Pisao je knjigu u slavu ratnika Užičke vojske s jakim osećanjima jer su u Velikom ratu izginuli gotovo svi muški članove njegove porodice.
Kada su trubači po selima i varošima Srbije oglašavali mobilizaciju, sve muške glave znale su šta treba da učine. Pokupili su se i uputili na zborna mesta svojih pukova. Mnogima je to bio put s koga se nisu vratili, piše Politika.
– I tri moja đeda bila su među njima: Đunisije, Jelisije i Radivoje. Zagrljeni su krenuli u rat i ni jedan se nije vratio. Za sobom su ostavili ucveljenu majku Tijanu, oca Savu, supruge i brojnu siročad. I moj stric Vasilije izgubio je u tom ratu sva tri sina – oficira: Dobrosava, Radisava i Vladimira. Zato sam ovu knjigu posvetio njihovom junaštvu i njihovoj žrtvi – kaže Luka Nikolić, autor knjige „Ratna dejstva Užičke vojske u 1914. godini”.
Formacija strategijskog značaja
Knjiga prati dejstva Užičke vojske 1914. godine, tokom Cerske i u bitkama na Drini i Kolubari. U njoj su detaljno predstavljene borbe na Mačkovom kamenu, Gučevu i boju na Maljenu kao i biografije istaknutih komandanata i starešina, a lične sudbine, uz pisma i fotografije, daju nam uvid u život običnog čoveka, vojnika. Užička vojska vodila je borbe na pomoćnom pravcu glavnih operacija, štiteći levi bok Srpske armije od austrougarskih jedinica.
Luka Nikolić (Foto lična arhiva)
Još jedan razlog da je napiše našao je i u činjenici da je Užička vojska predstavljala formaciju Srpske vojske u nivou armije od strategijskog značaja, a da do danas nije napisana celovita monografija o ratnim dejstvima jedne tako važne formacije.
– Inspiracija je ponikla i iz okolnosti da su se ratna dejstva odvijala na širem prostoru moga zavičaja gde se još uvek ocrtavaju rovovi ratnih poprišta, a da je za žitelje toga kraja i potomke onih koji su vojevali u Užičkoj vojsci sve to ostalo gotovo nepoznato. Zabeleženo je samo u fragmentima, a grobovi poginulih ratnika Užičke vojske, pogotovu u istočnoj Bosni, i do danas su ostali neobeleženi njihovim imenima, a groblja izgubljena i zarasla – priča Nikolić.
Nikolić je istražujući arhive SANU i naročito vojne arhive, čitajući periodiku, ratnu literaturu i štampu, uspeo da, iz obilja materijala, verno rekonstruiše događaje iz 1914. na prostoru zapadne Srbije i istočne Bosne..
Potomci starih ratnika mogu kroz ovo štivo sagledati ljudske kvalitete oficira i vojnika kroz ljute borbe, usiljene marševe, bitke i vojevanja njihovih dedova, ali ovo delo po svojoj analitičnosti daje povoda i za izučavanje na vojnim akademijama.
– Treba razjasniti i da Užičku vojsku nisu činili samo užički pukovi. U njenom sastavu su se borili i Šumadinci, Topličani, Paraćinci, Valjevci iz Tamnave, dobrovoljci iz istočne Bosne... Svi oni, rame uz rame s Užičanima, borili su se hrabro, za svaku čuku i guduru, od Pala i Vlasenice do Kosjerića i Pranjana – kaže autor.
Kao primer ističe uspeh i zalaganja, ali i najveće gubitke, Šumadijske divizije 2. poziva kao udarne snage Užičke vojske. Tokom 1914. iz njenog stroja izbačeno je oko 7.000 oficira, podoficira i vojnika od čega oko 1.200 poginulih i više od 4.000 ranjenih.
Užička i Crnogorska vojska prodrle su tokom 1914. u istočnu Bosnu u dva navrata – u toku Cerske bitke i tokom Bitke na Drini.
Tokom Cerske operacije veći deo Užičke vojske našao se na teritoriji Austrougarske. Time je primorala glavnokomandujućeg Balkanske vojske Oskara Poćoreka da na Užičku vojsku pošalje kompletnu 6. armiju čime je znatno smanjio snage koje je mogao da usmeri ka Ceru.
Tokom Bitke na Drini, Užička i Crnogorska vojska operisale su u istočnoj Bosni oko mesec i po dana (od 6. septembra do 26. oktobra) dejstvujući u bok i pozadinu neprijatelja, vezujući za sebe ogromne snage i ugrožavajući važne komunikacije za popunu neprijateljskih jedinica na frontu.
