Zašto ne treba da se pokoravamo uzurpatoru

Carigradska patrijaršija je vratila kanonsko zvanje“ vođama dvaju ukrajinskih raskolničkih grupacija: „patrijarhu“ Filaretu i „arhiepiskopu“ Makariju. Šta to znači? Objašnjava bogoslov i publicista Sergej Hudijev.

Ukoliko se načini analogija s državom, postupci Fanara predstavljaju državni prevrat uz angažovanje spoljašnjih snaga (i pod njihovim pritiskom).

Zamislite konfederaciju sa 15 ravnopravnih lidera od kojih je svaki suveren na svojoj teritoriji, a pitanja koja se tiču svih rešavaju zajednički. Sad zamislite da se jedan lider konfederacije proglasi za apsolutnog diktatora koji, kad su ostali u pitanju, može da radi sve što hoće, a oni nemaju nikakvo pravo glasa. Upravo to se dešava na naše oči.

Patrijarh Vartolomej se proglasio „prvim bez jednakih“, a zatim je ponadavši se da to nije samo zvučna titula, počeo demonstrativno da postupa kao apsolutni diktator koji može da donosi odluke koje se tiču drugih Pomesnih Crkava bez ikakvog dogovora s njima, pa čak i protiv njihove jasno izražene volje.

Analogija s pretenzijama srednjovekovnih papa ne samo da se daje u aluzijama, već se i direktno sprovodi, i to ne čine samo kritičari Fanara, već i njegove pristalice. Na primer, u članku bogoslova Carigradske patrijaršije Elpidofora Lambrinijadisa „Odgovor na stav Moskovske patrijaršije u vezi s prvenstvom u Vaseljenskoj Crkvi“ tvrdi se da je „dugo vremena u istoriji Crkve prvojerarh bio rimski episkop. Kasnije, kad je evharistijsko opštenje s Rimom prekinuto, kanonski prvojerarh Pravoslavne Crkve postaje Arhiepiskop carigradski“. Odnosno, Patrijarh carigradski zapravo dolazi na mesto pape s kojim je „prekinuto opštenje“.

Ali samo ovo opštenje je upravo i prekinuto zbog toga što su pravoslavci odbili pretenzije papa na apsolutnu vlast u Crkvi – upravo one pretenzije koje sad iznosi patrijarh Vartolomej. Ako priznamo tezu koju je objavio Carigrad – da Vaseljenska Crkva treba da ima prvojerarha – čini se da pretenzije rimskog pape imaju mnogo više osnova i ostaje potpuno nejasno zašto treba da se pokorimo sumnjivoj kopiji papstva ako postoji mnogo ubedljiviji original. I zašto se onda sam Carigrad ne pokorava Rimu?

Istaći ćemo pritom da sam rimski papa obično izbegava tako grube postupke.

Pretenzije Carigrada izgledaju neubedljivo i zbog toga što je dugo vremena priznavao kanonska prava Moskovske patrijaršije – i priznavao je mitropolita Onufrija za jedinog zakonitog poglavara Crkve u Ukrajini.

I ovde dolazimo do problema koji najviše pada u oči, a vezan je za postupke Fanara – to je etički problem.

Na čiju molbu je Fanar započeo proces davanja autokefalije? Na molbu svetovnih vlasti Ukrajine, što je otvoreno rečeno. Da li je to umesno s kanonske tačke gledišta? Kako se crkvena zajednica može osnivati na molbu svetovnih vlasti koju u većoj meri predstavljaju nepravoslavni ljudi? Kako ljudi koji uopšte ne pripadaju Crkvi – čak ni formalno – mogu osnivati crkvene strukture? To je potpuni apsurd s crkvene tačke gledišta. Ali je apsurd i s tačke gledišta svetovnih zakona – formalno Ukrajina je demokratska svetovna država koja ne može da se meša u poslove verskih zajednica.

Da li čovek koji učestvuje u grubom bezakonju – i sa crkvene, i sa građanske tačke gledišta – može pretendovati na ulogu prvojerarha celog pravoslavnog sveta?

