Među srbskim heroinama Velikog rata Lenka Pjević Rabasović, rodom iz užičkog sela Bioska, zauzima značajno mesto. Kao mlada devojka, pod okupacijom neustrašiva, ponosna, slobodoljubiva, a posle rata u slobodi brižna majka sedmoro dece – pet ćerki i dva sina.
Zanimljivo podsećanje na Lenku objavljeno je u kosjerićkom časopisu „Naš trag”, listu za čuvanje i negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije koji izdaje Opštinsko udruženje potomaka ratnika 1804–1920. „Ljubomir Marić”. Tekst o Lenki pod naslovom „Žena hrabrost” napisala je mlada Marija Joksimović, učenica trećeg razreda Tehničke škole iz Kosjerića, uz sugestije profesorke srbskog jezika Slavice Jovanović.
Piše Marija da je Veliki rat prekinuo mnoge snove o mirnom životu, sreći, porodici, pa i mlade Lenke Pjević iz Bioske:
„Iako je bila već stasala za udaju, te 1916. godine umesto venčanice obukla je komitsko odelo. U Srbiji su ostali samo starci, bolesni, iznemogli i oni koji nisu hteli ili mogli da napuste otadžbinu. Hrane nema dovoljno, često se gladuje. Najgore je bilo u planinskim krajevima. Tu se i usred mira jedva preživljavalo. Baš takav jedan kraj bilo je i selo Bioska pod Tarom. Austrijanci nemilice otimaju hranu, muče lokalno stanovništvo.”
To Lenka Pjević, koja je imala četiri brata, nije htela da trpi. Odluku šta da čini donela je kad se njen brat Cvijo, zajedno s grupom seljana, odmetnuo u šumu. Jednom se suprotstavljao okupatoru i ranio austrijskog podoficira. Tada su Austrijanci upali u selo, tražeći Cvijovu sestru Lenku. Ona je umesto kukavičke predaje, uz blagoslov oca Jevrema, obukla uniformu i uzela pušku. Krenula je za bratom, odmetnula se u šumu. Cvijo isprva nije hteo da je prihvati, nisu šuma ni ratovanje za žene, mislio je, ostavljajući Lenku u nekoj kolibi kod jataka. Ali devojka je bila uporna, uspela da umakne neprijatelju koji joj je u toj kolibi bio za petama, pa brat nije imao kud, prihvatio ju je kod sebe u četu.
Četa se prebacivala preko Tare, a Lenku su pucnjave i neočekivane situacije naterale da vežba rukovanje puškom i nauči da puca. Počela je da učestvuje u borbama protiv Švaba, pokazala hrabrost i snalažljivost. Potom je i bombe bacala. Na proleće 1917. bilo ih je tridesetak u četi. Ubrzo se raščulo za Lenku, devojku-vuka, vučicu sa Tare. Glas o njoj pronosio se kad je pri ponoćnom napadu na Kaluđerskim Barama uspela da zarobi dvojicu okupatorskih vojnika. Njeni saborci zarobili su još devetoricu.
„Nisu znali šta će sa zarobljenim vojnicima. Bilo je predloga da ih puste ili da ih ubiju, neki su predlagali da ih povedu sa sobom. Pošto nisu mogli da se dogovore, odlučiše da Lenka, kao jedino žensko u četi, presudi neprijateljskim vojnicima. Nakon nekoliko minuta premišljavanja Lenka podiže glavu u reče: ’Odvežite ih!’ Ali to nije bila njena konačna odluka, naredi da im skinu uniformu i da ih ponovo vežu, i to konopcem od konja. Na kraju se obrati Švabama: ’Idite svojoj komandi i kažite da vam je Lenka poklonila život! Ispričajte svojim oficirima šta se desilo na Tari i poručite im da se gube iz ove zemlje.’ Kada su vojnici posramljeno otišli, Lenkina četa se poče smejati, a neko otpozadi dobaci: ’Jadni... Šta li će im reći u štabu kada vide da su carski vojnici, preplašeni od jedne devojke, pobegli u gaćama.’”
Nastavila je Lenka vojevanja na Tari, pričalo se da su ona i vukovi carevali tom planinom. Ali imala je njena četa i gubitaka, bilo je poginulih i ranjenih. Njen brat Cvijo poginuo je u jednoj krvavoj borbi protiv okupatora 9. avgusta 1917. „Uspela je da dođe do brata koji je bio mrtav. Kako je ona pričala, ni suzu nije pustila, već je dohvatila bombe i počela da baca. Cvija je sutradan sahranila jedna devojka iz obližnjeg sela.”
Tu zimu proveli su u zemunicama, a u proleće poslednje ratne godine grupa je krenula ka Valjevu. Vodili su kraće borbe, zarobili nekoliko vojnika, uzeli nešto hrane. Ali pri povratku na Taru upali su u zasedu nadomak Ražane. Nisu imali dovoljno snage za borbu, pa su se dali u beg. Tada je Lenka ranjena u nogu. Imala je sreće, jer su u nju išla još dva metka: jedan joj je otkinuo dugme s kaputa, drugi skinuo kapu s glave. Nekako je uspela da se domogne zemunice na Tari i odatle dva meseca nije izlazila.
„Kad joj se rana zacelila, spustila se do Kremana da vidi šta se dešava. Usput je srela seljane iz Bioske koji se srećni vraćaju iz Užica. Odgovoriše joj da se Švabe povlače i beže. Stižu naši! Plakala je kao dete posle dve godine ratovanja. To su zaista bili poslednji dani okupacije”, piše učenica Marija Joksimović.
Kad je došla sloboda, Lenka je započela svoj novi život. Udala se za Mališu Rabasovića iz Mokre Gore, s njim je imala sedmoro dece. Od njih 14 unuka i 10 praunuka. Do kraja života živela je kod sina u Mačvanskom Prnjavoru. Lenki se tada ostvario devojački san, pronašla je sreću.
Branko Pejović, Politika 
