Mučne diplomatske igre

22.08.2018. god.

Za bugarske vladajuće krugove nastupila je dugo priželjkivana prilika da se revanširaju Srbiji za poraz u Drugom balkanskom ratu i da, komadanjem Srbije, spreče jugoslovensko ujedinjenje

Teškoće političke prirode bile su, ipak, glavna prepreka u realizaciji projekta za vojno angažovanje sila Antante na balkanskom ratištu. Balkanska politička pitanja toliko su uzburkala strasti u Evropi pre rata da nijedan od saveznika nije mogao preduzeti vojnu akciju na Balkanu bez pristanka, ili čak i učešća u tom poduhvatu ostalih sila Antante. To znači da je trebalo pregovarati. Međutim, suprotni interesi Rusije, Velike Britanije i Francuske u pogledu Balkana, teritorijalne pretenzije Italije na istočnoj obali Jadrana, kao i suprotnost vladajućih krugova balkanskih država koje su još uvek osećale jak miris baruta iz poslednjeg međusobnog ratnog sukoba, nisu dopuštali mogućnost za sporazum.

Diplomatija savezničkih država ulagala je ipak ogromne napore da pridobije Italiju i Rumuniju za obnovu Balkanskog saveza iz 1912. godine i da, korišćenjem snaga novih saveznika, nadoknadi odsustvo svojih trupa na balkanskom ratištu. Pridobijanje novih saveznika trebalo je da se plati uglavnom srbskim teritorijama.

UOČIVŠI namere saveznika, srbska vlada se suprotstavila trgovini delovima srpske državne teritorije, srbskih i jugoslovenskih zemalja. Međutim, sile Antante su sklopile tajni Londonski ugovor sa Italijom, kojim su joj obećale, uz ostalo, Istru, Hrvatsko primorje, gotovo sva jadranska ostrva i dalmatinsku obalu sa zaleđem. U tajnim pregovorima sa Rumunijom, njoj su obećali, osim Transilvanije i Bukovine, ceo Banat, a Bugarskoj veći deo Vardarske Makedonije, do linije Kriva Palanka - Ohrid, kao i deo evropske Turske.

Te kombinacije ipak nisu donele željene rezultate. Pomorski napad, koji su preduzele flote Velike Britanije i Francuske u Dardanelima, februara 1915. godine, završio se bez uspeha. Posle toga su anglofrancuske snage izvršile desant na Galipoljsko poluostrvo, kako bi se kopnenim putem probile do Carigrada, zauzele ga i otvorile moreuze i, eventualno, izbacile Tursku iz rata. Ali uprkos značajnim snagama angažovanim u toj operaciji, kao i ogromnim žrtvama, desantne trupe nisu mogle da probiju tursku odbranu, čijim su utvrđivanjem rukovodili nemački generali, pa su ostale prikovane uz obalu sve do pred kraj 1915. godine, kada je operacija obustavljena.

Ofanziva Italijana preko Soče, od koje su očekivani spektakularni uspesi, završila se njihovim porazom. Francusko-britanske snage na Zapadnom frontu preduzele su nekoliko operacija da, privlačenjem nemačkih snaga sa Istočnog fronta, olakšaju položaj Rusa, ali su i one završile bez stvarnih uspeha. Blagodareći tome, udružene nemačko-austrougarske armije su uspele da odbace rusku vojsku sve do Pripjata i da se, posle toga, usmere na Balkan.

Usled poraza ruske vojske, Rumunija je zadržala svoju neutralnost. Bugarska je sada, ohrabrena uspehom Centralnih sila, rešila da im se priključi. Tada je za bugarske vladajuće krugove nastupila dugo priželjkivana prilika da se, osloncem na germanske sile i Tursku, revanširaju Srbiji za poraz u Drugom balkanskom ratu i da, pokoravanjem i komadanjem Srbije, spreče jugoslovensko ujedinjenje, čime bi obezbedile svoju hegemoniju na Balkanskom poluostrvu.

Predsednik bugarske vlade Radoslavov o tome je bez ustezanja davao izjave, a vladina štampa otpočela je žestoku kampanju protiv Srbije, pripremajući bugarsku javnost za ulazak u rat na strani Centralnih sila. Osećajući opasnost, srbska vlada je molila saveznike da energičnim akcijama neutrališu Bugarsku. Međutim, vlade zemalja Antante, iako su imale dovoljno dokaza da su se bugarski vladajući krugovi nepovratno opredelili da uđu u rat na strani neprijatelja, vršile su strahovit pritisak na Srbiju da pristane na teritorijalne ustupke u Makedoniji u korist Bugarske, nudeći joj u naknadu za taj ustupak Bosnu, Hercegovinu, Slavoniju i Dalmaciju sve do Splita.

Srbska vlada je odbijala i jednu i drugu teritorijalnu kompenzaciju. Ona je bila voljna da diskutuje samo o nekim ispravkama granice u Makedoniji u korist Bugarske, s tim što je insistirala na oslobođenju svih jugoslovenskih zemalja od Austrougarske i njihovo ujedinjenje sa Srbijom.

