Specijal Kurska bitka-Sudar titana 1 deo

Russia Beyond je povodom navršavanja 75.godina od najveće tenkovske bitke u istoriji ratovanja napravila detaljan prikaz legendarne Kurske bitke koja do sada nije viđena na srbskom jeziku.Usled obimnosti materijala, specijal će izlaziti u nastavcima

Po završetku zimskih napadnih operacija Crvene armije 1942/43. (Ostrogoško-Rošoska i Voronješko-Kosternskaja ofanziva), kao i protivudara nemačkih snaga u rejonu Harkova (Treća bitka za Harkov), februara i marta 1943. godine linija fronta se stabilizovala na liniji: reka Peruč (Peručь), Dmitrovsk-Orlovskij pravac (Dmitrovsk-Orlovskiй), Riljsk (Rыlъsk), Belgorod i Severni Donec.

Front je imao nepravilan oblik, tačnije bio je izlomljen, tako da su bile vidljive tri krupne izbočine — orelska, kurska i belgorodsko-harkovska. Ove tri izbočine su obostrano nudile povoljne uslove za dalja ofanzivna dejstva.

U težnji da preotme strategijsku inicijativu izgubljenu pod Staljingradom (danas Volgograd), ali i usled nemogućnosti da zbog nepovoljnog odnosa snaga na Istočnom frontu u leto 1943. preduzme ofanzivne operacije širih razmera, nemačka Vrhovna komanda je odlučila da svoje napore usresredi na gradić Kursk, tačnije na likvidaciju opasne kurske izbočine koja se uklinila u dubinu nemačkog odbrambenog rasporeda. Osnovna operativna zamisao je bila da se bočnim udarima iz rejona Belgoroda i Orela zauzme gradić Kursk, unište sovjetske snage u kurskoj izbočini i deblokira putna komunikacija koja je povezivala Orel-Kursk-Belgorod i Harkov. Ova izuzetno ambiciozna operacija je nosila kodno ime „Citadel“.

Uočavajući namere Nemaca, sovjetska Vrhovna komanda je rešila da odsudno brani kursku izbočinu i da, po razbijanju nemačkog napada na dobro utvrđenim položajima, pređe u protivofanzivu u cilju uništenja orelske i belgorodsko-harkovske grupacije neprijatelja, i daljeg prodora na zapad. Na taj način, iz osnovne zamisli obeju strana, razvila se bitka koja je imala svoje dve faze.

Obostrani raspored snaga

Nemačke snage 

Koristeći se tromesečnim predahom na Istočnom frontu (april—jun), Nemci su uspeli da na ovom odseku fronta prikupe značajne snage. U rejonu kurske izbočine koncentrisali su gotovo 50 divizija (oko 900 000 ljudi), od kojih 34 pešadijske, 14 oklopnih i 2 motorizovane.

Nemački srednji tenk Pz. Kpfw. III, i jurišnik StuG III

Slobodan Đukić

Ukupan broj oklopnih borbenih sredstava iznosio je oko 2700 jedinica, dok je artiljerijskih i minobacačkih cevi bilo oko 10 000. Za neposrednu vazduhoplovnu podršku oklopno-mehanizovanih trupama na zemlji angažovano je oko 2000 aviona iz sastava 4. i 6. vazdušne flote.

Jurišne nemačke eksadrile  su bile opremljene specijalizovanim protivtenkovskim varijatnama jurišnih bombardera, kao što su  Focke-Wulf  Fw- 190 A-5 i Junkers Ju-87 G-1 naoružani topovima Flak 18 u kalibru 37mm, koji su koristili municiju sa jezgrom od tungstena. Ovi avioni su bili izuzetno opasni prilikom manevra obrušavanja na cilj, gde su gađani vrhovi tenkovskih kupola (na ovom mestu je oklopna zaštita tenka najslabija). Pored ovih aviona nemačke snage su za ovu operaciju pripremile i nekoliko eskadrila za vatrenu podršku koje su opremljene jurišnim bombarderima Henschel Hs 129 B-1, koji su se takođe odlikovali snažnim topovskim naoružanjem.

