poslušnošću. Svi do sada izvedeni napadi bili, su po pravilu, prethodno pripremljeni, sprovođeni kao po napisanom scenariju i uz veliki broj dobro naoružanih napadača, praćenih pljačkašima.

Dok je trajalo ubijanje i iživljavanje nad nedužnim srbskim žrtvama, zastrašujuće su izgledale horde fanatizovanih civila, muškaraca, žena i dece. Uz, za običan ljudski um, nepojmljivo „alakanje”, viku i dreku u zavijajućem tonu, žene su udarale u tepsije, tiganje i šerpe, prolamali su se pokliči: "Alahu egber”. Krv se ledila u žilama napadnutog stanovništva, koji je tražio spas.

Hronološki gledano, prvi su se na udaru našli bespomoćni manji srbski zaseoci, potom sasvim usamljena srbska sela u muslimanskom okruženju i tek na kraju kompaktna srbska područja. Ni dani u kojima su izvođeni muslimanski napadi nisu bili prepušteni slučaju. Birali su se pravoslavni praznici i porodične slave ili dani intenzivnih poljoprivrednih radova, dok su meštani bili opušteni ili zaokupljeni tekućim brigama i poslovima oko kuća i imanja.

Etničko čišćenje srbskih teritorija u opštinama Bratunac, Milići, Srebrenica i Skelani muslimani su započeli napadom na male zaseoke Gniona, Blječava i Metaljka. Usledili su napadi na veća srbska sela: Rupovo Brdo, Loznica, Ratkovići, Brežani, Zagoni, Krnjići, Magašići, Ježestica,  Podravanje… U tom periodu i u tim pohodima na srbska naselja muslimani su opustošili sve što su zatekli, i iz dana u dan širili svoju teritoriju. Posle samo šest meseci ove etničke invazije, Srbi su u svom posedu zadržali svega desetak sela. Za to vreme muslimani su zaposeli više od 30 etnički čisto srbskih sela i sve zaseoke u mešovitim selima i mesnim zajednicama. Ali, time još nije bio dostignut vrhunac etničkog čišćenja ovih teritorija.

O tim teškim danima po srbski narod Podrinja, komandant Glavnog štaba VRS Ratko Mladić izjavio je Ljiljani Bulatović: „Juna 1992. godine bosanski Srbi su umirali. Više od stotinu sela je gorelo na našoj strani Drine mesta koja više ne postoje kao Ratkovići, Fakovići, Skelani… Žene i deca su ubijani. Stariji ljudi su živi bacani u plamen koji je buktao na mestu gde su nekad bili njihovi domovi…”.

Stanje u srednjem Podrinju bilo je neprihvatljivo za Srbe. Srbski narod je morao doneti stratešku odluku da se tako teško stanje izmeni.

IZNUĐENI PROTIVUDAR SRPSKIH SNAGA 

„Kao posledica potpunog egzodusa srbskog naroda koji završava januara 1993. godine padom Skelana i Kravica, u potpunosti je ugašen svaki oblik života srbskog naroda i trajanja u srednjem Podrinju. Ovo se odnosi na ceo prostor od Žepske stijene na jugu do Drinjače na severozapadu i severu. Jedini izuzetak od toga je grad Bratunac u kojem su i dalje ostali izvesni znaci srbskog opstajanja u dolini srednje Drine. Umesto multietničkog života, kakav je decenijama postojao posle Drugog svetskog rata, u srednjem Podrinju je počeo život klasične muslimanske džamahirije.

Komanda Drinskog korpusa je 15. 2. 1993. godine preduzela protivudar na tri taktička pravca: od Zvornika ka jugu, od Višegrada ka severu i od Drine preko puta Ljubovije ka zapadu. Veoma brzo je ostvaren uspeh. Već u aprilu je bilo izgledno da će Srebrenica biti oslobođena, moral srbskih boraca je bio visok, jer se radilo o zgarištima njihovih sela. Gotovo svaki vojnik je na tom putu naišao na posmrtne ostatke svojih najbližih, sahranjujući ih na licu mesta, i to pod borbom. Pojedini leševi su bili stari i po nekoliko meseci. Duševno stanje tih boraca svakom razumnom i dobronamernom je jasno. Uništena imovina, spaljeni domovi, unakaženi članovi porodica – to je slika koju srbski borci nisu mogli zaboraviti. Van svake je sumnje da je to uticalo na njihovo duševno stanje i odnos prema neprijatelju.

