Ovekovečena srbska stradanja od Egeja do Dunava

Serija jednosatnih dokumentarnih TV filmova „U spomen Velikom ratu“ Nebojše Savićevića, koja se emitovala na RTS-u, beležila je rekordnu gledanost. Sagu o Srbiji u Prvom svetskom ratu RTS je počela da snima 1997, a završila 2004. godine, kada je prvi put i prikazana.



Nebojša Savićević navodi da je serijal nastao prema ideji njegovog oca dr Miroslava Savićevića, tadašnjeg urednika Školske redakcije. Zasnovan je na magistarskoj tezi Olge Majstorović, a u rad se uključio i dr Nebojša Popović iz Instituta za savremenu istoriju. Iskusni reditelji odbili su projekat, pa ga je otac ponudio njemu. Nebojša je u to vreme radio već nekoliko istorijskih filmova.



Za dve godine ekipa je obišla sva poprišta velikih bitaka. Kod istraživanja logora srbskih zarobljenika i interniraca oslanjali su se na Isidora Đukovića i njegovu „mapu patnje“.

- Putovali smo „hodnicima duša“ poginulih Perovića, Todorovića, Živkovića... od Cera i Kolubare do Albanije i Grčke. Uzvodno Dunavom u logore Austrugarske - objašnjava Nebojša Savićević.

Govoreći o snimcima nastalim u Albaniji i Grčkoj, Savićević podseća da je prema podacima srpske vrhovne komande u povlačenju kroz Albaniju poginulo i umrlo od gladi i bolesti 243.877 vojnika i civila, a za njima su ostala srbska groblja u Skadru, Tirani, Draču i Kavaji. Obišli su ih. Ona su već između dva rata bila devastirana.

Na ostrvo Krf je prebačeno 151.828 vojnika. Posmrtni ostaci pripadnika Drinske divizije pokopani su kod sela Agios Georgios. Nekoliko stotina vojnika. U Plavoj grobnici ostrva Vido ostalo je 4.847 duša.

U Tunis je upućeno na oporavak 13.000 vojnika, a u Francusku i na Korziku 5.000. U okviru francuskog groblja u Bizerti sahranjeno je 660, a u Menzel Burgibi 1.800 srbskih vojnika.

Na Solunskom frontu, za dve godine u pozicionom ratu, poginulo je i ranjeno 42.725 vojnika. Grobovi su im gde su i pali. Nadgrobnih obeležja nema.

Ono što je šokiralo autore serijala je sudbina stotina hiljada srbskih zarobljenika i interniraca u logorima „civilizovane monarhije“. Išli su Dunavom uzvodno, a kamera je beležila.

- Godine 1915. mnogi srbski vojnici bili su zarobljeni i upućeni u logore u Austrougarskoj, i manjim delom u Bugarsku. Počelo je i interniranje civila iz okupirane Srbije. Odvođeni su muškarci od 17 do 60 godina, pod izgovorom da su vojni obveznici, čak žene i deca iznad sedam godina - navodi Savićević. - U Slovačkoj u Trenčinu, na strmoj padini gradskog groblja, nazire se nekoliko zaboravljenih parcela sa gvozdenim krstačama na kojima je rđa izbrisala imena. Vrata su zabravljena. Na građevini nema nikakvog znamenja osim latinicom ispisane skraćenice SHS. Ni pomena o Srbima. A tu ih leži oko hiljadu.

Zarobljenici i internirci u Nađmeđeru sahranjeni su na logorskom groblju. U 2.000 grobnica oko 7.000 ljudi.

Prateći tok Dunava, od Nađmeđera uzvodno, stiže se do najvećih logora. U srcu te tame nižu se imena Nežider, Mauthauzen, Ašah...

- Nežider je bio glavni sabirni logor u koji su zarobljenici i internirci dopremani pre raspoređivanja u druge, manje logore - veli Savićević. - U njemu su bili zatočeni i pesnik Sima Pandurović, naučnik Milutin Milanković, novinar Krsta Cicvarić, slikar Marko Murat, arhitekta Jovan Ilkić. Vodoplavna polja Nežidera izložena izlivanju obližnjeg jezera i velika vlaga uzeli su živote 10.000 interniraca i zarobljenika.



