Luganska Narodna Republika slavi 265 godina Slavjanoserbije od čijeg središta je nastao grad Lugansk

«Doneli smo ovde humanitarnu i duhovnu pomoć i podršku. Uz vas je cela normalna Rusija i cela Srbija!» - izjavili su proslavljeni sineasti Nikolaj Burljajev iz Moskve i Jovan Marković iz Beograda na konferenciji za štampu u Lugansku, održanoj povodom kinoforuma «Eho Zlatnog viteza» održanog ovih dana u Lugansku.

U Slavjanoserbsku, koji je predgrađe Luganska, ali i simbolična nezvanična prestonica slovenskog pravoslavnog bratstva, otvoren je po 15. put tradicionalni otvoreni festival slovenskih kultura pod geslom «Nema veza svetijih od bratskih».

Ova tradicija je započeta 2003. godine povodom obeležavanja 250 godina Slavjanoserbije.

Počasni gosti festivala su beogradski filmski scenarista i producent Jovan Marković i predsednica beogradskog Udruženja «Slavjanoserbija» Olga Milunović.

Obe kulturne manifestacije su ove godine u znaku obeležavnja 265 godina Slavjanoserbije, čemu se u Lugansku pridaje poseban značaj. 

Za ilustraciju, u nastavku donosimo tekst koji je ovim povodom specijalno napisao Andrej Černov, sekretar Saveza pisaca LNR.

Slavjanoserbija: zemlja vojničkog bratstva

         Piše: Andrej ČERNOV

U Luganskoj Narodnoj Republici se 2018 godine obeležava 265-godišnjica stvaranja na jugu Ruske imperije posebne teritorijalne jedinice – Slavjanoserbije. U čast tog događaja, Pošta LNR je objavila prigodnu poštansku marku. 

Osamnaesti vek u Rusiji nije bio toliko galantan, koliko je bio buran. Koliko se samo ratova, ustanaka, pobuna, dvorskih prevrata desilo u tom stoleću u ruskoj istoriji!

Za vreme Petra Velikog Rusija je ušla u Severni rat i pobedom nad nadmenom Švedskom postala je jedna od velikih sila. Ali, Rusija nije imala kad da uživa na lovorikama: moralo se tući i za sadašnjost i za budućnost, probijajući obruč neprijatelja.

Pošto je izašla na trgovački Baltik, Rusija se ustramila ka bogatoj obali Crnog Mora, koje je nudilo ključ za Istočni Mediteran. Prostrane južne «ukrajine» ruske države bile su slabo naseljene, pre svega zbog čestih upada krimskih Tatara i Nogajaca.

Mnogo decenija je Rusija vodila borbu sa Krimskim kanstvom i Nogajskom hordom. Tu su joj neprocenjivu pomoć pružali kozaci – Zaporoški i Donski. Ali, za odbranu južnih granica nije bilo dovoljno snaga.

Upravo iz tog razloga je vlada Rusije carice Jelisavete Petrovne donela odluku da upotrebi strance za kolonizaciju pograničnih teritorija. Pri tom, od kolonista se očekivalo ne samo da osvoje puste teritorije, nego i da ih brane od naleta stepskih plemena.

Sredinom XVIII veka u zemljama pod vlašću Austrugarske, počinje vrbovanje u rusku armiju dobrovoljaca među žiteljima Balkana pravoslavne vere.

Prvi doseljenici na čelu sa pukovnikom Jovanom Horvatom stigli su u Kijev u oktobru 1751. godine. U decembru 1751. dobili su rusko državljanstvo. Ovi prvi doseljenici su poslati 1752. na desnu obalu Dnjepra, gde su osnovali Novu Serbiju (na području današnje Kirovgradske oblasti Ukrajine).

Krajem 1752. godine u Rusiju je pristigla još jedna grupa dobrovoljaca iz Austrougarske. Tu grupu su predvodili Srbi - potpukovnici Jovan Šević (sa 168 ljudi) i Rajko Preradović (sa 24 muškarca i 4 žene). Ukazom carice Jelisavete obojica su primljeni u rusku službu i prpizvedeni u čin general majora.

Spomenik slovenskom bratstvu u Slavjanoserbsku

U proleće 1753. Jelisaveta Petrovna je potpisala niz ukaza, kojim su određena mesta za naseljavanje ljudi Ševića i Preradovića.

U senatskom ukazu (iz maja 1753.) kaže se: «Ševića i Preradovića sa dolazeći sa njima narodom naseljavati od kraja linije i naselja landmilicije sa donjecke strane, to jest od Bahmuta do Luganji... naseljavanje da počnu jedan od Bahmuta, a drugi od Luganji, prema planu koji su sastavili sa inženjer-pukovnikom Bibikovim».

Kao što vidimo, bila su formirana (u tom času samo na papiru) dva husarska puka. Zemlju su dobijali od reke Bahmutke do reke Luganj (sve do gradića donskih kozaka «Lugan» - današnje Stanice Luganske).

Na žalost, teško je sa sigurnošću reći kada su tačno srbski doseljenici stigli na novu zemlju, koja je dobila naziv Slavjanoserbija. To je moglo biti već 1753, ako nije došla do izražaja sva birokratska sporost, a moglo je biti i sledeće godine.