Svesni zlodela počinjenih nad srbskim stanovništvom, muslimani su bežali pred srbskom vojskom. Odlazili su u više pravaca: deo ka Tuzli, deo je bio stacioniran u gradu Srebrenici pod zaštitom snaga Ujedinjenih nacija, a deo je bežao ka teritoriji Srbije - uglavnom muslimani iz Žepe. U Srbiji im je pruženo utočište. Deo muslimana se iselio (njih oko 10.000) na teritoriju pod muslimanskom kontrolom u organizaciji UNPROFOR-a.

U Srebrenici se skoncentrisalo muslimansko stanovništvo, vojska i policija. Njihov broj bio je iznad mogućnosti grada za zadovoljavanje osnovnih potreba ljudi. Drinski korpus je imao snage i odlučnosti da oslobodi Srebrenicu, ali nije dobio dozvolu Vrhovne komande Vojske Republike Srpske iz više razloga: (1) međunarodna zajednica oličena u UNPROFOR-u i njegovim komandantima, iz prevashodno sopstvenih strateških razloga, želela je da to spreči jer je bila naklonjena muslimanima; (2) Vrhovna komanda Vojske Republike Srpske je bila svesna da bi bilo teško sprečiti osvetu boraca koji su na putu od Drine do Srebrenice skupljali unakažena tela svojih najbližih i nalazili zgarišta domova.

Time se izbegao i mogući sukob sa UNPROFOR-om. Nema sumnje da je moćnicima bilo najnužnije da se onemogući korišćenje Srebrenice kao operacijske osnovice za organizovana dejstva muslimanskih snaga ka Drini i Podromaniji.3 Komandant snaga Ujedinjenih nacija francuski general Filip Morion, da bi sprečio da srpske snage zauzmu Srebrenicu, je 12. 3. 1993. godine, sa konvojem nasilno ušao u Srebrenicu. Bosanski muslimani su ga zadržali kao taoca sve dok se do tog mesta ne probije konvoj sa humanitarnom pomoći. Francuska štampa je isticala da je komandant UNPROFOR-a za Bosnu general Morion ostao u Srebrenici da bi „sprečio etničko čišćenje te muslimanske enklave“.

BEZBEDNOSNA ZONA

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je svojom rezolucijom br. 8194 od 16. 4. 1993. godine proglasio grad Srebrenicu i njegovu okolinu bezbednosnom zonom. Od tada je Srebrenica funkcionisala kao muslimanska enklava koju su Ujedinjene nacije stavile pod zaštitu. Isti takav režim uveden je za Sarajevo, Bihać, Goražde, Tuzlu i Žepu. Ta područja su kasnije, na osnovu Rezolucije 8245 Saveta bezbednosti, stavljena pod režim zaštite Ujedinjenih nacija.

Već nakon pet dana švedski general Valgren (Lars Eric Wahlgren) u Zagrebu je objavio: „Na osnovu raporta koji sam dobio od svojih oficira u Srebrenici, mogu da potvrdim da je danas u podne grad demilitarizovan”. Pošto su Ujedinjene nacije, odnosno tadašnji podsekretar Kofi Anan, doslovno na podsticaj SAD činile sve da se muslimani ne razoružaju, proglašenje Srebrenice za bezbednosnu zonu učinjeno je da bi se sačuvale muslimanske snage od konačnog poraza i uništenja, a ne da bi se zaštitilo civilno stanovništvo. Kofi Anan je dva dana kasnije poslao poverljivu poruku generalu Valgrenu o predstojećoj poseti delegacije Saveta bezbednosti, poručujući mu: „Imajući u vidu vaše javne tvrdnje da je Srebrenica potpuno demilitarizovana, ne vidim potrebu da UNPROFOR učestvuje u potrazi za oružjem od vrata do vrata. Vas će nesumnjivo delegacija Saveta bezbednosti koja vam dolazi u posetu upoznati sa snažnim osećanjem koje je prisutno među nekoliko članica da UNPROFOR ne sme previše aktivno da učestvuje u razoružavanju „žrtava“ 6 . To je bio način da se izigra Rezolucija Saveta bezbednosti i da se u Srebrenici sačuvaju muslimanske oružane snage.