I strašni logor Ašah je zabeležen kamerom. Tu su sahranjena 5.262 srbska zarobljenika. Danas je tu još veliki krst i nešto nadgrobnih spomenika sa imenima Srba.

- A Mauthauzen je mesto jeze - nastavlja sa sećanjem autor filma. - Logor se nalazio na Dunavu. Umrli logoraši sahranjeni su na velikom groblju koje dele Srbi, Rusi i Italijani. Nad grobom svakog umrlog Italijana stoji krst. Mesta večnog počinka Srba označena su kamenovima na kojima je urezano koliko ih pod njima leži. 



O tretmanu Srba ostalo je svedočanstvo poverenika Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine Srbije, koji je za vreme rata obišao logore u Austrougarskoj:

„Za najmanje krivice muče ih na razne načine, tuku kundacima, vezuju im ruke na leđima i ostavljaju da vise dva sata... U logoru Braunau video sam da je Kosta Petrović, vojnik 8. puka prvog poziva, od takvog vešanja umro. U bolnici u Mauthauzenu ja sam video preko 100 naših vojnika, poludelih od batina.“

Na 20.000 metara filmske trake ekipa Nebojše Savićevića ovekovečila je najveći broj logora i poprišta velikih stradanja i bitaka Srba. Serijal je pratio Prvi svetski rat, a u bukvalnom smislu i rat je pratio serijal. Kada su 1999. godine pale bombe na zgradu RTS, stradale su im kolege, montaža je uništena, ali je njihov materijal ostao neoštećen. Kasnije, petog oktobra 2000. godine, zgrada Televizije je ponovo gorela, a snimljeno je ponovo čudom preteklo. Savićević je danas profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

PISMO ZAROBLJENOM MUŽU

U nađmeđerskoj dolini smrti ekipa RTS tražila je svedočanstva koja je našao Isidor Đuković tridesetih godina prošlog veka. U muzeju istog grada bezuspešno su tragali i za pismom žene zarobljenom mužu, punom prezira jer se ovaj „predao“ Austrijancima.



Đuković je zabeležio da se u njemu navodilo:

„Otac te proklinje i kaže da ti se nesreća celog sveta sruči na glavu. Proklinje čak i našu decu i želi im smrt, veleći - ne treba mi porod jednog plašljivca koji mi je naneo najveći bol i sramotu... I ja ti ne mislim bolje... Svaka žena ponosi se svojim mužem, hvaleći se njegovim junaštvom, a ti, ti osramoti mene i svoju kuću, tako da nas svako sa prezrenjem gleda. Poslala sam ti pare da kupiš otrova, kako te nikad više tvoje selo ne bi videlo. To ti je pozdrav od Stojanke.“

MAJKA SINU

NA spomeniku u Nežideru koji se danas nalazi u Austriji i zove Nojzidl am Ze 1924. godine majka je podigla sinu jedincu Joksimu Jokoviću, sa Durmitora spomen-ploču sa natpisom:

Sve su smrti sa sudbinom,

U Mađarskoj bez sudbine,

Iz Mađarske prokletije,

Iz te naše tiranije,

U njoj sunce ne grijalo,

U njoj gora ne listala,

U njoj trava ne ćetala.

Kada je ekipa RTS posetila groblje ni kamena od spomenika nije ostalo.



ZASLUŽNI ZA SERIJAL

ZA dokumentarni serijal koga se ne bi postidele ni najveće svetske TV kuće zaslužni su: Đuro Ivanović, Slavko Veljić, Ksenija Savićević, Aleksandar Agbaba, Radmila Đurić, Radoslav Starčević, Marko Vučković, mr Miroslav Simonović, Mladen Mijanović i Dušan Kalmić.




Scenario dr Miroslav Savićević i Nebojša Savićević, montaža Ksenija Savićević, a režija Nebojša Savićević.

Dragan Vujičić, Novosti