Okupacija u šest slika: Ko su bili najpoznatiji suđeni i nesuđeni osvajači Rusije?

Samo jednoj državi je pošlo za rukom da privremeno potčini Rusiju, ali ta država već odavno ne postoji.

Kada govorimo o neprijateljima koji su pokušali da prodru u Rusiju i osvoje njenu teritoriju, mi zapravo govorimo o periodu od nekih 1.000 godina i o nekoliko različitih Rusija, uključujući Staru Rusiju, Moskovsko carstvo, Rusku imperiju i Sovjetski Savez. Neprijatelji su takođe imali različita obličja: od severne ratničke države preko daleke istočne imperije do sumanutih tirana koji su nameravali da zavladaju svetom. Svi su oni pokušali da osvoje Rusiju, ali niko u tome nije uspeo. Ovde ćemo obatiti pažnju samo na krajnje drske pokušaje, jer ako bismo pomenuli svaki rat u kome je Rusija branila svoje teritorije nabrajanju ne bi bilo kraja, piše Russia beyond.

1. Mongolska imperija

„Dvoboj Peresveta i Čelubeja na Kulikovom polju“, Mihail Ivanovič Avilov, 1943.

Ruski državni muzej

Stotine hiljada mongolskih ratnika na čelu sa Batu-kanom (Džingis-kanovim unukom), prodrle su na rusku zemlju tokom 1220-ih i 1230-ih. Mongolska vojska je imala od 300.000 do 600.000 ratnika tako da se ruske feudalne kneževine nisu mogle odbraniti, pogotovo zato što su ruski knezovi u to doba bili podeljeni i stalno su se otimali oko kijevskog prestola. Mongolske trupe su 1237-1238. najpre držale pod opsadom, a zatim osvojile Moskvu i Vladimir, dva moćna grada centralne Rusije. Ruska zemlja je tada poharana, broj njenih stanovnika se naglo smanjio.

Batu-kan je zauzeo Kijev 1240. godine. Posle toga su se Mongoli povukli, ali su primorali ruske knezove da se pokoravaju kanovima i da im plaćaju veliki danak. Ruski ratnici su bili prinuđeni da učestvuju u vojnim pohodima na strani Zlatne horde koja je bila deo Mongolske imperije. Ona je nastavila da kontroliše Rusiju i kasnije, kada je (od 1260-ih) postala zasebna država.

Moskovski knez Dmitrij Donski je 1380. godine do nogu potukao tatarsku vojsku na Kulikovom polju. Posle toga je prošlo celo stoleće da bi konačno 1480. godine „jaram“ Zlatne horde bio zbačen za vreme velikog kneza moskovskog Ivana Trećeg.

2. Litvanija

„Poljsko-litvanskav armija 1576-1586“, Jan Matejko.

Public domain

Litvanija se uvek graničila sa Rusijom. Do 12. veka su Litvanci plaćali danak ruskim knezovima, a početkom 13. veka su ojačali i sve češće vršili upade na rusku teritoriju. Čak su zauzeli i Smolensk (400 km zapadno od Moskve) i držali ga neko vreme u svojim rukama. Tokom 1240-ih je osnovana Velika kneževina Litvanija koja je nastavila da ratuje protiv ruskih knezova. Litvanska vojska je 1368. i 1370. držala Moskvu pod opsadom, da bi 1402. uz pomoć poljske vojske ponovo zauzela Smolensk, i on je zatim pripadao Litvaniji do 1522. godine. Za vreme Ivana Groznog (1533-1584) Ruska carevina je zaratila protiv Litvanije, Livonske konfederacije, Poljske, Švedske i Danske. Taj iscrpljujući konflikt je dobio naziv Livonski rat. Rusija je u njemu poražena i prinuđena da sve osvojene teritorije prepusti Poljsko-litvanskoj državnoj zajednici, posle čega je 1569. godine formirana „superdržava“, tj. druga po redu Državna zajednica Poljske i Litvanije.