Prema „Dopunskom protokolu” iz Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. godine, glava V „Mesta i zone pod posebnom zaštitom”, u članu 60. precizirano je da se zone koje se stavljaju pod posebni režim zaštite moraju demilitarizovati. S obzirom na status demilitarizovane zone, zabranjuje se stranama u sukobu da proširuju svoje vojne operacije na zone za koje su se sporazumele da se demilitarizuju. Da bi neka zona stekla status demilitarizovane zone shodno članu 60. Dopunskog protokola, ona mora ispuniti sledeće uslove: (1) da se iz zone evakuišu svi borci, pokretna oružja i pokretna vojna imovina; (2) da se za ratna neprijateljstva ne smeju koristiti nikakve pokretne vojne instalacije ili ustanove; (3) da vlasti i stanovništvo ne smeju preduzimati nikakve akte neprijateljstva prema drugoj strani u sukobu niti prema bilo kom u ili izvan enklave; (4) da mora prestati svaka aktivnost vezana za vojne napore koji se čine. Tačka 7, člana 60. Protokola određuje da ukoliko jedna strana u sukobu učini materijalnu povredu prethodno navedenih odredaba, odnosno dogovorenih uslova, da će druga strana biti oslobođena svojih obaveza iz sporazuma kojim se zoni daje status demilitarizovane.

Sporazum o demilitarizaciji Srebrenice se smatra sporazumom o primirju, a svaka ozbiljna povreda primirja jedne strane u sukobu daje pravo drugoj strani da otkaže sporazum i nastavi vojne operacije.

„Sporazum o demilitarizaciji Srebrenice i Žepe“ sklopljen je između general-pukovnika Ratka Mladića i generala Sefera Halilovića, u prisustvu general-potpukovnika Filipa Moriona, 8. maja 1993. godine8 . U preambuli sporazuma potpisnici potvrđuju da se Ženevske konvencije koje se odnose na zaštitu žrtava međunarodnih oružanih sukoba potpuno primenjuju u sukobu u Bosni i Hercegovini. Prema sporazumu, svaka vojna ili paravojna jedinica će morati ili da se povuče iz demilitarizovane zone ili da preda naoružanje međunarodnim snagama. Municija, mine, eksplozivi i borbene zalihe u demilitarizovanim zonama biće predato/dato UNPROFOR-u.

General Sefer Halilović je tvrdio da demilitarizacija ne podrazumeva predaju naoružanja i vojne opreme snagama UNPROFOR-a i čitav niz narednih uputstava i naređenja ukazuje da se sa najvišeg vrha oružanih snaga nelegalno organizuje izbegavanje obaveze predaje naoružanja. Preduzete su sve aktivnosti u cilju opstrukcije Sporazuma i izbegavanja preuzetih obaveza o demilitarizaciji. Postupa se na isti način kao što se postupalo mesec dana ranije kada je Štab vrhovne komande Oružanih snaga Republike Bosne i Hercegovine 15. marta 1993. godine izdao naređenje, kojim se muslimanskim formacijama u Srebrenici nalaže prekid borbenih dejstava. Samo dan kasnije sledi novo naređenje: „Nastavite sa izvođenjem što snažnijih ofanzivnih dejstava“.

Prema rezoluciji Ujedinjenih nacija i postignutom sporazumu, snagama Vojske Republike Srpske je zabranjen pristup tom području. Rukovodstvo Republike Srpske je bilo obavezno da omogući dostavu humanitarne pomoći muslimanskom stanovništvu. Međutim, UNPROFOR nije uspeo da demilitarizuje10 to područje. Snage 28. divizije predale su samo ograničene količine trofejnog naoružanja, zadržavši velike količine lakog i teškog naoružanja. Tako je, u suštini, 28. divizija dobila vreme za predah i uslove za konsolidaciju svojih snaga. Sve vreme postojanja „bezbednosne zone” 28. divizija se naoružavala. Naoružanje je transportovano helikopterima sa područja Kladnja i Tuzle, kao i uz pomoć delova UNPROFOR-a, zloupotrebom transporta humanitarne pomoći u kojima je švercovano naoružanje, municija i sredstva veze.

Vojni ekspert Tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Ričard Batler konstatuje da „uprkos prisustvu mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, nastavljene su aktivnosti naoružaih vojnih jedinica bosanskih Muslimana unutar srebreničke enklave, što je primoralo Vojsku Republike Srpske da održava odbrambenu liniju nasuprot granice ‘bezbednosne zone”.

