Kada je srbska vojska, posle prebacivanja na Krf, prebrodila krizu, međunarodni ugled Srbije je potvrđen i uvećan. Na prvoj međusavezničkoj konferenciji u Parizu, 27. i 28. marta 1916. godine, na kojoj je učestvovala delegacija Srbije na čelu sa predsednikom Vlade Nikolom Pašićem, savezničke zemlje su se svečano obavezale da neće zaključiti nikakav separatni mir mimo Srbije i da na Balkanu neće učiniti ništa što bi moglo povrediti legitimne interese Srbije. Budući da Srbija nije bila potpisnik Londonske konvencije od 5. septembra 1914. godine, u kojoj su se saveznici obavezali da neće stupati u pregovore sa neprijateljskim silama sve do konačne pobede, na konferenciji u Parizu, Srbiji je formalno priznat status savezničke države, što je, ipak, predstavljalo snažnu diplomatsku podršku srbskoj vladi, posebno u pogledu srbsko-bugarskog spora oko Makedonije.
Narednih meseci vlade Francuske, Rusije i Velike Britanije su, svaka ponaosob, izjavile su svoju spremnost da podrže program srpske vlade u pogledu ujedinjenja jugoslovenskih naroda ukoliko se rat povoljno završi. U tom pogledu valja posebno istaći sporazum između vlada Srbije i Francuske o zajedničkoj komandi na Solunskom frontu.
SOLUNSKI front je bio jedini saveznički front na kome je za sve vreme njegovog postojanja delovala jedinstvena komanda. U početku je glavnu komandu imao francuski general Saraj, čija su komandna prava u odnosu na britansku armiju bila dosta ograničena. Francuska vlada je želela da se srbska vojska posle prevoženja sa Krfa bez ograničenja potčini glavnom komandantu u Solunu, generalu Saraju. Srbska vlada se energično usprotivila takvom rešenju, jer bi je ono lišilo prava da raspolaže svojom vojskom. Posle dugih pregovora, vođenih od aprila do avgusta 1916. godine, nađeno je kompromisno rešenje prema kome je srbska vlada pristala na jedinstvenu komandu, ali pod uslovom da glavni saveznički komandant komanduje srbskom vojskom u ime regenta Srbije Aleksandra i saveznika.
Takvim sporazumom srbska vojska je sačuvala svoju unutrašnju autonomiju, a glavni komandant je pre svake operacije bio dužan da upozna srpsku Vrhovnu komandu sa svojim planovima i s namerom o upotrebi srpske vojske, koja je mogla biti upotrebljena samo kao celina na zasebnom delu fronta, u skladu s nacionalnim interesima Srbije. Zauzvrat, francuska vlada je preuzela niz političkih obaveza koje su obezbeđivale najsnažniju diplomatsku zalogu za realizaciju ratnih ciljeva Srbije.
FRANCUSKA se obavezala da neće biti zaključen separatni mir sa Bugarskom, da će svu vlast u ponovo oslobođenoj Srbiji preuzeti srbski civilni organi, da će prilikom posedanja jugoslovenskih teritorija izvan Srbije u njima biti uspostavljena zajednička saveznička uprava uz učešće predstavnika Srbije i u skladu s njenim interesima, da će Francuska pružiti punu podršku Srbiji prilikom konačnog rešavanja jugoslovenskog pitanja. Srbsko-francuski sporazum o zajedničkoj komandi, koji je bio poznat samo najužem krugu ljudi obeju vlada, poslužio je kao osnova uspešnoj saradnji Francuske i Srbije tokom celog rata, posebno u pitanjima u vezi sa Solunskim frontom, kao i u rešavanju političkih pitanja na Balkanu na kraju rata.
Situacija na evropskim ratištima u međuvremenu se izmenila u korist Antante. Svoje velike operativno-strategijske uspehe postignute 1915. godine, Centralne sile nisu mogle da iskoriste tokom 1916. godine, jer je Antanta ušla u novu ratnu godinu s novim iskustvima i uvećanim ratnim potencijalom. Tako se pokušaj Nemaca u martu 1916. godine da kod Verdena probiju francusku odbranu i poraze Francusku završio neuspehom.