Na severnoj Orelskoj strani se grupisala nemačka 9.armija (general Valter Model) koja je u svom sastavu imala tri tenkovska i dva armijska korpusa. Na njenom levom krilu se razvila nemačka 2.oklopna armija koja je u svom sastavu imala tri armijska korpusa, i koja je većim delom svojih snaga pokrivala bok i pozadinu nastupajuće 9.armije, kojoj je pridodala nešto svojih ofanzivnih jedinica ranga korpusa. Ova grupacija grupe armija „Centar“ je imala 19 pešadijskih divizija (pd), 6 oklopnih divizija (okld) i jednu motorizovanu diviziju (mtd), ukupne jačine 332,000 vojnika sa 1200 tenkova i samohodnih oruđa. Glavni zadatak ovih snaga je bio da masovnom upotebom tenkova i ostalih bornih kola, sa severne strane izvedu opšti napad udarom na najuže grlo kurske izbočine, u cilju što bržeg prodora u pravcu grada Kursk gde se očekivao susret sa nemačkim snagama koje su nadirale sa juga.

Nemačko oklopno vozilo za vatrenu podrku Sturmpanzer IV "Brummbär" i srednji borbeni tenk Pz.Kpfw.V „Panther“,

Slobodan Đukić

Sa južne Belgorodske strane, u napad su trebale da krenu jedinice grupe armija „Jug“(fedmaršal Manštajn) koje su se sastojale od nemačke 4. tenkovske armije (general Herman Hot), u sadejstvu sa 24.oklopnim korpusom i operativnom grupom „Kempf“ (1 tenkovski + 2 armijska korpusa) čija jačina je procenjena na 24 divizije od čega 15 pešadijskih, 8 oklopnih i 1 motorizovanu diviziju (445,000 vojnika sa 1500 tenkova i samohodnih oruđa). Glavna udarna snaga ove grupacije je bila 4.oklopna armija koja je trebala da preko varošice Oboanj, prodre na sever i dokopa se Kurska gde bi se spojila sa borbenom grupacijom generala Modela. Na pomoćnom pravcu napada, nalazila se operativna grupa „Kempf“ koja je imala zadatak da zauzme grad Koroči i na taj način obezbedi desni bok glavnim napadnim snagama koje su činile jedinice 4.tenkovske armije.

Nemačko samohodno artiljerijsko vozilo SdKfz 124 "Wespe" i teška samohodna haubica 15cm Schwere Panzerhaubitze auf Geschutzwagen III/IV (Sf) Sd. Kfz. 165 "Hummel"

Slobodan Đukić

4.tenkovskoj armiji je neposredno pred početak operacije pridodat elitni 2.oklopni korpus-SS u čijem sastavu su se nalazile 1. SS oklopna divizija „Adolf Hitler“, 2.SS oklopna divizija „Das Rajh“ i 3.SS oklopna divizija „Mrtvačka glava“ sa oko 70,000 fanatičnih ss-ovaca. Ove divizije su bile u potpunosti opremljene najsavremenijom borbenom tehnikom sa kojom su u to vreme raspolagali Nemci.

Borbena tehnika

O tome koliko je ova operacija imala veliki značaj na nemačku Vrhovnu komandu svedoči podatak da je na glavnim pravcima udara angažovano 50 borbeno najsposobnijih divizija nemačke vojske. Upotrebljeno je 14 okld što je činilo 70% ukupnih borbenih potecijala sa kojima je tada raspolagao Vermaht. Tenkovske jedinice su u svom sastavu imale oklopne bataljone opremljene teškim tenkovima Pz.Kpfw.VI „Tiger“ i srednjim Pz.Kpfw.V „Panther“, kao i 70-tonskim samohodnim lovcima na tenkove Sd.Kfz.184 „Ferdinand“ i oruđima za vatrenu podršku Sturmpanzer 43 „Brummbär“. Prva tri pobrojana oruđa su bila naoružana tenkovskim topovima u kalibru 75/88mm koja su imala 2-2,5h veći efektivni domet od tenkovskih topova koje je upotrebljavao osnovni sovjetski tenk T-34. U kombinaciji sa velikom početnom brzinom granate na ustima cevi, ovi topovi su bili smrtonosni za neprijateljski oklop. Pored ovih sredstava, u okviru artiljerijskih jedinica za podršku nalazile su se i samohodne haubice „Wespe“ i „Hummel“ koje su takođe mogle da naprave značajnu razliku na frontu pošto su u skladu sa trenutnom situacijom brzo menjale vatrene pozicije i dejstvovale po rejonima koncetracije protivničkih oklopnih snaga.Po prvi put su upotrebljeni i specijalni grenadirski sastavi opremljeni samohodnim guseničnim kamikazama na daljinsko upravljanje „Golijat“.