Prava slika o „demilitarizaciji“ Srebrenice data je u aktu Komande 8. operativne grupe „Srebrenica” dostavljenom Generalštabu armije Republike Bosne i Hercegovine, u kome stoji: „U Srebrenici je jedan broj naoružanja predat Ujedinjenim nacijama dok je veći dio zadržan kod vojnika. Kod predstavnika Ujedinjenih nacija ističemo da je Srebrenica demilitarizovana te zbog toga moramo da sakrivamo naoružanje i vojnike koji se nalaze na liniji odbrane”.

Snage 28. divizije su intenzivno izvodile napadna i prepadna dejstva iz „bezbednosne zone” na položaje Vojske Republike Srpske i na nezaštićena srbska sela na području Bratunca i Skelana. U tim dejstvima stradao je veliki broj srbskih boraca i civila. Vojska Republike Srpske nije mogla tolerisati takva dejstva iz više razloga. Pre svega zbog gubitaka u ljudstvu, potrebe držanja dve brigade oko „bezbednosne zone” i stalnog jačanja 28. divizije, te, naročito, zbog nepoštovanja odredbi Rezolucije Saveta bezbednosti od strane UNPROFOR-a i muslimanskog rukovodstva14 . Vojska Republike Srpske je uputila niz upozorenja komandi UNPROFOR-a (holandski bataljon čiji je komandant bio potpukovnik Karemans) i muslimanskim snagama u Srebrenici. Pošto to nije dalo pozitivnih rezultata, odlučeno je da se izvede operacija sužavanja “bezbednosne zone” i njena stvarna demilitarizacija.

Da je područje Srebrenice bilo stvarno demilitarizovano ne bi bilo potrebno da se proglašava „bezbednosnom zonom”, jer Vojska Republike Srpske ne bi imala razloga da vojno operiše na tom prostoru.

Komandant Glavnog štaba Armije Bosne i Hercegovine general Rasim Delić je juna 1995. godine napisao naredbu 28. pešadijskoj diviziji, kojom naređuje da otpočne sa izvođenjem ofanzivnih dejstava prema vojsci i stanovništvu u Republici Srbskoj radi podrške u deblokadi Sarajeva. U skladu sa ovom naredbom, načelnik štaba 2. korpusa je naredio Komandi 28. divizije da izvrši „sve pripreme za izvođenje ofanzivnih borbenih dejstava u cilju oslobađanja teritorije Republike Bosne i Hercegovine, razvlačenja i nanošenja gibitaka A/S (armija Srba), čime sadejstvovati snagama Armije Republike Bosne i Hercegovine koje izvode borbena dejstva u severozapadnom rejonu Sarajeva15”. U skladu sa ovom naredbom 26. 6. 1995. godine Zulfo Tursunović, komandant 283. lake pešadijske brigade napao je srbsko selo Višnjicu, udaljeno pet kilometara od granice zaštićene zone i ubio jednog vojnika Vojske Republike Srpske i više civila, ranio tri srbska civila i zapalio 5-6 stambenih objekata.

O tome da Srebrenica i Žepa nisu bile demilitarizovane najbolje govori vanredni izveštaj koga je komandant Generalštaba Armije Bosne i Hercegovine armijski general Rasim Delić dostavio predsedniku Predsednštva Republike Bosne i Hercegovine Aliji Izetbegoviću u kome ga izveštava „da je Generalštab Armije preduzimao niz vojničkih radnji i postupaka da pripadnike Armije u enklavama organizuje i pripremi... da je izvršeno 17 helikopterskih letova“.

Alija Izetbegović je na Prvoj vanrednoj sjednici Glavnog odbora Stranke demokratske akcije u Zenici 5. avgusta 1995. godine izjavio: „...Mi smo uspjeli da tamo pošaljemo 17 helikoptera oružja, osamnaesti let završio se tragično... Bili smo uspjeli da ubacimo značajnu količinu municije i oružja. Vojska je procjenjivala da Srebrenica može da se brani do 30 dana“.