3. Poljsko-litvanska državna zajednica

„Vojska Poljsko-litvanske državne zajednice peva Himnu Bogorodici pre bitke, Jozef Brant, ulje na platnu.

Nacionalni muzej, Vroclav.

Ova država se na poljskom zvala Rzeczpospolita (što znači „republika“). Posle osnivanja je nekoliko puta uspešno ratovala protiv Rusije. Za vreme Smutnog doba 1609-1618. godine (velika politička dinastička kriza u Rusiji) Poljsko-litvanska državna zajednica je prodrla u Rusiju u pokušaju da je osvoji i potčini. Poljske trupe na čelu sa Stanislavom Žolkevskim su zauzele Smolensk, a zatim i Moskvu. Poljaci su se zabarikadirali u Kremlju i ostali tamo sve dok ih nije isterala Ruska dobrovoljačka armija na čelu sa Minjinom i Požarskim. Rusija je 1617-1618. uspešno zaustavila novu ofanzivu Poljsko-litvanske državne zajednice, čiju vojsku je ovog puta predvodio lično kralj Vladislav IV Vasa.

Ratovi su nastavljeni i u 17. veku, kada je Rusija najzad uspela da povrati kijevsku i smolensku teritoriju. Ratovi između Rusije i Poljske u 18. veku rezultirali su podelom Poljske između Rusije, Pruske i Austrije. Zatim su poljske trupe ponovo učestvovale u ofanzivi na Rusiju u okviru Napoleonove armije. Kasnije je Poljska postala provincija Ruske imperije i često je podizala bune. Poljaci su tretirali Ruse kao okupatore. Oni su i 1918-1921. godine ratovali protiv Sovjetske Rusije i taj rat se završio definisanjem poljsko-sovjetske granice koja je vraćena tamo gde je bila u 17. veku.

4. Švedska

Poltavska bitka, Pjer-Denis Martin.

Catherine Palace

Počev od 11. veka (a možda i ranije) švedski kraljevi su ratovali protiv Novgorodske republike (Novgorod je tada bio grad-država), ali ne i protiv cele Rusije. Šveđani su se okomili na sve Ruse tek kada je Ivan Grozni zauzeo Novgorod i pripojio ga Rusiji. Neprekidno su pokušavali da osvoje teritoriju današnje Peterburške oblasti koja se tada zvala Ingrija. Rusija i Švedska su za ovu teritoriju ratovale od 15. do 17. veka, da bi do najvećeg ratnog sukoba došlo za vreme Petra Velikog.

Veliki severni rat (1700-1721) bio je krupan oružani konflikt u kome se Švedska suprotstavila mnogim evropskim državama na čelu sa Rusijom. Rat se vodio za Baltik. Šveđani su počeli invaziju na Rusiju, ali su potučeni do nogu u Poltavskoj bici (1709), a 1718. godine je ubijen švedski kralj Karl XII, posle čega je Švedska konačno izgubila svoju moć. Rusija je 1721. godine prema sporazumu sklopljenom u Ništadu dobila teritorije Estonije, Livonije, Ingrije i jugoistočne Finske. Tokom ovog rata je osnovan Sankt Peterburg, a car Petar je 1721. godine postao ruski imperator. Pa ipak, Švedska je sačuvala veći deo finske teritorije sve do 1809. godine. Tada su Šveđani sklopili savez sa Napoleonovom Francuskom i nameravali da Rusiji onemoguće izlazak na Baltičko more. Armija Aleksandra I oduzela je Šveđanima Finsku i pretvorila je u guberniju Ruske imperije. To, međutim, nije spaslo Rusiju od rata sa Napoleonom.

5. Francuska

Napoleon se povlači iz Moskve 1812. Od 600.000 vojnika Velike armije kući se vratilo samo stotinak hiljada. Ilustracija u knjizi, početak 20. veka.

