Smrtonosna zaseda – oči u oči sa OVK

Na 53. graničnom bataljonu bilo je da izdrži dok ne stignu druge jedinice VJ, pre svega 125. motorizovana brigada, koja se probijala ka granici, istovremeno vodeći borbu protiv OVK, izbegavajući udare avijacije NATO-a i prihvatajući rezerviste.

Komanda Prištinskog korpusa na prvu liniju borbenih dejstava šalje starešine, višecevne bacače raketa i četu vojne policije.

Vojnici u blizine karaule „Morina” 8. aprila 1999, dan uoči napada (Foto EPA/Anja Niedringhaus) / Politika

Ali, trebalo je izdržati do njihovog dolaska. Major Duško Šljivančanin, komandant 53. graničnog bataljona, naređuje svom zameniku majoru Dragutinu Dimčevskom da na Košarama preuzme komandu nad graničarima, što on čini i svojim požrtvovanjem konsoliduje linije odbrane.

Komandant 53. graničnog bataljona sa vozačem, vojnikom Miroslavom Stojanovićem, kreće „pincgauerom” prema selu Batuša.

Upadaju u zasedu i tom prilikom vojnik, pogođen snajperskim hicem, gine, dok Šljivančanin uspeva da izađe iz vozila. Okreće se prema napadačima koji su izašli iz zaklona, misleći da nema preživelih.

Položaj OVK - na višim tačkama Prokletija i u aprilu 1999. je bilo snega (Foto EPA/Anja Niedringhaus) / Politika

– U sekundi smo se, sa daljine od 40 do 50 metara, pogledali oči u oči. Već sledećeg trenutka podižu puške, počinjem da trčim, čuje se pucnjava, pogađaju me meci. U tom trenutku uz put se pojavljuju vojni policajci, napadači beže – kaže Šljivančanin za Politiku, koji je tada zadobio jednu prostrelnu ranu i tri okrznuća.

Prebačen je u bolnicu u Đakovici, ali se samoinicijativno vratio u jedinicu u bolničkoj pidžami, budući da su mu uniformu isekli prilikom zbrinjavanja rana.

I francuski minobacači su bili uz granicu SRJ (Foto EPA/Georgi Licovski), / Politika

– Kada sam došao na komandno mesto, verovatno su pomislili da sa mnom nešto nije u redu. Lekar je hteo da mi da injekciju za smirenje – seća se sagovornik Politike.

Na istom mestu na minu je naišao BOV i tada su ranjeni vodnik Dejan Agočević, komandir karaule „Košare” i vozač.

Tog 9. aprila ranjeni su pukovnik Siniša Trajković i potpukovnik Tomić iz komande Prištinskog korpusa.

        
Napad avijacije NATO-a na granicu SRJ (Foto EPA/LOUISA GOULIAMAKI) / Politika

Napadači su tog prvog dana napada zauzeli vis Rasa Košares i teško oštetili zgradu karaule, u koju su ušli 10. aprila uveče.

Ona je na takvom mestu da bi bilo sumanuto žrtvovati ljude da osvoje tačku sa koje se ne bi mogli braniti, što važi za još neke lokacije uz granicu.

Pripadnici OVK kasnije su pretrpeli gubitke u karauli, u našu teritoriju nisu prodrli dublje od nekoliko stotina metara.

Žestoke borbe vodile su se i 10. aprila, kada je u popodnevnim satima stigao Drugi bataljon 125. motorizovane brigade. Graničari su tada ušli u sastav ove jedinice.

Vojska Albanije je napadala položaje VJ uz granicu (Foto EPA/Armando Babani) / Politika

Nastavili su da se bore do kraja rata, a nemerljiv doprinos dali su i oni koji nisu pucali, kao što su lekari i vezisti.

Sagovornik Politike je prvog za odlikovanje predložio vezistu vojnika Sašu Milovanovića, koji je u kritičnim situacijama vešto povezivao vojnike razbacane po položajima na planinskom ratištu.

Lansiranje nemačke bespilotne letelice iz Makedonije u izviđanje nad Kosmetom (Foto EPA/Georgi Licovski) / Politika

Po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, VJ se povlačila sa Kosmeta, a 53. granični bataljon, na putu prema centralnoj Srbiji, formirao je kolonu kod manastira Visoki Dečani. – Otišao sam u manastir i zapalio 16 sveća za svojih 16 vojnika, pripadnika jedinice kojom sam komandovao – kaže Šljivančanin.

Prekaljena klasa vojnika mart 1998.

Povlačenje VJ sa Kosmeta u junu 1999. godine (Foto EPA/Anja Niedringhaus) / Politika

Teret borbi izneli su mladići na odsluženju vojnog roka, mladići od 19 ili 20 godina. Posebno treba istaći martovsku generaciju, odnosno klasu vojnika iz 1998. godine.

Mnogi od njih javili su se u kasarne na Kosmetu u trenutku kada se razbuktavao sukob, učestvovali su u borbama sredinom i krajem te godine, a kada je trebalo da završe jednogodišnje služenje vojnog roka – počela je NATO agresija.

Usledila su još tri meseca rata, povlačenje u centralnu Srbiju, pa su se kućama vratili tek u julu i avgustu 1999. godine.

Milan Galović, Politika