Nemački teški tenk Pz.Kpfw.VI „Tiger" i teški lovac tenkova Sd.Kfz.184 „Ferdinand“

Slobodan Đukić

Sovjetske snage

Sovjetska Vrhovna komanda je raspolagala obaveštajnim podacima o velikim pripremama nemačke vojske za operaciju uništenja kurske izbočine. U tom smislu, donesena je strateška odluka da se na ovom prostoru pređe u odbranu dostignutih pozicija koje su ostvarene u krupnim napadnim operacijama Crvene armije sa početka 1943.godine. Odbrambena faza bitke na kurskoj izbočini je trebala da vezuje, iscrpi i proredi nemačke udarne jedinice (oklopno-mehanizovani borbeni sastavi) što bi stvorilo uslove za početak velike kontraofanzive u cilju razbijanja nemačkih snaga na liniji Brjansk-Harkov i prodora u Ukrajinu. Koristeći prethodna iskustva u borbi sa neprijateljem, donesena je odluka da se gigantskim inžinjerijskim radovima kurska izbočina pretvori u „neosvojivu tvrđavu“.

Po celoj dužini fronta koja je formirala kursku izbočinu, urađena su tri duboko ešelonirana odbrambena pojasa sa gotovo 9,300 kilometara tranšeja i stotinama vatrenih tačaka sa specijalno obrazovanim grupama naoružanih protivtenkovskim topovima M-42, ZIS-2 i ZIS-3, kao i sa iskopima za tenkove. Svaka vatrena tačka je imala 20-30 protivtenkovih topova sa nekoliko desetina protivtenkovskih pušaka PTRS-41. One su bile tako koncipirane da su mogle da dejstvuje praktično u radijusu od 360 stepeni. Distanca između dve protivtenkovske vatrene tačke je iznosila 600-800 metara tako da se mogla ostvariti vatrena nadmoć u odnosu na neprijatelja (u momentu nailaska neprijatelja po njemu bi jednovremeno delovalo nekoliko vatrenih tačaka sa 100+ protivtenkovskih topova i pušaka).

Protivoklopni topovi ZIS-2 (kal.57mm) i ZIS-3 (kal.76,2mm)

Slobodan Đukić

O kakvim razmerama fortifikacija se radi najbolje svedoči podatak da su na južnom odseku kurske izbočine (orijentacija ka grupi armija „Jug“) iskopana tri pojasa sa ukupno 4,300 kilometara rovova. Na severnoj strani, u tri odbrambena pojasa je iskopano 5,000 kilometara rovova. Količina minskih polja se praktično ne može ni izbrojati. Samo u junu mesecu jedinice Cnetralnog fronta su postavile više od 400,000 protivtenkovskih i protivpešadijskih mina. Odbrambene linije su međusobno uvezane sa oko 2000 km saobraćajnica, a napravljeno je i 686 mostova. Za nekoliko meseci je železnicom u Kursk dopremljeno neverovatnih 300,000 vagona sa tehnikom i različitim tovarom.

Kursku izbočinu su branile jedinice Centralnog i Voronješkog fronta. Centralni front (general Rokosovski) je pokrivao desno krilo kurske izbočine i bio je orijentisan ka nemačkoj grupi armija „Centar“, po dubini grupisan u dva ešelona. U prvom ešelonu koji je trebao da prvi prihvati udar nalazile su se jedinice 48, 13, 70, 65. i 60. armije, a u drugom 2. oklopna armija, 9. i 19. oklopni korpus. Ukupna jačina ovih snaga je iznosila 712,000 vojnika i oficira, sa oko 1800 tenkova. Voronješki front (general Vatutin) je pokrivao levo krilo odbrane kurske izbočine kao i njegove centralne delove. Njegov odbrambeni raspored je takođe bio postavljen u dva ešelona. U prvom su se nalazile jedinice 38, 40, 6, 69. i 7. armije, a u drugom 1. oklopna armija, 2. i 5. oklopni korpus. Ukupna jačina ovih snaga je iznosila 626,000 ljudi sa oko 1700 tenkova.

