Usamljenički život u bespućima tajge: Kako je porodica Likov pobegla od KGB-a i civilizacije

Progonile su ih specijalne službe, a oni su se godinama skrivali u dubokim šumama. Kada je samo jedna žena ostala u životu, pokušala je da se vrati u civilizaciju, ali se brzo razočarala i vratila u tajgu.

Agafja nosi odelo od konoplje, obuću od brezove kore, a vatru pali pomoću kresiva. Tokom leta je tajga puna opasnih divljih životinja, a zimi su mrazevi i sneg do pojasa. Nema nikakvih blagodeti civilizacije, a najbliže naselje je udaljeno 250 kilometara.

Karp Osipovič

kp.ru

Pre 40 godina su sovjetski geolozi helikopterom leteli iznad nepristupačne tajge i na jednom mestu u gornjem toku reke Abakan, gde ljudi ne obitavaju, primetili su baštu. Ispostavilo se da u šumi živi porodica Likov. To su bili staroverci – otac i četvoro odrasle dece. Oni su godinama bili odsečeni od sveta, a bila je dovoljna samo jedna kratka vest u novinama da postanu poznati u celom Sovjetskom Savezu.

Par godina kasnije (1982) ove anahorete je posetio novinar lista „Komsomolьskaя pravda“ Vasilij Peskov. Očekivao je da će videti petočlanu porodicu, ali je zatekao samo oca Karpa, njegovu ćerku Agafju i tri sveža groba. Za kratko vreme su dva brata i sestra umrli od bolesti.

Krst na grobu oca Agafje Likove, Karpa Osipoviča Likova.

Ilja Pitaljev/Sputnik

Otac je umro 1988, posle čega je u šumi ostala samo Agafja, ali nije poželela da promeni način života.

Pogubna civilizacija

Neupućeni su smatrali da je pomenuti novinar kriv za smrt članova porodice Likov, nenaviknutih na kontakt sa drugim ljudima. Peskov je mnogo patio zbog takvih mišljenja, jer je on, naprotiv, pokušavao da ih zaštiti od gomile znatiželjnika. Godinama je posećivao Likove, pomagao im, nosio im kuhinjski pribor i lekove, čak im je odneo i kozu da bi otšelnici uvek imali svežeg mleka.

Otšelnica Agafja Likova i novinar Vasilij Peskov prelaze reku Jerinat. 2004.

Vladimir Šelkov/TASS

U jednom od poslednjih susreta sa Agafjom sada već pokojni Peskov ju je pitao da li je po njenom mišljenju dobro što su ljudi „pronašli“ njenu porodicu. Ona mu je odgovorila da joj se čini da im je Bog poslao ljude. Jer da nije bilo ljudi, svi bi odavno pomrli.

„Kakav je bio naš život? Sve je već bilo iznošeno, sve prnje su nam bile u zakrpama. Strašno je i setiti se – jeli smo travu, koru drveća“, citira Agafju list „Komsomolьskaя pravda“.

Kako su šumski „Robinsoni“ postali slavni?

Peskov je na osnovu susreta sa porodicom Likov napisao seriju članaka. Priča o šumskim usamljenicima mnoge je dirnula. Ujutru su se ispred novinskih kioska pravili redovi kada je trebalo da izađe broj sa člankom o ovoj porodici.

 

kp.ru

Peskov je jednom ispričao prijateljima kako je žena Leonida Brežnjeva ujutru slala čoveka na kiosk da što pre kupi „Komsomolku“ – toliko je bila nestrpljiva da pročita nastavak sage o sibirskim anahoretama. Kasnije su Peskovljevi članci izdati kao zasebna knjiga pod naslovom „Ćorsokak u tajgi“, koja je zatim prevedena na mnoge jezike.

Zašto su Likovi otišli u šumu?

Po celoj Rusiji je bilo mnogo ljudi koji su se skrivali od vlasti iz verskih pobuda (još uvek mediji povremeno pominju takve slučajeve). Staroobrednici su u Rusiji uvek bili progonjeni, izuzev za vreme vladavine cara Nikolaja II. On je ukinuo progone, ali ih je kasnije sovjetska vlast obnovila sa još većom žestinom – primoravala je staroverce da stupaju u kolhoze i izricala im zatvorske kazne.

Porodica Likovih je spas od kolektivizacije potražila daleko u šumi, na teritoriji rezervata. Rukovodstvo rezervata im je tokom 1930-ih zabranilo da love divljač i ribu.

Obitalište porodice Likov u Hakaskom državnom rezervatu prirode.

Ilja Pitaljev/Sputnik

Jednom je stigla anonimna prijava da se staroobrednici bave krivolovom. Čuvari rezervata su krenuli da to provere i tom prilikom su slučajno ubili rođenog brata Karpa Likova. Istraga je, međutim, ceo slučaj prikazala tako kao da su staroobrednici pružili oružani otpor.

Kada su 1937. godine represije bile najžešće, porodicu Likov su posetili pripadnici Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove (NKVD) i detaljno ih saslušavali u vezi sa pomenutim slučajem. Likovi su shvatili da treba bežati, i od tada su se povlačili sve dublje u tajgu, neprekidno menjajući stanište i zamećući tragove.

Podvižnica Agafja 

 

Ilja Pitaljev/Sputnik

Sada Agafja ima 74 godine. Ona već 30 godina živi sama u šumi. Samo jednom je pokušala da se vrati među ljude. Bilo je to 1990. godine, kada je otišla da živi u staroobrednički manastir, gde se ispoveda „bespopovstvo“ (što znači da dotična denominacija staroobrednika ne priznaje sveštenstvo), pa se čak tu i zamonašila. Međutim, ispostavilo se da Agafja ima drugačije predstave o veri, pa se vratila „kući“ u tajgu. Kasnije, 2011. godine, Agafju su posetili predstavnici zvanične ruske staroobredničke crkve i izvršili obred njenog krštenja po svim pravilima.

Lokalna vlast podržava Agafju. Bivši gubernator Kemerovske oblasti Aman Tuljejev je naložio da se staroj podvižnici pruži sva neophodna pomoć. Iz godine u godinu raste interesovanje za usamljenu otšelnicu. Posećuju je mnogobrojne televizijske ekipe, novinari, lekari i volonteri.

 

Ilja Pitaljev/Sputnik

Britanska televizijska ekipa na čelu sa rediteljkom Rebekom Maršal posetila je Agafju 2015. godine kako bi snimila dokumentarni film o njenom životu pod nazivom „Šuma u meni“.

Agafja smatra da je usamljenički život glavni put ka spasenju duše. Istina, ona i ne smatra da je usamljena. „Uz svakog hrišćanina su uvek Anđeo-čuvar, Hristos i apostoli“, kaže Agafja.

Aleksandra Guzeva, Russia beyond