U svakom slučaju, sačinjena 1754. «Landkarta Slavjanoserbije» (koju su nacrtali general-major Bibikov i inženjer kapetan Prokofij Okulov) već prikazuje mesta naseljavanja pojedinih četa oba puka.

Prema karti, svaki puk ima 10 četa.

Ali, kao što se često dešava, hartija ne odgovara uvek stvarnosti. Zbog nedostatka dobrovoljaca, u svakom puku je formirano samo po 9 četa. Čete su formirale šančeve – utvrđena naselja. U svakoj četi je bilo oko 15-20 vojnika i oficira. Među prvim doseljenicima praktično nije bilo žena.

Nacionalni sastav pukova Ševića i Preradovića bio je izuzetno šarolik: Srbi, Rusi, Mađari, Moldavci, Rumuni. Da bi kompletirali pukove, Šević i Preradović su sproveli dopunsko «vrbovanje» u samoj Rusiji, ne odbijajući čak ni Jevreje.

Teškoće vrbovanja bile su sasvim razumljive: kraj je bio pust i divalj, a često se podvrgavao najsurovijem pustošenju u najezdama krimskih Tatara i Nogajaca. Kome je u takvim uslovima do nacionalne netrpeljivosti! Svi zajedno su se morali i braniti od neprijatelja i rešavati najsloženije zadatke preživljavanja.

Mora se odati priznanje našim precima: njihovo vojničko bratstvo nije posramljeno ni izdajama, ni dezerterstvom, ni međunacionalnim čarkama.

STARI ŠANČEVI – DANAŠNJI GRADOVI I SELA

kupno su pukovi Ševića i Preradovića osnovali 18 četa. Numeracija četa Ševićevog puka je išla sa istoka na zapad, a Preradovićevog – sa zapada na istok. Nazivi četa su bili numerički. Iz razloga malobrojnosti i nekompletnosti dva puka su 1764. objedinjena u jedan Bahmutski husarski puk i tada je uvedena jedinstvena numeracija četa.

Ovde ćemo navesti nazive šančeva, prema nalazima istraživača Jurija Temnika i Jurija Jegerjeva (posle spajanja dva puka u jedan):

1. četa – šanac Serebrjanski (u DNR);

2. četa – šanac Vergunski (danas – jedan od najstarijih rejona Luganska);

3. četa – šanac Verhnji-Beljenjki (danas grad Verhnji na obodu Lisičanska);

4. četa – šanac Krasnij Jar (danas – jedan od najstarijih rejona Luganska);

5. četa – Privolje;

6. četa – šanac Krimske Jame (selo Krimsko);

7. četa – Njižnjeje;

8. četa – Podgornoje (zatim – Donjeck, danas – Slavjanoserbsk);

9. četa – Žoltoje;

10. četa – šanac Kameni, Kameni Brod (danas – jedan od najstarijih rejona Luganska);

11. četa – Čerkaski Jar (selo Čerkasko);

12. četa – Harošij Jar (selo Harošeje);

13. četa – Kalinovskoje;

14. četa – Korotomišski (Trojicki);

15-16. četa – šanac Luganski (danas – zaselak Luganski kraj izvora reke Luganj u DNR).

         Po dolasku na presto carica Jekaterina II je od 1762. počela da sprovodi politiku ubrzanog naseljavanja juga Rusije. Za doseljenike su propisivane brojne olakšice. Osim toga, podsticano je stupanje Rusa u husarske pukove. Te mere su dovele do značajnog povećanja brojnosti stanovništva Slavjanoserbije.

          Ako je 1755. godine stanovništvo činilo samo 1513 ljudi oba pola, krajem 1763. je već bilo 10016. Godine 1765. Bahmutski husarski puk je popunjen na račun Moldavskog husarskog puka.

         U Slavjanoserbiji se pojavljuju ne samo vojni šančevi, već i državne zgrade, a takođe i zgrade i imanja zemljoposednika.

         Sve je to dovelo do administrativne reforme kojom je vojna provincija ukinuta. Posebni status Slavjanoserbije kao vojne provincije ukinut je 1764. godine. Ona je priključena Novorosijskoj guberniji (1764-1783), zatim se našla u sastavu Jekaterinoslavskog namesništva (1783-1796), pa opet u Novorosijskoj guberniji (1796-1802), da bi se konačno Slavjanoserbske zemlje našle u sastavu Jekaterinoslavske gubernije (1802-1917).

         Centar Slavjanoserbskog okruga je dugo bio selo Slavjanoserbsk (ranije – Donjeck, još ranije – šanac Podgorni). Od 1882. centar okruga je postao novoformirani (spajanjem zaseoka Luganski zavod sa selom Kameni Brod) grad Lugansk.

         Vremena su se menjala, menjali su se nazivi i granice. Ali mnogonacionalno bratstvo stare Slavjanoserbije je postalo sudbina čitavog kraja, čitavog mnogonacionalnog Donbasa koji je sposoban ne samo da složno i plodotvorno radi, već i da čvrsto brani svoju slobodu sa oružjem u rukama.

         Preveo i priredio: V. Kršljanin, Fakti

         https://lugansk1.info/62073-slavyanoserbiya-zemlya-voinskogo-bratstva/