Sovjetski laki tenk T-70 i srednji tenk T-34-76

Slobodan Đukić

Da bi se izbegao nepovoljan razvoj događaja koji bi mogao dovesti do okruženja ovih snaga (presecanje kurske izbočine bočnim udarom iz dva pravca) i daljeg prodora nemačkih snaga na istok,  krajem aprila je u njegovoj pozadini formirana rezervna grupa snaga koju je činio Stepski front (general Konjev).On je bio raspoređen na liniji Krasnaja Zarja—Beli Kolodez i činile su ga 4, 5, 27, 47, 53. armija, 5. oklopna armija i 4. i 10. oklopni korpus sa oko 570,000 vojnika i 1,500 tenkova. Snage Stepskog fronta su imale zadatak da u slučaju povoljnog razvoja situacije krenu u ofanzivna dejstva koja su predviđena u drugoj fazi bitke.

Koristeći tromesečnu pauzu u borbenim dejstvima, sovjetske snage su se temeljito pripremile za odbranu, pre svega na bokovima izbočine, gde se očekivao protivnički udar. Veoma duboko ešelonirana odbrana bila je naročito organizovana u protivoklopnom smislu. Ešelonirani odbrambeni pojasevi dopunjeni su nizom pregradnih položaja i medupoložaja, sa veoma razvijenim sistemom rovova i saobraćajnica. Naseljena mesta pretvorena su u jake otporne čvorove. Brižljivo je organizovan sistem komandovanja i sadejstva po verovatnim varijantama protivničkog dejstva. Trupe su intenzivno obučavane naročito za borbu protiv oklopnih snaga, a komande u najcelishodnijoj upotrebi rezervi i jedinica drugog ešelona.

Sovjetski teški tenk KV-1 i teški samohodni lovac tenkova Su-152

Slobodan Đukić

 
Operacija "Citadela" - 1 dan

Bitka je otpočela u noći između 4/5. jula 1943.godine u 02.20č. sovjetskom artiljerijskom protivpripremom organizovanom na osnovu tačnih obaveštenja o početku nemačkog napada i raspoloživih podataka o grupisanju nemačkih snaga. Naime dok su se nemačke artiljerijske baterije spremale za 02.30č. kada je označen početak operacije „Cidatela“, po prednjim neprijateljskim ešelonima 9. armije i njenoj dubini napad je izvelo oko 600 artiljerijsko-raketnih oruđa 13.sovjetske armije, i delova 48. i 70.armije. Najveća koncentracija vatre je dostignuta u prvih pola sata udara (upotrebljeno više od 100 raketnih bacača Bm-13 „Kaćuša“ sa nekoliko hiljada raketa), kada je u potpunosti pokriveno i ućutkano više od 50% artiljerijskih pozicija neprijatelja. Tek oko 04č. Nemci su nekako uspeli da se oporave od uvodnog šoka, gde su istom merom uzvratili po artiljerijskim pozicijama 13.armije, jednovremeno anagažujući vazduhoplovnu grupu sa oko 300 bombardera. Intenzivni artiljerijski dueli su uzrokovali nešto sporije pregrupisavanje i pripremu nemačkih napadnih snaga, tako da je glavni kopneni udar kasnio nekoliko časova. Tek oko 06č. prednji nemački delovi su krenuli u nastupanje u pravcu Kurska i to iz oba pravca (Orel-Kursk i Belgorod-Kursk).

Uz masovnu podršku jurišne avijacije u napad su krenule nemačke 9.armija i 4.tenkovka armija. Ove dve operativno-strategijske grupacije nemačke vojske su trebale da slome ešaloniranu i gusto posednutu odbranu Crvene armije i  susretnu se u rejonu grada Kursk, čime bi kurska izbočina bila presečena. Posle okruženja jedinica Centralnog i Voronješkog fronta planirano je njihovo uništenje (Operacija "Panter").

Orelsko-Kurski strategijski pravac

Borbena grupa pod komandom generala Valtera Modela je u glavnom napadnom ešelonu angažovala 4 okld i 3 pd, koja je napala na levo krilo odbrambenog rasporeda 13.armije koje se oslanjalo na naseljeni punkt Oljhovatku. Neprijatelj je na pomoćnim pravcima angažovao 4 pd koje su napale na spoj 13 i 48. sovjetske armije u rejonu naseljenog punkta Maloarhangelsk, kao i 3 pd koje su napale na desno krilo odbrambenog sektora 70.armije koje se nalazilo u rejonu naseljenog punkta Gnilec. Na sva tri pravca su upotrebljene krupne vazduhoplovne snage neprijatelja koje su se sastojale od aviona jurišne avijacije, koje su automatskim topovima i bombama naprekidno zasipale pozicije branilaca.

