Boško Trifunović - komandant koji se ne predaje

 

U 20.00 časova 22. septembra 1991. godine savezni sekretar za narodnu odbranu uputio je pismo predsedniku Republike Hrvatske. Imeđu ostalog u njemu piše:

(4) U 15.45 časova zapaljena je šuma oko Komande Vojnopomorskog sektora Šibenik; (5) U 15.55 časova bačen je suzavac na Komandu Vojnopomorskog sektora Šibenik; (6) U 16.55 časova počelo je postavljanje minobacača i protivavionskih topova na Ražinskoj petlji i pregrupisavanje snaga za opšti napad na vojne objekte u Šibeniku; (7) U 16.20 vojnici i starešine u kasarni Ražine pozvani su na predaju, a zatim je otpočeo napad na kasarnu; (9) U 18.50 otvorena je vatra na objekte JNA u Šibeniku. Pred kasarnom “Ante Jonić” dovedena je komandantova supruga sa decom, s ciljem prisliljavanja na predaju; (11) U 19.03 časova otpočeo je minobacački napad na Komandu VPS i kasarnu “Ante Jonić” u Šibeniku, a od 19.45 izvodi se opšti napad na sve objekte JNA u tom garnizonu.

 

Tako je misterizono nestao Boško Trifunović, čovek koga su ubile ustaše, naslednici onih koji su mu ubili majku kada je imao dve godine. Njega je spasla rođaka, da bi ga metak ustaških zločinaca stigao gotovo 50 godina kasnije.

U celom ovom zločinu najžalosnije je to što su napadači na njegovu kasarnu i direktni uzročnici njegove smrti bili i neki njegovi bivši “drugovi”, kojima je bio učitelj na brodovima. Gde je bio kapetan fregate Dervišević Hasan, njegov klasić iz 16. klase Vojnopomorske akademije? Nije mu pomogao, a bio je u Zboru narodne garde nekakav instruktor. A Boško Trufunović, taj rodoljub iz Glamoća, mogao ih je učiti samo ljubavi prema otadžbini. Međutim, oni su se priklonili drugoj strani, dokazujući tako da nikada i nisu bili drugovi Bošku Trifunoviću, ni dorasli njegovoj ljudskosti i hrabrosti.

Boško Trifunović je rođen 1940. godine u Glamoću. Rat je razorio njegovu porodicu. Ustaše su mu u jednom od mnogobrojnih pokolja Srba u tom kraju ubile mjku. Njegova majka Mara se nalazila u grupi koju su ustaše zarobile i nagonile u zapaljenu kuću. Mara je držala u naručju malog Boška i prkosno odbila da izvršava njihova naređenja. Rafal je prekinuo život mlade žene, sin Boško je pao iz majčinog naručja, prihvatila ga je rođaka i spasla mu život.

Otac Božo je učesnik NOR-a od 1942. godine.

Bio je to april 1943. godine. Tog dana stradalo je 14 Trifunovića. Život posle rata nastavljen je u Mladenovu kod Bačke Palanke. Boško je rastao, duboko u njemu ostao je prkos koji je majka pružila pred smrt. Jednom istrgnut iz svojih krajiških korena, krenuo je 1961. godine u Vojnopomorsku akademiju i završio je 1964. godine. Postao je pomorski oficir. Učen od majčine uspomene, porodične tradicije i ličnog poštenja, našao se na brodovima Ratne mornarice i uvek izvršavao sve poverene zadatke. Gotovo sav svoj vek proveo je u Šibeniku, tu je zasnovao svoju porodicu. Sa suprugim Srećom, rodom iz Zablača kod Šibenika, i sinom Aleksandrom, koji predstavlja sliku svog oca, planiraoje život u ovom kraju.

Kakav je bio čovek Boško Trifunović, 1969. godine su dali odgovor oni koji su ga  nešto više posle toga ubili. “Slobodna Dalmacaja” je 1969. godine pisala: “Kakav je čovjek taj Trifunović, kakav šeljezni stisak ruke. Njegov brod stiže prvi da gasi pošar na otocima... Svaka Čast”!