Život generala Vrangela podno Stražilova

Visok, stamen, oličenje pravog vojnika, u crnoj uniformi, spreman da odgovori na svako pitanje i otkloni svaku dilemu, kozak, carski ruski oficir, general pukovnik Petar Nikolajevič Vrangel je deo života proveo u Sremskim Karlovima.

Varošica podno Stražilova prihvatila je njega, oficire i njihove porodice, barone, kneževe, bivše članove Državne dume, običan narod koji je posle Oktobarske revolucije 1917. izbegao iz Rusije. Trag o Vrangelu i članovima njegovog štaba postoji u Arhivu SANU u Sremskim Karlovcima.

Oživeo u„Senkama nad Balkanom”

Širi auditorijum se na generala podsetio u TV seriji „Senke nad Balkanom”, gde mu je, makar i na umetnički način, prilično realno prikazan lik i karakter. O njegovim životnim stazama, seobama, kontaktima, u jubilarnom broju časopisa „Krovovi”, pisani trag su ostavili Velimir i Dušan Šešum, a nešto ranije i ovdašnji istoričar i hroničar Žarko Dimić. Sve je potkrepljeno fotografijama o generalovom dolasku u Karlovce 1922. godine, zatim je slikan sa članovima svog štaba dve godine kasnije, a ovekovečen je u crnoj uniformi, po kojoj je i dobio nadimak „crni baron”.

Neobičan životni put imao je general Vrangel. Visoko odlikovani carski ruski oficir i ugledni kozački komandant je od 1904. do 1928. bio baron, aktivni učesnik i vođa antiboljševičkog pokreta. Napustio je svoju otadžbinu posle revolucionarnih događanja koja su zahvatila Rusiju i posle pobede boljševika. U izbeglištvo su krenuli „veliki ili carski Rusi”. Prema popisu stanovništva iz 1921, u Karlovcima je živelo oko 5.000 stanovnika, među kojima i 50 Rusa. Docnije se taj broj znatno povećao.

Vrangel je važio za izuzetno veštog hrabrog vođu, koji nije trpeo bezakonje. Kad je odlučio da u Rusiji ne toleriše novu vlast, zaputio se na Krim, a potom odlazi u izgnanstvo u Istanbul. Tamo je živeo na svojoj jahti „Lukul” sve dok na nju nije naleteo i potopio je italijanski parobrod „Adrija”. U tom trenutku on je bio na kopnu, a porodicu i prijatelje niko nije mogao da razuveri da to nije pokušaj atentata. Srećom, neuspeli.

Ubedljivi vođa

Više nije postojala dilema da su istanbulski dani morali da se završe, jer je pretila opasnost od novog pokušaja likvidacije. Preko Tunisa stiže u tadašnju Kraljevinu SHS. Kraće vreme boravi u Beogradu, a sredinom 1922. njegovo novo utočište postaju Sremski Karlovci.

– U našoj zemlji, tadašnjoj kraljevini, on postaje vođa svih ruskih izbeglica – beleže Velimir i Dušan Šešum.

Nametnuo se kao ubedljivi vođa, jer je od svih „belih emigranata” u izgnanstvu bio najugledniji i nekako najsposobniji. Uz to, važio je za hrabrog i iskusnog oficira. Tada doživljava lepe trenutke: okuplja mu se porodica, tako što roditelji stižu iz Drezdena, a supruga sa troje dece i dadiljom iz Pariza. Sin Aleksej rodio se kasnije, u Beogradu. U Karlovce se doseljava i 30 visokih oficira sa porodicama, osoblje Štaba glavnokomandujućeg ruske armije, mnogi generali. Varoš je preplavljena ruskim emigrantima, što domaćinima zadaje glavobolju, jer nije bilo jednostavno za sve pronaći smeštaj. Prema arhivskim podacima, manji kozački odred i oficiri smešteni su u zgradi stare gradske bolnice, u svečanoj dvorani Magistrata, po privatnim kućama.