Već prvog dana operacije razvila se žestoka bitka na celoj liniji odbrane. Komanda nemačke 9.armije se suočila sa izuzetno žilavim otporom sovjetskih snaga, koje su tenkoprohodni koridor širine 50km branile iz nebrojeno velikog broja otpornih tačaka. Nemačka komanda je nekoliko puta morala da privremeno zaustavi kopnenu operaciju 9.armije zarad produžetka artiljerijske pripreme.

Borbena dejstva 47.tk. -"Tigrovi" i "Golijati" slamaju prvu liniju sovjetske odbrane

Prvog dana operacije najviše je angažovan 47.tenkovski korpus/9.A, koji je u sadjestvu sa 6. pešadijskom divizijom pokušao da zauzme naseljeni punkt Oljhovatku. U čeonoj formaciji ove grupe se našao teški 505. oklopni bataljon koji je u svom sastavu imao 3 tenkovske čete (tč) sastavljene od tenkova Pz.Kpfw.VI „Tiger“ i 2 tč opremljene tenkovima Pz. Kpfw. III. U okviru tenkovkih četa su se nalazili operateri sa samohodnim guseničnim vozilima-kamikazama na daljinsko upravljanje „Golijat“ koja su se uporebljavala za eliminaciju utvrđenih vatrenih tačaka, minskih polja, ali i protivničkih tenkova i pešadije.

Ispred nemačkog 47.tk odbranu je držala sovjetska 15.pd iz sastava 29.pešadijskog korpusa (pk). Njena zona odgovornosti je iznosila 9km po širini fronta. Na nju se tog jutra sručio napad kompletne 6.pd, ojačane teškim tenkovskim bataljonom (tb) sastavljenim od nemačkih Tigrova, 2 jurišna oklopna bataljona sa jurišnicima StuG -3 i ostalom oklopnom tehnikom iz sastava 20. oklopne divizije. Nemački Tigrovi su u klin-formaciji, iza kojih se kretalo na stotine drugih oklopnih borbenih vozila, frontalno probili prvu liniju fronta i do podneva tog dana uspeli u potpunosti da odbace kompletu sovjetsku 15.pd sa njenih pozicija. U jednom momentu brzim prodorom nemačkih oklopnih delova u dubinu divizijskog rasporeda, izmanevrisan je i okružen njen 676. pešadijski puk koji je nekako uspeo da izbegne svoje uništenje, tako što je iskoristio skori pad mraka da se probije do prethodnice 6.gardijske pd koja je prihvatala odstupajuće snage 15.pd, i zajedno sa njima zatvarala drugi ešelon odbrane.

Karta borbenih dejstava Orelsko-Kurski pravac

Vojna enciklopedija Velikog otadžbinskog rata 1941-1945

Na ostalim delovima fronta uprkos vanrednom zalaganju Nemaca nije bilo nekih značajnih uspeha. Sovjetska 132.pd je uspešno branila spoj 13. i 70.armije, od traljavo organizovanog napada nemačkog 46.tk koji je na svom pravcu ispoljio visok stepen nekoordinacije i smušenosti. Takođe, sve napade neprijatelja je odbila i sovjetska 280.pd koja se nalazila u sastavu 70.armije.

U drugoj polovini dana usled povlačenja delova 15.pd došlo je do stvaranja nezaštićenog prostora na desnom krilu odbrane 70.A. Da bi se zatvorio ovaj pravac, iz rejona naseljenog punkta Gnilec je upućen 712.pešadijsku puk. Međutim ove snage nisu bile dovoljne da iznesu postavljeni zadatak, pošto su sa čela i bokova napadnute od oklopnih jedinica nemačkog 47.tk koji se u tom momentu razmahao za napad. Da bi izbegao svoje uništenje, ovaj puk se povukao na polazne pozicije što su iskoristile jedinice nemačkog 46.tk da obnove svoja dejstva u pravcu 132.pd, koja je bila primorana da se povuče na rezervni položaj.