I ovo bezakonje ne predstavlja samo kršenje nekih formalnosti. U njemu postoji konkretna oštećena strana. To je Ukrajinska Crkva na čelu s mitropolitom Onufrijem kojeg je patrijarh Vartolomej donedavno priznavao – a sad je prestao da ga priznaje. Svetovne vlasti ne kriju da je njihov cilj da izvrše pritisak na UPC (MP) koju je predsednik Porošenko nazvao „pipcima neprijatelja“, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Zorjan Škirjak „vampirima koji treba da brišu iz ukrajinske zemlje“ ili, kao što je sasvim nedavno izjavio ministar inostranih poslova Ukrajine Pavel Klimkin, da „Moskovska patrijaršija uopšte nema šta da traži u Ukrajini, zato što je to kanonska teritorija Vaseljenske patrijaršije, a UPC MP je s istorijske tačke gledišta osnovana uz kršenje kanona i predstavlja rezultat uzurpacije.“ Povici „dole moskovski pop“, fantastične optužbe za pravljenje „magacina oružja“ ili direktni pozivi na ubistva (kakvih ima, na primer, na sajtu „mirotvorac“) predstavljaju deo atmosfere mržnje i progona u kojoj živi Crkva u Ukrajini.

I Carigradska patrijaršija je nedvosmisleno stala na stranu progonitelja Crkve. Kako se saveznik progonitelja Crkve može smatrati pastirem – a da ne govorimo o tome da se priznaje za prvojerarha celog svetskog pravoslavlja?

Dobijanje „tomosa“ će, kao što je potpuno očigledno, izazvati talas preraspodele crkvene imovine – raskolnici stalno i otvoreno govore o želji da zaposednu Kijevsku lavru, a i obični hramovi će se novostvorenoj fanarskoj strukturi predavati po istoj šemi koja je već dobro razrađena prilikom zaposedanja hramova od strane „Kijevske patrijaršije“ – uz angažovanje nasilnika iz „desničarskog sektora“.

Svaka preraspodela svojine kad se grupa A isteruje iz prostorija i kad se one predaju grupi B predstavlja težak i ružan konflikt. Tim pre kad prostorije imaju važan simbolički značaj. Kad država ne može da izvrši svoje obaveze i da održi red, kao što je to bilo u Rusiji početkom 1990-ih godina ili danas u Ukrajini, i kad se sukobi rešavaju uz primenu nedržavnog nasilja, apsurdna situacija u potpunosti izmiče kontroli. Kad je scena puna nasilnika koji otvoreno i bez osporavanja države žele smrt članovima grupe A, nasilje, koje avaj, već postoji, poprima velike razmere.

U ovoj situaciji sprovođenje projekta autokefalnosti, koji će neizbežno dovesti do dobro poznatih posledica, znači pružanje podrške masovnom nasilja protiv Crkve i pridruživanje nasilnicma.

Odnosno, ovde se više ne radi samo o uzurpatoru – nego o uzurpatoru koji već koristi mogućnosti koje su mu na raspolaganju kako bi naneo štetu Crkvi i pomogao njenim progoniteljima.

Foto: AP Photo / Sergei Chuzavkov

To je vrlo žalosna situacija i bilo bi besmisleno umanjivati stepen njene ozbiljnosti, a reći ćemo otvoreno i tragičnosti. Ali znamo da vrata pakla neće savladati Crkvu, a još manje će je savladati Porošenko, Bajden ili patrijarh Vartolomej.

Kad neki čovek pretenduje na duhovnu vlast nad vama vi ga možete ili prihvatiti ili odbaciti. A prihvatanje vlasti čoveka kao što je patrijarh Vartolomej bilo bi vrlo pogrešno. Kao što je rekao apostol, „kupljeni ste skupo, ne budite robovi ljudima“ (1 Kor. 7:23).

Sergej Hudijev
Sa ruskog Marina Todić
Pravoslavlje i svet