Ogorčena na srpsku vladu zbog njene nepopustljivosti, sile Antante su, da bi je privolele na ustupke, u tim teškim trenucima čak obustavile i finansijsku pomoć Srbiji, a bugarskoj vladi saopštile svoju odluku da će dobiti Vardarsku Makedoniju i da Srbija neće dobiti proširenje na zapad pre nego što preda Makedoniju Bugarskoj. Srbska vlada je, plašeći se da na nju ne padne odgovornost za slom na Balkanu i da ne ostane bez savezničke pomoći, dala formalni pristanak na tražene ustupke u pogledu Makedonije, ali pod uslovom da Bugarska odmah stupi u rat protiv Turske i da saveznici obećaju da će podržati ujedinjenje jugoslovenskih zemalja sa Srbijom.

Ta mučna i tragična diplomatska igra sa bugarskim vladajućim krugovima, koje, kao agente nemačkog imperijalizma, kako je istakao bugarski akademik Tuše Vlahov, Antanta nije mogla kupiti nikakvim teritorijalnim obećanjima, prekinuta je 22. septembra 1915. Tada je objavljen ukaz kralja Ferdinanda o mobilizaciji bugarske vojske radi ulaska u rat na strani Centralnih sila.

U međuvremenu, posle avgustovskih parlamentarnih izbora, na čelo grčke vlade došao je Elefterios Venizelos, koji se zalagao za saradnju Grčke sa Antantom i za pomoć Srbiji. Na vest o bugarskoj mobilizaciji, on je već sutradan odgovorio mobilizacijom grčke vojske i zatražio od vlada Velike Britanije i Francuske da pošalju 150.000 vojnika u Solun kako bi mogao ispuniti savezničke obaveze prema Srbiji iz ugovora od 1913. godine.

Srbska vlada je takođe zatražila vojnu pomoć i predložila plan o preventivnom napadu na Bugarsku, koji bi izvršile anglofrancuske trupe preko Kavale, ruske preko crnomorskih luka, a srpske u pravcu Sofije. Time bi se neutralisala bugarska vojska pre nego što počne nemačko-austrougarski napad na severni srbski front.

Savezničke vlade se nisu saglasile sa srbskim predlogom, iako su njihovi generalštabovi o njemu dali pozitivno mišljenje. Francuska je bila za to da se odlučno dejstvuje i odmah pošalje pun broj traženih trupa, dok je Britanija otezala da se izjasni o broju trupa koje je ona nameravala da pošalje na Balkan. Da se ne bi gubilo vreme i neprijatelju pružali dokazi o kolebanju saveznika, na inicijativu Francuske u Solun su upućene dve pešadijske divizije sa Galipolja (francuska 156. i britanska 10. divizija). Sporazum je postignut 30. oktobra, a broj efektiva od 150.000 vojnika dostignut je tek krajem decembra, kada je bitka za Balkan u vojničkom smislu bila već izgubljena.

VOJNI PUČ U GRČKOJ

Koristeći se neodlučnošću sila Antante, grčki kralj Konstantin, koji je bio zet nemačkog kajzera Vilhelma II, oslanjajući se na germanofilske elemente u vrhovima oficirskog kora, oborio je Venizelosa i proglasio neutralnost Grčke 5. oktobra, onog istog dana kada je počelo iskrcavanje francusko-britanskih trupa u Solunu. Već sutradan, 6. oktobra 1915, otpočeo je trojni napad Centralnih sila na Srbiju. Napadnuta od austrougarskih i nemačkih armija sa severozapadnog fronta, koji se protezao od Višegrada na Drini do Golupca na Đerdapu, kao i od bugarskih armija duž istočne granice, od ušća Timoka u Dunav do Đevđelije na Vardaru, srbska vojska se našla u izuzetno teškom položaju.

Petar Opačić, Novosti

Izvor
Srpski artiljerci na položaju / Foto: Dokumentacija "Novosti" i Foto-arhiv "Borba"/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
istorija
rat

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Pogibija američkog vojnika: ko ratuje na strani Ukrajine?

Krajem oktobra u ruskim i svetskim medijima provukla se informacija o pogibiji američkog najamnika, koji je učestvovao u ratnom sukobu na teritoriji Ukrajine. Prema javno iznetim podacima, on se...

Zoran Tomašević: Kad valja slediti primer Evrope

Ponovo se vraćamo temi takozvanog „Registra štete pričinjene Ukrajini“. Podsetimo da se uprava datog Registra odlukom Saveta Evrope nalazi u Hagu i da su na njegovom čelu predstavnici same...

Globalna NATO agresija i mi

Ako iko ima i pravo i obavezu da se zakonski ogradi od NATO uticaja, onda je to Srbija, kao najveća žrtva NATO zločina. Pokušaji kompromisa i saradnje sa NATO...

Klub onih koji žele da opljačkaju Rusiju ili Registar štete Ukrajine

Borbena dejstva u Ukrajini još nisu ni blizu kraja, ali su zemlje kolektivnog Zapada već počele da se bave tradicionalno najvažnijim pitanjem za njih — finansijskim, stvorivši „Registar štete,...

Perspektive Balkana, ili: Crnogorci ne ljube lance

U produžetku Krimskog rata ubijen je Knez Mihailo Obrenović jer se drznuo da u saradnji sa Rusijom radi na stvaranju Balkanskog saveza. Na presto je doveden njegov rođak Milan,...

Urušavanje demonokratije

Svojom ekonomskom, moralnom i vojnom moći, Novi svet koji gradi svetska većina, uz pomoć naroda Zapadne Evrope i Severne Amerike, uskoro će prinuditi ekipu iz Vašingtona na mir u...

Ostale novosti iz rubrike »