Jasno je da je Sporazum i njegove bitne odredbe, koje su u skladu sa članom 60 „Dodatnog protokola”, trebalo da obezbedi da Srebrenica stvarno bude demiltarizovana zona. Međutim, sporazum nije ispoštovan. To je potvrdio i Generalni sekretar Ujedinjenih nacija u svom izveštaju od 15. novembra 1993. godine. Između ostalog on u svom izveštaju kaže: „(1). Halilović je shvatio da sporazum pokriva samo urbani deo, odnosno uže gradsko područje Srebrenice, a da se ne odnosi na ruralni deo regije; (2) Halilović je naredio Bošnjacima u Srebrenici da ne predaju korisno oružje i municiju...”. Sam Halilović kaže: „Vratio sam se u štab i poslao naređenje u Srebrenicu i Žepu da ne smiju nijedan komad oružja predati, niti ijedan čitav metak. Nakon svega, otišao sam kod Izetbegovića i dobio rijetko priznanje za uspjeh: Nisam znao da imaš diplomatskog kvaliteta” 18 . Tako komandant Glavnog štaba Armije Bosne i Hercegovine, uz saglasnost Vrhovne komande i predsednika Bosne i Hercegovine, šalje naređenje kako da se izigra potpisani sporazum. Istovremeno, načelnik Štaba Vojske Republike Srpske general - potpukovnik Manojlo Milovanović, istog dana kada je sporazum potpisan, naređuje komandantu Drinskog korpusa u kojem precizno reguliše da se potpisani sporazum ispoštuje.

Ovaj postupak dva oficira jasno govori o odnosu zaraćenih strana u toku celog rata prema sporazumima, pa čak kada su ti sporazumi potpisani uz prisustvo Ujedinjenih nacija.

Izvođene su borbene akcije, ubacivanje naoružanja i municije kopnom i vazdušnim putem i podsticanje tih aktivnosti od strane Vrhovne komande Armije Bosne i Hercegovine i Komande 2. korpusa. Znali su to svi, i pripadnici holandskog bataljona u Srebrenici, kao i komandanti i vojni rukovodioci UNPROFOR-a. Ništa ozbiljno nije preduzeto u skladu sa odredbama rezolucija 819 i 824. Naprotiv, činjeno je sve suprotno. Svojom neaktivnošću snage Ujedinjenih nacija su podsticale oružane aktivnosti muslimana iz tzv. bezbednosne zone prema srbskim civilima i vojnicima.

Svi izveštaji komandi i brigada u proleće 1995. godine koji su stizali u Komandu Drinskog korpusa daju podatke o intenzivnim borbenim aktivnostima muslimanske vojske iz zaštićene zone Srebrenica, kao i ostalih bezbednosnih zona. To su bile diverzantsko-terorističke aktivnosti ubacivanjem izviđačkih grupa, pa čak i brigada (Goražde 14. 6. 1995. godine) i postavljanjem zaseda u dubini teritorije pod kontrolom Vojske Republike Srpske, daleko izvan „bezbednosne zone“.

Da 28. divizija vrši intenzivne pripreme za izvođenje ofanzivnih dejstava radi spajanja sa delovima 23. divizije u reonu Han Pogleda potvrđuje činjenica da su njene snage posele dominantne objekte radi obezbeđenja koridora između dve enklave i izvršili delimično grupisanje snaga u zapadnim delovima enklava. Poseli su Podravanje, Ljeskovik, Sušicu, Stublič, Brložnik, Sadilov Čair, Gođenje, Ljubomišlje i Gusinac, koji se nalaze van tzv. demilitarizovane zone, što je u funkciji stvaranja povoljnih uslova za izvođenje ofanzivnih dejstava.

Zona zabranjenog leta nad Bosnom i Hercegovinom odnosila se na sve tri zaraćene strane. Muslimani nisu taj režim poštovali, a UNPROFOR ih nije u tome sprečavao.

U „Završnoj analizi rada vazdušnog mosta za Srebrenicu i Žepu”22 Komanda Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Armije Republike Bosne i Hercegovine navodi da je „u vremenu od 27.02.1993. do 07.05.1995. godine sa teritorije Republike Bosne i Hercegovine održavan vazdušni most za potrebe enklava Srebrenica, Žepa i Goražde uz konstataciju da se „kompletno letenje izvršavalo u uslovima zabrane od UN“... 

