Kada pričamo o čojstvu i junaštvu srpske vojske, bili bismo grešni a da ne pomenemo i jednog od naših velikih junaka iz Balkanskih i Velikog rata koji je dugo pao u zaborav. To je bio major Mihailo – Mika Il. Madžarević (1896–1965). Posle Valjevske osnovne škole i dva razreda trgovačke škole, pošto je od malena voleo vojne parade i uniforme, upisao se u Pešadijsku podoficirsku školu koju je završio kao najbolji pitomac 21. klase 1910.
Zvezdice na epoletama uglavnom je dobijao sabljom u bojevima i to zahvaljujući velikoj hrabrosti i poznavanju ondašnje ratne taktike. Iako je imao vojnu školu, zbog svojih junaštva i napredovanja spadao je u takozvane trupne oficire. Madžarevića nisu samo Srbi odlikovali za hrabrost, već i saveznici, tako da je bio vitez Legije časti (peti stepen) i nosilac britanske Medalje ratnog krsta. Valja još pomenuti da je on, pošto je demobilisan, bio proizveden sa samo 27 godina, u najmlađeg majora pešadije.
O njemu se razumljivo, pričalo i znalo još kada je objavio i svoja ratna sećanja iz Velikog rata (1933), međutim, od svršetka Drugog svetskog rata on je skoro potpuno pao u zaborav, možda i zbog toga što, izašavši iz Oflag. VI-c u Osnabriku, gde je bio prebačen po svršetku Aprilskog rata, jer nije želeo da sarađuje sa okupatorom, nije hteo da se vrati u otadžbinu zbog novonastalih prilika u tadašnjoj Jugoslaviji, tako da je umro u izgnanstvu u Viskontinu u Ilinoisu, SAD. Počiva u porti manastira Svetog Save u Libertvilu.
Danas, kada se o njemu priča, uglavnom se govori o njegovom poreklu i učinjenim junaštvima, međutim, niko ne priča i o činjenici da je on bio taj koji je mogao da skrati dužinu ratovanja na Solunskome frontu, tako da bi broj izginulih i ranjenih na obe strane bio sasvim sigurno znatno manji, ali, ratna sreća – kao i svaka druga – jeste slepa i varljiva i brzo prolazi. Evo tog događaja...
Po julskoj pripeci 1918. godine, kada se čak ni zrikavci nisu mogli čuti, Mihailo Madžarević je tada bio u prvom bataljonu Petog pešadijskog puka Drinske divizije, odlazi do osmatračnice da vidi da li se što dešava kod neprijatelja između 312. i 313. kote (koju su zvali „Rovovskom kosom”), jer tih dana niko od njegovih nije proveravao. Ništa se nije micalo. Jedino je ugledao naše neeksplodirane topovske granate koje su štrčale iz rastresite rovovske zemlje.
Hteo je da ih aktivira nišanjenjem iz puške, ali nije želeo da rizikuje, jer nije poneo svoju „mauzerku”, koju nije predao saveznicima na Krfu, kada smo od Francuza primili nove Lebelove „trometke”. Madžarević je, kao i mnogi drugi, primetio da se Lebelov metak, koji je pri vrhu potpuno obao i aerodinamičan, često, kada udari na nešto čvrsto i oblo, odbije, dok je kod stare dobre Kokine „mauzerke”, metak pri vrhu oštar i retko kad se odbije o oblu podlogu kakve su recimo u ovom slučaju granate.
Zbog svega ovoga poslao je vojnika osmatrača do bivaka da mu donese Mauzerovu „petometku”. Momak se skoro nije ni izgubio iz Mihailovog vidokruga, kada se na suprotnom taboru poče dosta komešati: odjedared su se pojavili bugarski oficiri, koji uopšte nisu bili u pohodnim uniformama već u belim paradnim sa akselbenderima i širitima! Bilo je sasvim jasno da je došao neko neobično proči i visočiji od svih bugarskih trupa, jer se izređala čitava svita, koja dolazi do neprijateljske osmatračnice udaljene od naših rovova ne više od 50 metara. Uskoro su se Bugari sasvim jasno videli u toj osmatračnici: jednom se videla glava, ramena, dobar deo prsa...
Kao za pakost naš vojnik osmatrač kada je krenuo da kapetanu Madžareviću donese „mauzerku”, poneo je i svoju „trometku”, tako da u tom trenutku nije imao nijednu pušku, a revolver „nagan”, na tolikoj razdaljini, nije mu mogao biti uopšte od koristi. Svita se zadržala i kapetan ugledavši našeg poslatog vojnika kako se vraća, mahne mu i dade znak da pohita. Momak požuri, ali se saplete, prući se koliko je dug i širok, praveći tako dosta buke u opštoj tišini. Bugari su ga zbog toga ugledali i jedan iz svite brzo povuče onog koji se dotle mogao videti skoro do pasa, a cela ta bela svita se uskoro potpuno skloni sa njihove osmatračnice...
Početkom septembra 1918, dođe do noćnog okršaja na Ovčem polju između Madžarevićeve jedinice i nekog bugarskog odreda. Dobar deo te borbe rešili su tesaci i bajoneti uz rasvetu tromblona. Kada se razdanilo videlo se da je poginuo i komandant bugarskih jurišnika poručnik Dimitrijev. Na prvim stranama njegove beležnice pisalo je: „Sačuvao sam, 18. jul 1918. godine, život princu Borisu, između kota 312. i 313. na frontu prema Srbima”...
Kosta Đ. Knežević, Politika