Ukrajina: Metode borbe protiv crkve

21.01.2019. god.

Metode borbe protiv Crkve u Ukrajini smišljene su još u vreme Brestske unije. Neke stvari su se promenile, ali ne u značajnijoj meri.

Grubo mešanje vlasti

U ono vreme su to bili Žigmund III i njegove pristaše – vatreni i idejni neprijatelji pravoslavlja. Danas je to, što je gnusnije, „demokratska“ vlast Ukrajine, u kojoj su Crkva i država odvojene po zakonu i gde se religiozni patos predsednika u principu kosi sa ustavom.

A mogu vam reći da je vrlo teško odupirati se pritisku države. Ovaj Levijatan ima hiljade šapa, repova i pipaka. Ima samo (nezasitu) utrobu i nema nimalo savesti.

Deljenje „duhovnog hleba“

To su katedre i druge dužnosti koje se daju ljudima koji su izrazili lojalnost vlasti „da bi se prehranili“. Takva je bila praksa u Reči Pospolitoj. Davani su manastiri sa pčelinjacima, rečnim pristaništima, livadama za kosidbu itd. slugama krune, čak i ako su to bili kalvinisti ili ateisti. Tako su se dobijale verne sluge države i pouzdani neprijatelji Crkve. Danas će trgovati katedrama kako bi namamili odstupnike.

Pritom kriterijumi pretendenata nemaju duhovnu dimenziju. Čak je bolje što su grešniji. Lojalni grešnik je uz poklonjenu duhovnu vlast mnogo bolji od nepokornog pravednika.

Katolici iz XVII veka su znali šta rade.

Zajednički centar uticaja i upravljanja

Onda je to bio Rim u koji „vode svi putevi“. Rim i kraljevi odani apostolskom prestolu. Tamo su tada naučili da pripitomljavaju odstupnike (uzgred rečeno, Vartolomej se i školovao tamo – na Zapadu). Kroz obrazovanje i vladin lobi su naučili da formiraju novu elitu.

Danas ovaj posao zajedno s Rimom obavlja Vašington: prima zakletvu vernosti, daje znanja zajedno s obećanjem budućeg zaposlenja, prikuplja registratore s kompromitujućim materijalom, deli novac, snabdeva prebeglice dokumentima itd. U izvesnoj fazi Rimu i Vašingtonu se priključio Istambul koji predstavlja niz patrijaraha koji nose titulu nestalog grada.

Oduzimanje državne registracije

Pritisak poljske vlasti na jerarhe je posle unije doveo do toga da su skoro svi episkopi otišli u uniju. Jedni zbog straha, a drugi jureći privilegije. Do 1620. godine ostali su samo klir i monaštvo, ostao je narod. Međutim, Crkva ne može da opstane bez episkopa. Došao je jerusalimski patrijarh Teofan, obnovio je zakonitu hijerarhiju i rukopoložio je nove episkope. Odmah je proglašen za agenta... Čijeg? Istambulskog! I samo je zahvaljujući zaštiti kozaka ostao živ i napustio je granice Reči Pospolite.

Ima još jedna stvar.

Zanemarivanje običnog verujućeg naroda

Misao je jednostavna: „Šta ovi čobani koza i sejači heljde shvataju kad je reč o dogmama i episkopima? Mi smo plemići-episkopi – Crkva koja poučava – radimo ono što smatramo za potrebno. Oni su – Crkva koja uči – vremenom i po nužnosti će se smiriti. I stvar je gotova.“

Tako su mnogi mislili i misle.

Zanemarivanje prostog naroda je glavna azbuka, na primer, svake birokratije s njenim zamršenim zakonima na kojima će običan čovek slomiti nogu. To je ujedno i norma jeresijarha. „Potpisaćemo, - kažu oni, - jer imamo vlast i mnogo toga znamo, a ovi prostaci neka trpe i neka se smiravaju. Takav je njihov udeo u crkvenim stvarima“; „Trudimo se za izvesno opšte dobro koje samo mi razumemo, i naše dostojanstvo, zabrinuto za ovo ili ono, pitanje rešava ovako. Ostalima je zapoveđeno da ono što se dešava prihvate kao neizbežno.“

Tako postupaju svi jerersijarsi. Na naše oči je tako postupio Vartolomej.

Jeresijarsi prisvajaju pravo da sedeći zlatnom kavezu nastupaju i rešavaju poslove u ime miliona običnog naroda, premda jedan deo naroda očima ne može da ih vidi, a drugi ih nikad nije ni video.

U Ukrajini je ova šema propala. Još u XVII veku. Daće Bog da propadne još jednom.