„Osnovni cilj uspostavljanja i održavanja vazdušnog mosta bio je dotur i obezbeđenje sredstava za vođenje oružane borbe...”. Posle ovog priznanja da se obezbeđuju sredstva za vođenje oružane borbe sledi optužba da „četnici stalno ugrožavaju ovo područje diverzantskim napadima, sprečavajući ulazak konvoja sa hranom i sanitetskim materijalom”.

Snabdevanje naoružanjem, opremom i materijalno-tehničkim sredstvima išlo je direktno od Štaba armije ka Žepi i Srebrenici o čemu govori niz dokumenata. Zahteve za dostavom ubojnih borbenih sredstava Komanda 28. divizije je dostavljala Komandi 2. korpusa, a ova Štabu Vrhovne komande.

Uspostavljanjem „bezbednosne zona" od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, linije vojnih sukoba oko Srebrenice se nisu stabilizovale. Uprkos prisusutvu mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, nastavljene su aktivnosti naoružanih vojnih jedinica bosanskih muslimana unutar i van srebreničke enklave, što je primoralo Vojsku Republike Srpske da održava odbrambenu liniju nasuprot granice „bezbednosne zone”, i na kraju da preduzme ofanzivna dejstva radi razoružanja 28. divizije.

OPERACIJA „KRIVAJA '95“

Vojska Republike Srpske je bila primorana da zaštiti srbski narod u okolnim selima oko tzv. bezbednosne zone i spreči vlastite gubitke u akcijama koje su pripadnici 28. divizije preduzmali iz te zone.

Odbrana snaga u Srebrenici bila je organizovana na kružnoj osnovici, sa relativno malom taktičkom dubinom. bila je dobro uređena na prednjem kraju i slabo po dubini. Prostor između Srebrenice i Žepe nije bio posednut snagama Vojske Republike Srpske, što je snagama 28. divizije omogućavalo da slobodno komuniciraju između enklava, da manevrišu snagama i da obezbede potpunu kontrolu prostora između dve enklave. 

Dakle, 28. divizija je imala izuzetno povoljan ukupni odnos snaga prema delovima Drinskog korpusa koji su kontrolisali pravce koji su vodili ka bezbednosnoj zoni.

Drinski korpus je izvodio dejstva na dva fronta: jedan na pravcima ka Tuzli, Kladnju, Olovu i Goraždu i drugi prema Srebernici i Žepi. Operativni položaj Korpusa bio je krajnje nepovoljan, jer je stalno pretio proboj 2. korpusa iz Tuzle ka Srebrenici i njegovo spajanje sa 28. divizijom u Srebrenici i Žepi, čime bi zona odbrane ovog Korpusa bila presečena, time bi bio doveden u pitanje opstanak Vojske Republike Srpske u Podrinju.

Komanda Drinskog korpusa je jula meseca 1995. godine odlučila da formira kombinovane snage Jorpusa iz sastava matičnih brigada i da izvede vojnu operaciju radi sužavanja područja „bezbednosne zone Srebrenica” i njeno razdvajanje od „bezbednosne zone Žepa”. 

Operacija je šifrovana pod imenom „Krivaja 95”. Zasnovana je na naređenju Glavnog štaba Vojske Republike Srpske od 12. maja 1995. godine. Prema ovom naređenju, „Komanda DK i 65. zmtp će u svojim z/o preduzeti mere da se sadašnje linije odbrane posednu snagama predviđenim za blokadu enklava i da se celokupan prostor enklava stavi pod kontrolu. U tom cilju komanda DK će isplanirati i izvesti boj sa zadatkom: - definitivnog odsecanja enklave Žepa od enklave Srebrenica i sprečavanja komunikacije između enklava; - izaći na levu obalu r. Jadar j/i od Kutizera i stvoriti uslove za produžetak napadnih dejstava pravcima: Đile - Srebrenica i s. Simići - Srebrenica; - sprečiti komuniciarnje muslimanskih OS i stanovništva iz enklava ka Kladnju i obratno: - formiranjem potrebnog broja IDG, od iskusnuh i odvažnih boraca, ubacivanjem kroz međuprostore, što pre izbiti na liniju: Stublić - Brestovik - Mrkodo - Brloška planina, s dejstvom snaga u dodiru (65. Zmtp, 67. pv i 1. plpbr) na liniju s. Palež - s. Borovac - s. Ljubomišlja - Brezova ravan - Žigina lokva - Ribioc (isključno) sa koje stvoriti uslove za produžetak napada ka Žepi...”.