U TOJ gigantskoj bici obe strane su pretrpele velike gubitke: Francuzi su imali mrtvih, ranjenih i zarobljenih više od 275.000, a Nemci 282.000 ljudi. Ruske trupe Jugozapadnog fronta (četiri armije), pod komandom generala Brusilova, preduzele su ofanzivu pravcem Rovno-Luck početkom juna, probile su front, odbacile austrougarske armije nekoliko stotina kilometara na zapad, očistile celu Bukovinu i zarobile blizu 400.000 austrougarskih vojnika i oficira i zaplenile 600 topova. U nastavku letnje ofanzive, ruske armije su izbacile iz stroja oko 1.500.000 neprijateljskih vojnika.
Uspeh Brusilovljeve ofanzive u Bukovini doveo je u krizu ceo Istočni front Centralnih sila, prisilivši ih da pređu u odbranu na Italijanskom i Zapadnom frontu, a Rumuniju podstakao da se odluči da stupi u rat na strani Antante.
U SKLOPU takve vojno-političke situacije, ponovo su oživele ideje o preduzimanju ofanzivnih operacija na balkanskom ratištu. U vreme Verdenske bitke, glavnokomandujući francuske vojske general Žofr naredio je da francusko-engleske divizije izađu iz solunskog utvrđenog logora, posednu severnu grčku granicu i svojim ofanzivnim držanjem primoraju Nemce da obustave prebacivanje svojih trupa sa Balkana u Francusku. S obzirom na to da se u to vreme kod Soluna nalazilo svega devet divizija (četiri francuske i pet britanskih), sa oko 200.000 vojnika i 33 artiljerijske grupe, kao i zbog sumnjivog držanja pronemačke grčke vlade koja nije u celosti izvršila obećanje o povlačenju svojih divizija iz severnog dela zemlje, anglo-francuske snage nisu bile dovoljne za izvršenje postavljenog zadatka.
Francuska vrhovna komanda zatražila da srbska vojska pre izvršene reorganizacije otpočne prebacivanje u Solun i da se po delovima, kako koja jedinica bude pristizala, uključuje u sastav savezničke istočne armije. Srbska vlada i Vrhovna komanda su odbile takav zahtev, ističući da se ljudstvo još nije oporavilo, kao i zbog toga što je postojala opasnost da bi se tako srpske jedinice "utopile" u savezničku vojsku. One su insistirale da se srbskoj vojsci ostavi dovoljno vremena za oporavak, reorganizaciju i preoružanje i da joj se dodeli određeni deo fronta na kome bi se, u skladu sa njenim nacionalnim ciljevima, borila kao zasebna celina.
KRAJEM proleća 1916, kada se posle ruskih uspeha u Bukovini i neuspeha Nemaca na Zapadnom frontu već videlo da je ratna sreća konačno prešla na stranu Antante, rumunska vlada je, kao cenu da stupi u borbu na njenoj strani, tražila ne samo garanciju da će dobiti Transilvaniju, Banat i Bukovinu, na koje je od početka rata isticala svoje pretenzije, već i da te teritorije dobije uz obimnu vojnu pomoć savezničkih armija.
Da bi u punoj bezbednosti svoju vojsku usmerila na osvajanje Transilvanije, rumunska vlada je tražila da jedna ruska armija štiti njen južni bok na Dunavu, a da savezničke solunske trupe preduzmu ofanzivu na južnom bugarskom frontu osam dana ranije, radi povezivanja bugarsko-nemačkih snaga na toj strani.
Polažući velike nade u rumunsku vojsku i rukovodeći se svojim političkim interesima, zapadni saveznici su izvršili snažan pritisak na Rusiju da se saglasi sa svim rumunskim teritorijalnim zahtevima i da joj pruži obilnu vojnu pomoć u momentu ulaska u rat.
BANAT OBEĆAN RUMUNIJI
SAVEZNICI su, na račun Srbije, bogato podmirili rumunske interese. Naime, kao nagradu za njen prilazak Antanti, Rumuniji je obećan deo Banata naseljen srbskim življem, a da bi olakšali ulazak njene vojske u rat, oni su isforsirali da Prva srbska dobrovoljačka divizija, u kojoj se pored Srba nalazio manji broj dobrovoljaca iz redova ostalih jugoslovenskih naroda, iz Odese ode na front u Dobrudžu, gde je, u sastavu ruske armije, štitila bok rumunske vojske.
Petar Opačić, Novosti