Borbena dejstva 41.tk i 23.ak.- Katastrofa "Ferdinanda" kod naseljenog mesta Poniri

Za razliku od svog centralnog rasporeda i desnog krila nemačke 9.A., koja je tog dana uspela da obrazuje nekoliko „klinova“ u sovjetskoj odbrani, njeno levo krilo nije postiglo praktično nikakve uspehe. Težište napada je izvodila udarna grupa 41.tk u sadejstvu sa 23.ak. U napadu su neposredno učestvovale 86. i 292.pd./41.tk. kao i 78. jurišna divizija/23.ak. Ovaj napad su aktivno potpomagala dva oklopna bataljona iz sastava 646. lovačkog oklopnog puka, opremljena sa oko 90 teških lovaca Sd.Kfz.184 „Ferdinand“, i četom daljinski upravljanih samohodnih tanketa napunjenih eksplozivom Sd.Kfz.300 „Borgward“. U drugom ešelonu se nalazio 216.jurišni oklopni bataljon u čijem sastavu se nalazilo oko 40 jurišnika Sturmpanzer IV „Brummbär“ naoružanih teškim topovima Infanterie Geschütz 33 u kalibru 150mm.

Ispred ovih snaga su se nalazile ukopane sovjetska 81. i 148.pd., sa izuzetno dobro organizovanim sistemom minskih polja i protivtenkovskih prepreka. Da bi neutralisale ova minska polja i prepreke, nemačke snage su angažovale tankete „Borgward“ koje su  svojim eksplozijama pokušavale da rašire ionako uzak koridor koji je bio nedovoljan za širu upotrebu oklopnih snaga. Računajući da su nemačke tenkete odradile svoj posao, dva oklopna bataljona su prešli u nastupanje i posle nekoliko minuta upali u minsko polje, gde je u kratkom vremenskom okviru uništeno i izbačeno iz stroja 10 samohodnih oruđa Sd.Kfz.184 „Ferdinand“. Ostatak ove grupe se potom našao u unakrsnoj vatri protivoklopnih oruđa, a po njima je iz dubine dejstvovano teškim haubicama Ml-20 i raketnim bacačima BM-13 „Kaćuša“. Došlo je do potpune dezorganizacije napada koji je uslovio tragikomične scene koje su se dešavala naočigled sovjetskih boraca. Teška i troma samohodna oruđa su bauljala po ruskoj ravnici, tučena velikim brojem kumulativnih granata, dok su na sve strane leteli točkovi i delovi gusenica prilikom nailaska na ukopane mine. Do 17č. tog dana 653.oklopni bataljon je sa 45 spao na svega 12 „Ferdinanda“. Velike gubitke je pretrpela i posada ovih vozila koja je uglavnom ostala na poprištu bitke.

Sovjetska haubica Ml-20 u kal.152mm i višecevni raketni lanser BM-13 "Kaćuša"

Slobodan Đukić

I napad 654.oklopnog bataljona je bio neuspešan. U pripremi njegovog napada dve čete inžinjeraca su obrazovali koridor za oklopnu četu „Ferdinanda“ i njoj pripadajućeg voda sastavljenog od tanketa „Borgward“. Ove tankete su neopreznom upotrebom uletele u neobezbeđeno minsko polje, gde ih je 4 uništeno. Od fragmenata njihovih detonacija oštećeno je i nekoliko samohodnih oruđa „Ferdinand“. U tom momentu nekoliko desetina artiljerijskih i raketnih cevi je otvorilo uragansku vatru po prednjim delovima ove grupacije koja je delom krenula napred, a delom unazad na polazne pozicije. Usled ovog dejstva iz stroja su izbačena još 3-4 „Ferdinanda“. Druga grupacija ovih snaga sastavljena od dve oklopne čete „Ferdinanda“ i dva voda sa tanketama „Borgward“ je takođe loše prošla. Pošto je grupa deminera uspela nekako da obeleži minska polja i očisti pojas od nekih 200 dužnih metara, prve su krenule tankete. Međutim, usled snažnog dejstva sovjetske artiljerije jedna od granata je uspela da direktno pogodi čeonu tanketu, što je dovelo do stahovite eksplozije njenog punjenja, koja je uništila prateće dve tankete. Nemački „Ferdinandi“ su potom samoinicijativno krenuli u napad i tom prilikom pretrpeli osetne gubitke, gde je poginuo i komandant 654.oklopnog bataljona major Nojer. Istina, ostatak ovog bataljona je uspeo da ostvari veoma ograničen uspeh ka naseljenom punktu Poniri, prilikom čega je uništeno nekoliko sovjetskih otpornih tačaka dejstvom topova kal.88mm i jurišnika.