U borbenim dejstvima oko Srebrenice angažovane su snage jačine oko četiri bataljona iz sastava: Zvorničke pešadijske brigade, Birčanske pešadijske brigade, 2. romanijske motorizovane brigade i snaga Drinskog korpusa neposredno angažovanih oko enklave Srebrenica (1. bratunačke lake pešadijske brigade, Miličke lake pešadijske brigade i Samostalnog bataljona „Skelani”). Odnos snaga bio je 3:1 u korist 28. pešadijske divizije Arije BiH. S obzirom da se radi o napadnoj operaciji, taj odnos bio je krajnje nepovoljan po srpske snage. Ostale snage Drinskog korpusa već ranije bile su angažovane u sprečavanju prodora muslimanskih snaga iz pravca Tuzle, Kladnja i Goražda. To govori da je operativni položaj Drinskog korpusa je bio krajnje nepovoljan.

Muslimani nisu pridržavali režima bezbednosne zone, niti su ih u tome kontrolisale niti sprečavale snage UNPROFOR-a. Naprotiv, muslimanske snage iz Srebrenice, uz prećutnu saglasnost snaga UNPROFOR-a, koristile su režim bezbednosne zone kao bazu za preduzimanje ofanzivnih akcija prema Vojsci Republike Srpske i preostalom srbskom stanovništvu. Nakon akcija, muslimani su se povlačili u bezbednu zonu i stavljali pod zaštitu UNPROFOR-a. U tim akcijama, za vreme trajanja režima bezbednosne zone, ubijeno je na desetine srbskih vojnika i policajaca, na stotine je ranjeno, osakaćeno ili zarobljeno i odvedeno u brojne privatne zatvore u Srebrenici i oko Srebrenice.

Snage 8. operativne grupe 28. divizije Kopnene vojske iz bezbednosne zone intenzivno su izvodile napadna i prepadna dejstva na položaje Vojske Republike Srpske i na nezaštićena srbska sela na području Bratunca u Skelana. U tim dejstvima stradao je veliki broj srbskih boraca i civila. Vojska Republike Srpske nije mogla tolerisati takvu situaciju i stalno jačanje 28. divizije. Upućeno je niz upozorenja komandi UNPROFOR-a i muslimanskim snagama u Srebrenici, ali nije bilo pozitivnih rezultata. Zato je donesena odluka da srbska vojska preduzme operaciju radi stvarne demilitarizacije. Bila je to legalna vojna operacija, do koje ne bi došlo da je područje Srebrenice bilo stvarno demilitarizovano.

Muslimani su planirali da pređu u opštu ofanzivu i samo je bilo pitanje dana kada će snage iz Srebrenice krenuti u napad i pokušaj spajanja sa snagama u Tuzli.

Snage 28. divizije bile su organizovane, opremljene i naoružane i mogle su dugo da se brane, jer su bile raspoređene na terenu povoljnom za organizovanje uporne odbrane.

Operacija „Krivaja 95“ izvedena u skladu sa načelima izvođenja napadnih dejstava i u njoj nije došlo do prekomerne upotrebe sile, jer je odnos snaga bio povoljniji u korist branioca. Napr. za izvođenje operacije planiran je jedan borbeni komplet artiljerijske municije, Hrvati su u „Oluji“ planirali pet borbenih kompleta, i pola borbenog kompleta za tenkove, protivoklopna i protivavionska oruđa.

Do napuštanja stanovništva Srebrenice nije došlo usled razvoja događaja na bojištu, nego zbog odluka rukovodstva Srebrenice, uz prećutnu saglasnost rukovodstva Federacije, da to učini iz drugih razloga.

Političko i vojno rukovodstvo ostavilo je stanovništvo i vojsku Srebrenice sa namerom da se doživi poraz i da se ispuni Klintonov uslov „da će NATO intervenisati kada Srbi ubiju 5.000 muslimana“.

Snage 28. divizije krenule su u proboj, ostavivši stanovništvo, u kome su morale pretrpeti velike gubitke i koji je sa vojničkog gledišta potpuno neprihvatljiv. U tom proboju su i pretrpele gubitke i svi su oni prikazani i pripisani kao zločini Srbima. 

