Živela Srbija

07.06.2020. god.

Mali Toma se u lageru obesio čeznući za svojom školom u Srbiji, a iz poderanog džepa njegove prljave zarobljeničke bluze virila je jedna hartija na kojoj je bilo napisato: „Živela moja otadžbina Srbija”

Čačak – U daljini se plave vrhovi i ogranci Alpa, a s južne strane pružila se pusta ravan, da se okom sagledati ne može. Na sredini polja jedan prostor ograđen žicom i na njemu napravljene drvene barake za stanovanje leti i zimi. Okolo žica i na kapiji udvojena straža sa bajonetima a iznad logora nebo, gde jedino svoje poglede upiru srbski zarobljenici. I jednu baraku odrediše za srpsku osnovnu školu. Srpčadi dosta. Nekoga uhvatili u bežaniji, nekoga kod stoke u polju, nekoga doterali sa majkom i sestrom, tek skoro blizu pet stotina dece u sredini Madžarske robuju bez hleba i odela, piše Gvozden Otašević za Politiku

Kome su ta deca bila opasna? Odgovor je bio prost. To su deca srbskih ratnika koji odoše preko Albanije, i deca onih koji se odmetnuše u šumu...

A gde su njihove kuće?

Kuće su ima spaljene, roditelji povešani, a na zgarištima njihovih ognjišta i domova viju crni gavrani...

I ova mala deca sve su to znala i sa ponosom svoje roditelje pominjala...

Patila su i deca, kao i odrasli, krijući pevala pesme o svome narodu i svojoj otadžbini, čeznući za slobodom...

I nabaviše se klupe, table, učila, učitelj – jedan neprijateljski vojnik i jednog dana škola otpoče svoj rad...

A on se zvao Toma Maksimović, učenik drugog razreda osnovne škole u Nežideru 1917. godine. Svršio je u Srbiji prvi razred ali je rat sve prekinuo. Otac mu je otišao sa srbskom vojskom, a majka gde mu je ne zna... Bio je iz Velikog Popovca, Okruga požarevačkog, i zna toliko da je bežao do Mitrovice, Peći i Skadra, da se nije mogao u lađu ukrcati i da su ga naprijatelji uhvatili i doterali u lager zarobljenički...

Jednog časa pisalo se latinicom. Jedan po jedan đak izlazio je na tablu i pisao po jednu rečenicu, koju im je učitelj zadavao. Učitelj je srbski dobro znao. Dođe red i na Tomu. Učitelj mu reče da napiše na tabli „Živela naša otadžbina Austrija”...

Toma oćuta i zamisli se... Poče da piše, pa izbrisa, i na njegovom licu primetilo se uzbuđenje.

‒ No, piši – reče mu učitelj i ponovi rečenicu.

Toma je ćutao... Deca su sva uprla oči u njega... Svi su osećali šta će Toma učiniti. A on postaja malo, gledao je pravo u tablu i ćutao...

I kao odjedared sinu mu neka misao kroz glavu, on poče pisati tako brzo da su parčad od krede padala na pod i na tabli je pisalo: „Živela naša otadžbina Srbija.” Svi drugovi zapljeskaše, a on se okrete i pobednički pogleda po učionici.

Učitelj ljutito otera Tomu na mesto, pa izađe iz škole.

Sutradan je Toma bio kažnjen da bez hleba ide u slaboj obući van lagera, i seče trsku. Celoga dana je radio i samo ćutao. Katkad je zastao u poslu i zagledao se u svoje noge koje mu je trska izbola, ali ga je stražar kundakom opomenuo da radi... I tako je protekao dan. Toma nije u usta uzeo ni hleba ni vode.

No znao je on zašto pati, iako mali znao je da je Srbin, voleo je svoj narod i svoju otadžbinu Srbiju, ali su njegove patnje bile prevršile njegovu moć i snagu... Čudno dete, plakalo je i molilo se stražaru da ga pusti da se malo odmori...

Niko ne zna kako ga je nestalo kroz gustu trsku. Samo kad su umorne zarobljenike i po deseti put prebrojavali pred kapijom pri ulasku u lager, videli su da jednoga nema... I vojnici su se vratili da ga traže, ali ga ne nađoše. Tada je svirala uzbuna i ceo bataljon vojske krete u poteru...

Sunce je već bilo zašlo iza vrhova brda bečkih i njegovi zraci bili su kao lepeza pružena na horizontu. Na jednom drvetu, koje se jedva primećivalo iza izrasle trske, visio je Toma obešen o svoje tkanice...

Obesio se čeznući za svojom školom u Srbiji, a iz poderanog džepa njegove prljave zarobljeničke bluze virila je jedna hartija na kojoj je bilo napisato:

„Živela moja otadžbina Srbija.”

Kad je skončana vojna, ove potresne redove pribležio je jerej čačanski Živojin Aleksić, u Velikom ratu vojni sveštenik u Višegradu, koji je zatim interniran u Nežider.

Gvozden Otašević, Politika

Izvor
Tanjug
kola za srpsku decu u Nežideru (Foto: izložba „Srpska književnost i Veliki rat”, Biblioteka Beograda 2014.) / Politika/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
istorija
rat

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Pogibija američkog vojnika: ko ratuje na strani Ukrajine?

Krajem oktobra u ruskim i svetskim medijima provukla se informacija o pogibiji američkog najamnika, koji je učestvovao u ratnom sukobu na teritoriji Ukrajine. Prema javno iznetim podacima, on se...

Zoran Tomašević: Kad valja slediti primer Evrope

Ponovo se vraćamo temi takozvanog „Registra štete pričinjene Ukrajini“. Podsetimo da se uprava datog Registra odlukom Saveta Evrope nalazi u Hagu i da su na njegovom čelu predstavnici same...

Globalna NATO agresija i mi

Ako iko ima i pravo i obavezu da se zakonski ogradi od NATO uticaja, onda je to Srbija, kao najveća žrtva NATO zločina. Pokušaji kompromisa i saradnje sa NATO...

Klub onih koji žele da opljačkaju Rusiju ili Registar štete Ukrajine

Borbena dejstva u Ukrajini još nisu ni blizu kraja, ali su zemlje kolektivnog Zapada već počele da se bave tradicionalno najvažnijim pitanjem za njih — finansijskim, stvorivši „Registar štete,...

Perspektive Balkana, ili: Crnogorci ne ljube lance

U produžetku Krimskog rata ubijen je Knez Mihailo Obrenović jer se drznuo da u saradnji sa Rusijom radi na stvaranju Balkanskog saveza. Na presto je doveden njegov rođak Milan,...

Urušavanje demonokratije

Svojom ekonomskom, moralnom i vojnom moći, Novi svet koji gradi svetska većina, uz pomoć naroda Zapadne Evrope i Severne Amerike, uskoro će prinuditi ekipu iz Vašingtona na mir u...

Ostale novosti iz rubrike »