Sećanja ruskog dobrovoljca na rat 90-ih: Našao sam Boga u molitvama na srbskom jeziku

Aleksandar Kravčenko, kozački ataman, osnivač organizacije „Kosovski front“ i sajta Srbska.ru u intervjuu za Russia Beyond priseća se rata na teritoriji bivše Jugoslavije i toga kako je srbski narod zauvek promenio njegov život.

„Višegradom su se prolamali jauci i plač“

„Kada je 90-ih godina počeo rat u Bosni, odlučio sam da odem kao dobrovoljac. Te 1992. imao sam 20 godina i upravo sam odslužio armiju. Upoznao sam ljude koji su tražili ruske dobrovoljce i uskoro su me sa drugim mladićima poslali u Bosnu.

Dospeli smo u Višegrad, odmah pored linije fronta. Grad su gađali bosanski muslimani i videlo se da je to pravi rat. Nije bilo struje, noću smo sedeli u potpunom mraku. Našli smo se tamo baš kad su meštani sahranjivali poginule članove svojih porodica. To su bili civili, oko 20 žrtava i gradom su se bukvalno prolamali jauci i plač.

Spasonosno zvono u prvoj bici

U pravom okršaju sam prvi put učestvovao 3. decembra 1992. I prethodno je bilo čarki, ali ne tako ozbiljnih. Naš ruski odred je imao zadatak da odvuče pažnju neprijatelja i da primi prvi udarac. Iz baze smo krenuli u četiri ujutro, a vratili se tek sutradan. Poginuo je naš čovek, jedan je bio teško ranjen, bili smo opkoljeni. Neprijatelj je bio blizu, na svega 20 metara, a nismo mogli ništa da učinimo: ostalo nas je četvoro, računajući ranjenog. Našli smo se u nekom šipražju i nismo ni znali na koju stranu da idemo, sve dok nismo čuli crkveno zvono. Izgleda da je bilo višegradsko.  Bio je to znak da smo spaseni. Naš komandir je pao na kolena i prekrstio se: „Slava tebe, Gospodi!“ U tom trenutku Srbi su krenuli u napad i mogli smo da se povučemo. Bio sam zaista potresen posle te borbe.

 

Zatim sam dugo razmišljao da li da ostanem ili da se vratim. I drago mi je što sam našao snage da ostanem. Naš odred je bio odličan. Bilo je mladih, jakih, lepih ljudi. I dan danas se družimo. A drugi razlog koji me je naterao da ostanem je srbski narod koji sam tako zavoleo. Moj prvi molitvenik bio je na srbskom jeziku. Molio sam se Bogu na srbskom. Zahvaljujući Srbima saznao sam šta je to duhovnost i našao Boga.

„Susreti koje ću pamtiti dok sam živ“

Želeo bih da i ispričam o čoveku koji mi je veoma drag – Miroslavu Topaloviću iz Pala. Tada su dobrovoljci iz Rusije i sami dolazili. Tražili su odrede po pročitanom u novinama. Jedan od tih dobrovoljaca Roman Mališev je tako stajao kasno uveče na raskrsnici i tražio da ga neko odveze u Sarajevo. Ti su putevi bili opasni i jedan Srbin Željko Džida mu je prišao i pitao ga šta tu radi. Željko ga ništa nije razumeo i odveo ga je kod Miroslava koji je znao malo ruski. Roman je tako proveo noć, a ujutro su ga poslali u odred. Tako su ruski dobrovoljci jedan za drugim ulazili u dom Miroslava Topalovića. Govorili smo o njemu da je to čovek koji voli Ruse. Bio je invalid i sam nije ratovao, ali nam je mnogo pomagao, posebno nama Rusima. Govorio nam je ko smo mi u duhovnom smislu. U ratu sve te visoke ideje ne mogu biti u prvom planu i ljudima treba objašnjavati da rade veliku stvar, jer bez toga je teško preživeti. Objasniti im da oni ne samo ratuju, već polažu kamen temeljac mirnog života budućih generacija. Miroslav mi je posebno pomogao da shvatim ko su Srbi, ko Rusi i šta nas povezuje. Bio je odličan drug.

Ratko Mladić nas je obilazio u bolnici na Palama. Tamo sam čekao da me prebace na VMA u Beograd. U bolnici nas je posetio i Radovan Karadžić.

Zaglavak

Rusi dobrovoljci su ginuli za srbski narod

Ranjen sam više puta. Jednom umalo nisam izgubio vid. Bilo je to 12. aprila 1993. na uzvišici Zaglavak pored Višegrada. Dugo smo držali tu poziciju, a neprijatelj je više puta pokušavao da nas natera da se povučemo. 12. aprila su nas opkolili i tada je poginulo troje ruskih dobrovoljaca. Moj drug Kosta Bogoslovski je imao 19 godina. Poginulo je i četvoro Srba, a ja sam teško ranjen u potiljak. Tri dana ništa nisam video, nisam mogao da čitam nekoliko godina, a i danas imam probleme s vidom. Taj dan se u Republici Srbskoj obeležava na državnom nivou kao Dan sećanja na ruske dobrovoljce.

Zaglavak

Zaglavak

Zaglavak

„Srećan sam što sam deo života proveo sa Srbima“

Za mene je sve to bila velika škola života. Živeo sam sa Srbima osam godina i srećan sam što sam imao tu mogućnost. Srbi su nas mnogo voleli. Nismo mogli mirno da prođemo ulicu a da nas neko ne pozove u goste. Na sve načine su nam pokazivali kako nas poštuju. Taj odnos prema nama i ti ljudi za mene su najsvetliji momenti u tom ratu. Dešavala se i ljubav između ruskih dobrovoljaca i Srpkinja. Naš drug Oleg se oženio sa Srpkinjom Draganom. Svadba je bila u Sarajevu. Sad već imaju odraslu decu. Ja imam šestoro: dve ćerke, četiri sina.

Mordovija

Ponekad me uhvati takva nostalgija da mi dođe da sedim i plačem. Tako jako želim da se vratim u Srbiju, Republiku Srpsku, da bar još jednom u životu vidim Bosnu... A moje male ćerke sve to vide pa kažu: tata, nemoj da plačeš! 

Katarina Lane, Russia beyond