Global Look Press

Veliki Napoleonov projekat dominacije u celom svetu neizbežno je doveo Bonapartu do sukoba sa Ruskom imperijom. Najpre je Napoleon pobedio rusku armiju 1805. u bici kod Austerlica. Posle toga je nastavio da stvara „kontinentalni sistem“ potčinjavajući evropske države jednu za drugom i postavljajući u njima marionetske vlade i marionetske kraljeve. Sa Rusijom je sklopio mir 1808. godine, ali posle nekoliko neuspešnih pokušaja da se oženi jednom ruskom princezom, Napoleon je počeo otvoreno da govori o „slomu Rusije“. Ruski imperator Aleksandar II nije hteo da podrži kontinentalnu blokadu britanske trgovine za koju se zalagao Napoleon.

Posle nekoliko godina priprema i prikupljanja obaveštajnih podataka o stanju u Rusiji Napoleon je sa svojim trupama krenuo na Moskvu. Tako je počeo Veliki otadžbinski rat 1812. Francuski imperator u tom ratu nije dobio podršku Švedske i Osmanlijskog carstva jer su i jedna i druga država pretpostavljale da će se ova Napoleonova kampanja neslavno završiti.

VIŠE O TOME: Otadžbinski rat 1812

Ujedinjena evropsko-francuska armija je brojala oko 600.000 vojnika kada je 1812. ušla na teritoriju Rusije. Ruska armija nije bila toliko brojna (oko 400.000 vojnika na početku rata, da bi se kasnije taj broj povećao usled regrutacije), ali je imala prednost zato što ratuje na svom terenu. Nećemo ovde prepričavati ceo tok rata 1812. godine (klikom na gornji link saznaćete više o tome!), samo ćemo reći da su Napoleonove trupe zauzele najveću teritoriju još od vremena Zlatne horde. Okupacija je, međutim, kratko trajala. Francuski imperator je zaposeo Moskvu, ali je već u oktobru 1812. shvatio da je njegova armija upala u zamku, da se ne može snabdevati niti preuzeti upravljanje zemljom, a počinje zima. Posle tri neuspešna pokušaja da sklopi mirovni sporazum, Napoleon je pobegao iz Moskve, a sa njim i cela armija, koju su prilikom povlačenja ruski vojnici i dobrovoljci potukli do nogu. Rusija je povratila sve teritorije koje je Napoleon zaposeo, a zatim ga gonila sve do Pariza i tamo pomogla da se likvidira njegova imperija.

6. Osmanlijsko carstvo

Pomorska bitka kod Navarina, 1827; Ambruaz Luj Garnerej

Public domain/Global Look Press

Najduži istorijat oružanih konflikata Ruska imperija je imala sa Turskom. Ove dve države su bile u međusobnom ratu ukupno 69 godina i ta konfrontacija je sa prekidima trajala 351 godinu (1568-1918). Bilo je 12 velikih rusko-turskih ratova (uključujući Istočni rat i borbena dejstva na Kavkazu tokom Prvog svetskog rata). Od toga je Rusija sedam puta pobedila, tri puta je izgubila, a dva rata su završena bez pobednika. Ratovalo se uglavnom za kontrolu nad severnom obalom Crnog mora, Severnim Kavkazom i turskim moreuzima.

U većini ratnih konflikata Turska nije osvojila ni pedalj ruske teritorije. Osmanlijsko carstvo je uglavnom branilo sopstvenu zemlju koju je Rusija uporno pokušavala da zauzme kako bi preuzela kontrolu na Crnom moru. Turci su tek 1678. godine uspeli da zauzmu Čigirin, glavni grad kozačke države i sedište zaporoške vojske, ali su ga poharali i uništili tako da im je pobeda bila jalova. Pored toga, posle Istočnog rata, ujedinjeni neprijatelji (Francuska, Velika Britanija, Austrija i Pruska) su primorali Rusiju da vrati jedan deo ranije osvojenih teritorija, uključujući tvrđavu Kars i područje oko nje. Kasnije je Rusija u ratu protiv Turske 1877-1878. godine ponovo zauzela jedan deo te teritorije, a zatim ga je ponovo vratila Turcima posle rata između Sovjetske Rusije i Turske 1918-1921.

Georgij Manajev, Russia beyond