Protiv vlasti koja je činila nepodopštine i potkupljivih episkopa tada su se ujedinili zabrinuti mirjani, udruženi u bratstva. Treba da se upoznamo s istorijom bratstava u Lucku, Lavovu i Viljnusu kako bismo stekli jasnu sliku dogmatske svesti i istinske crkvenosti tadašnjih običnih stanovnika ovih gradova. Oni su se dopisivali sa svojim tadašnjim poglavarem – carigradskim patrijarhom (zbog čega su ih vlasti žigosale nazivajući ih „agentima turskog sultana“), organizovali su duhovne škole, bavili su se izdavaštvom, prikupljali su sredstva za to i uopšte su se ponašali toliko svesno i aktivno da im se teško može naći analog u istoriji.

Mirjani su se pokazali kao mudri i verni. Bez interneta, pa čak i bez sveopšte pismenosti. Postoji velika nada da će se naslednost sačuvati i danas. I pored toga što je jedan od naših minusa – sveopšti pad crkvenog života. Zato je naš plus – mogućnost široke informisanosti preko najnovijih sredstava. A u duši smo isti.

Posebnu ulogu imaju manastiri

Dok su na strani unijata nastupali učeni bogoslovi, jezuitski propovednici i sl., na stranu pravoslavlja koje nije blistalo sholastičkim obrazovanjem, stali su monasi. Tako se „vera ponositih i uglednih – katolicizam“ suprotstavljao „veri prostih i pravednih – monaha istočne vere“.

Najbolji branitelji vere otaca, a ujedno i najlepši primeri pobožnosti potekli su iz manastira. Jov Počajevski, Jovan Višenski, Atanasije Brestski. Imena – ova i druga – sada će poprimiti posebno zvučanje i značenje. Od lokalno poštovanih i omiljenih u regionima ponovo će postati značajni i poznati u celoj crkvenoj punoći. Pošto su se u svom XVII veku suočili s istom lažju i s istom truležju s kojima će morati da se suoče današnji pravoslavni hrišćani u istim zemljama.

Ističući svoja „prava“ na niz drevnih obitelji Fanar zna šta radi. Pokušava da liši Ukrajinu one duhovne snage na kojoj su obično lomili zube svi osvajači iz starih vremena bez izuzetka.

Mnogo toga nam predstoji da doživimo i vidimo. Mnogo toga treba ponovo da shvatimo pošto neshvaćena istorija nije iskustvo, već samo gomila činjenica. A shvaćena istorija je večna lekcija. Treba da izvučemo na površinu čitavo brdo istorijskih materijala o ratu za Crkvu u Ukrajini iz vremena Brestske unije. Verujte, sve to se (s izvesnim dodacima) ponavlja danas, i istorija nas tuče zbog nenaučenih lekcija.

Protojerej Andrej Tkačov

Sa ruskog Marina Todić

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut

Izvor
foto: pravoslavie.ru/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Pogibija američkog vojnika: ko ratuje na strani Ukrajine?

Krajem oktobra u ruskim i svetskim medijima provukla se informacija o pogibiji američkog najamnika, koji je učestvovao u ratnom sukobu na teritoriji Ukrajine. Prema javno iznetim podacima, on se...

Zoran Tomašević: Kad valja slediti primer Evrope

Ponovo se vraćamo temi takozvanog „Registra štete pričinjene Ukrajini“. Podsetimo da se uprava datog Registra odlukom Saveta Evrope nalazi u Hagu i da su na njegovom čelu predstavnici same...

Globalna NATO agresija i mi

Ako iko ima i pravo i obavezu da se zakonski ogradi od NATO uticaja, onda je to Srbija, kao najveća žrtva NATO zločina. Pokušaji kompromisa i saradnje sa NATO...

Klub onih koji žele da opljačkaju Rusiju ili Registar štete Ukrajine

Borbena dejstva u Ukrajini još nisu ni blizu kraja, ali su zemlje kolektivnog Zapada već počele da se bave tradicionalno najvažnijim pitanjem za njih — finansijskim, stvorivši „Registar štete,...

Perspektive Balkana, ili: Crnogorci ne ljube lance

U produžetku Krimskog rata ubijen je Knez Mihailo Obrenović jer se drznuo da u saradnji sa Rusijom radi na stvaranju Balkanskog saveza. Na presto je doveden njegov rođak Milan,...

Urušavanje demonokratije

Svojom ekonomskom, moralnom i vojnom moći, Novi svet koji gradi svetska većina, uz pomoć naroda Zapadne Evrope i Severne Amerike, uskoro će prinuditi ekipu iz Vašingtona na mir u...

Ostale novosti iz rubrike »