SAD: Spremni smo da saslušamo dogovor koji postignu Beograd i Priština a koji ispunjava te uslove

U SSSR-u je ubijeno ili uhapšeno nekoliko hiljada sveštenika, ali je Ruska pravoslavna crkva ipak uspela da postigne kompromise sa okrutnim sovjetskim liderima i preživi teške godine komunizma.

Ruska Imperija je ušla u 20. vek kao najveća pravoslavna zemlja na svetu. Prema popisu iz 1897. godine, od ukupno 125 miliona stanovnika, 90 miliona su bili pravoslavni hrišćani. Tada je u Rusiji bilo oko 50.000 crkava.

Hram Rođenja Hristovog. Fotografija iz 1900–1915 .

Državni istorijski muzej Južnog Urala/russiainphoto.ru

Sa druge strane, ruska crkva je stalno imala probleme. Od 1721. godine nije imala svog patrijarha i potčinjavala se Svetom sinodu koji je faktički predstavljao državni organ.

Deo inteligencije je kritikovao crkvu za zavisnost od države i tobožnju letargiju. Neka duhovna lica su delila to mišljenje. „U nama nije bilo duhovnog ognja. Kako smo mogli da zagrejemo duše drugih, kad ni naše duše nisu bile zagrejane?”, zabeležio je mitropolit Venijamin u svojim memoarima.

Sveti Tihon (Belavin), patrijarh Moskovski i cele Rusije. Snimak iz 1920-ih.

Public domain

Posle Februarske revolucije 1917. godine, kada je monarhija srušena, činilo se da će pravoslavlje doživeti reformu. Posle skoro 200 godina pomesni sabor pravoslavne crkve je obnovio patrijarhat i izabrao patrijarha moskovskog i cele Rusije. Trebalo je da patrijarh Tihon stane na čelo svih pravoslavnih Rusa, ali su vremena bila teška, pogotovo za Crkvu. U novembru iste godine revolucija je otvorila put antireligijskoj komunističkoj politici u Rusiji.

 

Global Look Press

„Klanjanje bilo kakvom bogu je ideološka nekrofilija”, pisao je Maksimu Gorkom lider boljševika Vladimir Lenjin. U oktobru 1917. godine na vlast su došli boljševici, radikalni ateisti i marksisti. Glavni deo njihovog političkog programa bilo je uništavanje svake religije, uključujući i pravoslavlje.

Boljševici, međutim, nikada nisu potpuno zabranili crkvu, nego su je „samo” ugnjetavali. Za početak su oduzeli sveštenicima pravo glasanja i zatvorili nekoliko manastira i hramova.

 

Getty Images

Patrijarh Tihon se 1918. godine suprotstavio vlasti osudivši „bezbožnike”. Nije se direktno obratio vlasti, nego je osudio one „moćnike koji su obećali da će uspostaviti pravdu i istinu, a demonstriraju samo nasilje ka svemu, a pogotovo prema svetoj Pravoslavnoj crkvi”.

Lenjin je 1922. godine naredio da se konfiskuje crkvena imovina u celoj Rusiji u cilju pomoći gladnima. Nasilno oduzimanje imovine izazvalo je konflikte. Kako navodi istoričar Aleksej Beglov, streljano je oko 200 sveštenika i drugih ljudi koji su štitili crkve. Boljševici su uhapsili patrijarha Tihona. On je sa njima bio u konfliktu sve do svoje smrti 1925. godine.

 

Shakko/Vikipedija

Tokom 1920-ih i 1930-ih država je i dalje vodila „krstaške ratove“ protiv crkve. Odnos prema religiji bio je surov. Prema sovjetskom zakonu, građanima je bilo dozvoljeno da veruju, ali ne i da promovišu svoja ubeđenja, dok je u isto vreme antireligijska propaganda bila legalna i široko rasprostranjena.

Savez militantnih bezbožnika, osnovan 1925. godine, koristio je sva dostupna sredstva, uključujući predavanja, novine i filmove, kako bi stanovnike Sovjetskog Saveza informisao o tome da je religija štetno nasleđe prošlosti. Do 1941. godine Savez je brojao oko 3,5 miliona članova. To je bilo i više od propagande – tokom 1930-ih je represirano najmanje 100.000 ljudi, osuđenih za slučajeve koji imaju veze sa crkvom, piše Andrej Beglov.

1943.g.

Alpert/Sputnik

Veliki otadžbinski rat je promenio stav Josifa Staljina prema Pravoslavnoj crkvi. Posle Staljinovog susreta sa mitropolitima 1943. godine dozvoljeno im je da izaberu novog patrijarha uz podršku i finansiranje iz državnog budžeta, a vernicima je dozvoljeno da obeležavaju Vskrs, Božić i druge praznike. Tako je Staljin ponovo legalizovao pravoslavlje.

Sergij (Starogorodski)

Public domain/Global Look Press

Ali to nije bilo sovjetsko prosvetljenje, nego samo uspostavljanje balansa između prednosti i nedostataka „crkvene politike“.

Predsednik SAD Frenklin Ruzvelt je 1941-1942. godine poručio Staljinu da stanovnicima SSSR-a mora omogućiti više verskih sloboda. Ako to ne učini, Amerika će uskratiti svoju ekonomsku i vojnu pomoć u ratno vreme.

U međuvremenu su Nemci otvarali crkve na okupiranim teritorijama, kako bi pridobili poverenje pravoslavnih vernika. Staljin je shvatio da će ponovno rušenje crkava upropastiti autoritet sovjetske vlasti, pa mu se činilo kao dobro rešenje da izvojuje pobedu u ratu nauštrb propagande ateizma. Osim toga, novi patrijarh Sergej bio je odan vlastima. „Dokazaćemo da najpobožniji pravoslavni vernik može biti lojalan građanin SSSR-a”, – pisao je on.

 

Getty Images

Odnos prema crkvi promenio se nakon Staljinove smrti 1953. godine. Novi sovjetski lider Nikita Hruščov sprovodio je od 1958. do 1965. godine novu antireligijsku politiku. Međutim, vremena nisu bila tako okrutna kao pre rata. Istoričar Vladislav Cipin je pisao da je u novom talasu represija bilo veoma malo hapšenja, a da krvoprolića nije bilo uopšte. Uglavnom se radilo o ekonomskim pitanjima. Na primer, država je podigla porez na ime pružanja podrške crkvi. Pravoslavlje je i to preživelo.

Generalni sekretar CK KPSS Mihail Gorbačov i Patrijarh Moskovski i cele Rusije Pimen za vreme susreta povodom 1000-godišnjice od primanja hrišćanstva u Rusiji.

Jurij Lizunov, Aleksandar Čumičev/TASS

Narednih 20 godina crkva je živela u senci, skoro bez pomoći, ali i bez progona. Sovjetski vernici su mogli da posećuju hramove, ali to nije bilo „poželjno“. Situacija se promenila kada je na čelo CK KPSS došao Mihail Gorbačov (na vlasti od 1985. do 1991.).

Iako je bio ateista, Gorbačov je za vreme perestrojke dozvolio vernicima da vrše verske obrede, a 1988. godine je odobrio svenarodno obeležavanje hiljadugodišnjice hrišćanstva u Rusiji. Vlada je 1991. godine donela zakon o verskim slobodama kojim su poništena sva sovjetska ograničenja. Bližilo se novo stoleće, a sa njim i novo doba u istoriji ruskog pravoslavlja.

Russia beyond