Francuski general Filip Morion izjavio je 09.12.2001. godine, pred komisijom francuskog parlamenta da su srebreničkoj tragediji doprineli Predsjedništvo BiH i Alija Izetbegović koji su neprekidno kršili dogovore o primirju. „Ne plašim se reči da je Sarajevo, tačnije Izetbegović i Predsjedništvo, doprinijelo srebreničkoj drami”, rekao je Morion, jedan od četvorice generala koji iza zatvorenih vrata svjedoče pred misijom o tragediji Srebrenice.

Događaji u Srebrenici 1995. godine bili su reakcija na ono što su jedinice pod komandom Nasera Orića 1993. godine učinile Srbima24, izjavio je na suđenju Slobodanu Miloševiću, kao svedok Tužilaštva Filip Morion.

Pad Srebrenice je sve iznenadio. Karl Bilt u intervjuu koga je dao Brettonu Randalu 19. i 20. septembra 2002. godine kaže: „Kada je pala Srebrenica ja sam bio u Strazburu... Bio sam iznenađen padom enklave, kao i Mladić. To je bila operacija veoma malih razmera. Bio sam pod izrazitim utiskom da se to zapravo nije očekivalo. Svi su bili iznenađeni... “.

Tačno je da je mnogo muslimanskih vojnika poginulo u Srebrenici i oko nje. Radi se i o pogibijama u međusobnim borbenim okršajima delova muslimanske vojske prilikom izvlačenja iz Srebrenice. Masovni gubici na muslimanskoj strani su posledica ratnih dejstava i borbenih radnji, a ne nasilja nad civilima, koje su muslimanski komandanti namerno stavljali u svoj borbeni raspored i kolone prilikom proboja pod borbom. Muslimani su borbeno delovali uz upotrebu oružja, vršili proboj iz okruženja i u tim probojima nanosili ozbiljne gubitke Vojsci Republike Srpske U tim dejstvima muslimanske snage su bili poražene i time u borbi pretrpele velike gubitke.

ZAKLJUČAK

Operacija „Krivaja ‘95" planirana je, organizovana i realizovana s ciljem sprečavanja snaga 28. divizije Armije Bosne i Hercegovine da iz tzv. bezbednosne zone upadaju na teritoriju pod kontrolom Vojske Republike Srpske i nastave sa zločinima koje su počinili od 1992. do 1995. godine nad srbskim narodom Podrinja. 

Snage UNPROFOR-a nisu mogle ili nisu htele sprečiti naoružavanje muslimanskih snaga i upade na teritoriju pod kontrolom Vojske Republike Srpske, iako je područje pod njihovom kontrolom trebalo biti demilitarizovano.

Operacija je bila opravdana i izvedena po svim načelima ratovanja uz angažovanje minimalnih snaga VRS protiv daleko brojnijeg neprijatelja koji je imao dobru osnovicu za organizivanje uporne odbrane. Međutim, snage 28. divizije su napustile Srebrenicu pa su jedinice Drinskog korpusa ušle u prazan grad.

Odluke da snage 28. divizije, u čijem sastavu su bili i civili, krenu u proboj na veliku udaljenost potpuno je neopravdana i dovela je do velikih gubitaka u sukobima sa snagama Vojske Republike Srpske, kao i međusobnim obračunima. Svi ti gubici, i pored niza dokaza pripisani su zločinima Vojske Republike Srpske što je tema drugih referenata.

Može se zaključiti da je operacija Vojske Republike Srpske izvedena u skladu sa planom operacije gde nije bilo planiranja niti organizovanja aktivnosti koje su u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Veliki gubici muslimanskih snaga najvećim delom desili su se pri proboju snaga 28. divizije iz okruženja, čije je borbeno delovanje trajale više sedmica. Operativni izveštaji Armije BiH pokazuju da su se snage na putu proboja imale više od 2.000 poginulih pa se ne može govoriti o civilima već legitimnim vojnim snagama.

Treba istaći da je srbska strana garantovala svim onima koji dođu u bazu Potočare gde se nalazila Komanda holandskog bataljona UNPROFOR-a. Shodno okupljanju na tom mestu Vojska Republike Srpske organizovala je prevoz autobusima i kamionima do linije razgraničenja sa Federacijom BiH, što je kontrolisao i bataljon UNROFOR-a. Ovakav odnos srpske strane govori da su žene deca i muškarci, njih više od 25.000 bilo prebačeno na odredište.

Priredio Boško Antić, kontraadmiral