Jedno vreme je i Vrangel stanovao u zgradi stare gradske bolnice, a onda mu je dodeljen smeštaj u kući iz 19. veka koja i sada postoji, u Ulici Mitropolita Stratimirovića 19-21. Generali, pukovnici, kapetani, vojnici-kozaci bili su članovi Vrangelovog štaba u Karlovcima. On je uporno stremio svojim idealima, duboko u njih verujući. Zato 1924. osniva „Ruski opštevojni savez”, organizaciju koja se borila za očuvanje jedinstva svih „belih snaga” u izgnanstvu.

Počiva u ruskoj crkvi

A, onda, po svemu sudeći poslednjih dana oktobra 1926. odlazi u Brisel gde su mu, u časopisu „Belo delo” objavljeni memoari. Umro je u Briselu, s proleća 1928. Porodica je bila ubeđena da je otrovan, i da je ubistvo počinio brat njegovog sluge, koji je kraće vreme živeo u kući sa generalom. Navodno je radio kao sovjetski agent. Iako je sahranjen u glavnom belgijskom gradu, zemni ostaci su mu preneti u Beograd i pokopani u ruskoj Crkvi Svete Trojice.

Tako je zatvoren životni krug generala Petra Vrangela. O njemu su decenijama ispredane priče, izvesno vreme je bio zaboravljen, posebno njegove zasluge za opstanak „belih” ruskih emigranata. Ipak, neko se u Karlovcima setio ovog kozaka, pa mu je 14. septembra 2007. otkriven spomenik.

– Beleg Vrangelu je delo Vasilija Azemše, vajara iz Sankt Peterburga, a finansijer je Aleksandar Lebedev, ruski trgovac umetničkim delima – rekao je za „Magazin” Žarko Dimić, direktor Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima.

Ako već govorimo o ruskim emigrantima i njihovim vođama, greh je ne spomenuti izuzetno razvijene i u stalnom usponu veze između ovog sremskog mesta, odavno prozvanog srbski Sion, i carske Rusije, u 18. i 19. veku. U Rusiji su se u 19. veku školovali i mnogi Srbi. Prvi učitelji koji su ovde stigli bili su Rusi, donoseći solidna finansijska sredstva, udžbenike, bukvare. Među njima je bilo slikara i ikonopisaca.

Svoj večiti mir general Vrangel je našao u Beogradu, dok je njegov otac Nikola sahranjen na Čeratskom groblju u Sremskim Karlovcima, gde takođe počivaju mnogi Rusi, pristigli ovde sticajem nesrećnih okolnosti.

UČILI IH LEPIM MANIRIMA

Među ruskim emigrantima u Karlovcima bilo je visokoobrazovanih i ljudi od ugleda, pritom tihih i nenametljivih. Mnogi su predavali u ovdašnjoj bogosloviji i gimnaziji, imali su bogate biblioteke, decu su podučavali jeziku i crtanju. Priređivali su koncerte, isticali se kao dekorateri i glumci. Meštanima su na balovima i drugim svetkovinama pokazivali lepe manire carskog dvora. Imali su i glasilo svoje crkve, a u Srbskoj manastirskoj štampariji je od 1921. do 1937. godine na ruskom jeziku štampano oko dvadesetak knjiga i brošura, uglavnom duhovnog sadržaja.

NOVO UTOČIŠTE U MANASTIRIMA

Zajedno sa vojnicima i narodom, u Karlovce je 1920. došlo i rusko sveštenstvo koje je utočište našlo u fruškogorskim manastirima. Arhiepiskop volinsko-žitomirski Jegolij naišao je na razumevanje kod tadašnjeg srbskog patrijarha Dimitrija, tako da je 1921. iz Istanbula u Karlovce stigla „Viša privremena ruska crkvena uprava u egzilu”. Naš patrijarh je ruskim crkvenim velikodostojncima ustupio prostorije u desnom prizemnom krilu Patrijaršijskog dvora. U svečanoj sali gimnazije je od 12. novembra do 3. decembra 1921. održan Ruski opšte zagranični sabor. Onog časa kad su kod nas krenule turbulentne godine, broj emigranata je počeo lagano da se smanjuje. Odselili su se u Beograd i druge gradove. Iza njih su ostale uspomene, kazivanja, fotografije, pisani tragovi...

Miroslav Stefanović, Politika