Iako je za glavninu srbskih snaga Bitka na Drini bila završena 7. novembra i njene armije se uveliko povlačile ka Suvoboru, Užička vojska i dalje je uporno branila front na Drini. Žilavom i upornom odbranom fronta na Drini obezbedila je levi bok srbskih armija koje su se povlačile s valjevskih položaja i Kolubare ka Suvoboru i Gornjem Milanovcu. Tokom Kolubarske bitke Užička vojska uspešno je zaštitila levi bok Dunavske divizije i ponovo poremetila Poćorekove planove.
U protivudaru srbskih snaga sa Suvobora, u proterivanju neprijatelja preko Drine, vodila je žestoke borbe kod Pranjana, na Zečici, Krstacu...
– Bez pretenzije da potvrdim poslovicu da su „posle boja svi generali pametni”, ovom prilikom želim da skrenem pažnju na neke propuste, događalo se da na nekim linijama fronta nije postojala puna usaglašenost, nije dovoljno iskorišćena činjenica da je Poćorek pravac dejstva Užičke vojske branio slabim snagama. Najteže posledice, po mom mišljenju, bile su one kada je 20. oktobra, zbog pobune jednog bataljona Sandžačke vojske, pali Markovo brdo i Sileva glava na romanijskim položajima, a jedinice Sandžačke vojske se povukle čak do Drine, ne obaveštavajući o tome Užičku vojsku. Kao jedan od bitnih momenata naznačio sam 12. septembar kada su iz sastava Užičke vojske izvučena dva elitna puka čime je ona znatno oslabljena, kaže autor.
Kakvo je bilo poverenje u oficire, najbolje ilustruju primeri junačke pogibije komandanta: potpukovnika Dušana Purića na Mačkovom kamenu, komandanta Živojina Nešića u boju na Maljenu, majora Koste Todorovića na Karadžića brdu, komandira Petra Klarića na Tmoru...
Poverenje i žrtva
Svojim primerom starešine su ulivali neopisivo poverenje vojnika u svoje oficire.
Vojnici su hitali „... s najvećim zamorom, bez ikakvog roptanja, uvereni da jure da spase zemlju...”, kako je to zapisao pukovnik Jovan Sretenović. A kad se 4. puk iznenada pojavio na Mačkovom kamenu austrijski komandant je zavapio: „Pa koliko Srbija ima Četvrtih pukova”.
– To je možda i najvažnija poruka koja nam dopire iz tog vremena. Ne samo vojnička mudrost i stručna spremnost srbskih komandanata, nego i hrabrost, požrtvovanost komandira i običnih boraca i veliko međusobno poverenje – zaključuje Nikolić.
Podvizi u senci glavnog fronta
Jedinice Užičke vojske, njeni oficiri i vojnici činili su podvige i junaštva: na Panosu, Starom Brodu, Radovića brdu, Tmoru, Rudom, Cigli, Crnom vrhu, Srebrenici, Romaniji, Kraljevoj gori, Makijevici, Lisini i Igrištu, Vranj kamenu, Sjenkovićima, Babjaku, Han Brdu, Ivici i Sjemeću, Zvezdi, Divčibarama, Zajčici, Gojnoj Gori, Rujevici, Pranjanima, Dugom brdu, Oštrici, Krstacu... Ipak, kroz dosadašnju literaturu, žestina tih borbi kao i podvizi i junaštva boraca Užičke vojske ostali su u senci zbivanja na glavnom frontuAntrfile
Iza brojki stradalih – bol i suze
Iz stroja Užičke vojske tokom ratne 1914. izbačeno je oko 14.000 oficira, podoficira i vojnika od čega je oko 2.500 poginulo, oko 7.800 ranjeno i obolelo i oko 3.500 nestalo. Ukupni gubici Srpske vojske u 1914. godini iznosili su 69.022 poginula, umrla i nestala ratnika.
Osvrćući se na podatke o gubicima koji su sastavni deo ratnih izveštaja, pukovnik Užičke vojske Dragutin Milutinović beleži:
„Uopšte uzev, u ratu se sve svodi na cifre. Tu se ne vodi računa da li je kogod otac porodice, sin hranilac ili jedinac, nesuđeni budući ili verni suprug. U dnevnim izveštajima samo se nalaze kratke notice u kojima se naznačuje da je u toku dana bilo toliko mrtvih, nestalih ili ranjenih. A iza tih cifara otkrivaju se svi bolovi i patnje, sve suze koje su prouzrokovane njima...”
Dragoljub Stevanović, Politika 