Sovjetska 81. pd. je prvog dana bitke u celini ispunila svoj zadatak, iako su Nemci uspeli da ostvare određen napredak u sistemu njene odbrane. Usled uporne odbrane delovi ove divizije su upali u okruženje, ali su aktivnim dejstvom sovjetskih ojačanja iz dubine, u kasnim večernjim časovima a posebno sledećeg dana, uspešno deblokirani. Usled iscrpljenosti boračkog sastava i pretrpljenih gubitaka, ova divizija je u naredna dva dana prebačena u drugi ešelon odbrane. Što se tiče 8. i 148.pd. /13.A. one su prvog dana operacije uspele da održe sve svoje pozicije.

Pozicija sa protivtenkovskim topom ZIS-3 kal.76,2mm

Youtube

Tog 5.jula 1943.godine nemačke jedinice su uspele da probiju prvi odbrambeni pojas 13.A. i obrazuju klin dubine 6-8 km. U rejonu naseljenog punkta Oljhovatka, oni uz osetne gubitke uspeli da napreduju 10-15 km u dubinu i izbiju pred drugi odbrambeni pojas. Krilni udari na pravcima ka Gnilecu i Maloahargelnsku imali su minimalan uspeh. Na tim pravcima nemačke oklopne jedinice su obrazovale nekoliko manjih klinova dubine do 3-5 km.

Belgorodsko-Kurski strategijski pravac

Na južnom delu kurske izbočine, front su branile jedinice Voronješkog fronta, podržanog rezervnim snagama Stepskog fronta koji se nalazio u bližoj pozadini. Na ovom odseku borbe su od prvog dana po svom intenzitetu i žestini nadmašile one koje su vođene na Orlovsko-Kurskom pravcu. Ovde su nemačke jedinice već 4.jula otpočele svoja napadna dejstva kada je 48.tk/4.A uz artiljerijsku i vazduhoplovnu podršku, napao na front koji je branila sovjetska 6.pd. Bitka je trajala gotovo celo veče, a i nastavila se sa promenljivim intezitetom sve do ranih jutarnjih časova 5.jula. U 22.30č 4.jula, po pozicijama neprijateljskih artiljerijskih baterija i punktova za snabdevanje izvršen je masivan artiljerijski udar koji je trajao 5-10 minuta. U 03č. 5 jula, artiljerijske jedinice Voronješkog fronta su po dobijanju obaveštenja da nemačke jedinice samo što nisu započele operaciju „Citadela“ vrše snažnu artiljerijsku protivpripremu u punom svom kapacitetu. Za razliku od artiljerijske protivpripreme koju su na svom odseku fronta izvele jedinice Centralnog fronta, ovde su glavni cilj bile koncentracije neprijateljske žive sile i tehnike koje su se prikupljale za napad.

Čim se malo razdanilo, sovjetsko vazdhoplovstvo je pokušalo da izvrši napad na nemačke aerodrome koji su se nalazili u bližoj operativnoj dubini fronta. Cilj ovih napada je bio da se jednovremenim dejstvom bombarderskih eskadrila 2. i 17. vazduhoplovne armije unište neprijateljski avioni dok su se još nalazili na poletno-sletnim stazama, i na taj način eleminiše vazdušna podrška kopnenim nemačkim sastavima koji su krenuli u napad. U operaciji bombardovanja nemačkih aerodroma je učestvovoalo oko 250 letelica. Međutim, ovaj napad je bio neuspešan pošto su nemački protivvazduhoplovni radari „Freya“ i „Würzburg“ uspeli da na vreme otkriju grupe sovjetskih bombardera i alarmiraju svoje lovačke kapacitete (ovi radari su imali sposobnost da pojedinačne ciljeve otkriju na daljini i do 90km, a grupne i do 150km). Veća grupa sovjetskih jurišnika je bila napadnuta od nemačkih lovačkih aviona i u velikoj meri razbijena i uništena. Ova kombinovana artiljerijsko-vazduhoplovna dejstva Crvene armije, nisu imali veliki uticaj na terenu u smislu nanošenja gubitaka nemačkim snagama, ali su u psihološkom i organizacionom smislu dekoncetrisali napadača i ako ništa drugo, odgodili zakazano vreme za početak njegovog napada.

Oružje koje je slomilo neprijatelja: Protivtenkovska puška PTRS-41, ZIS-3 i T-34-76

Slobodan Đukić

Pošto su izvršile brzo regrupisanje svojih snaga, glavne ofanzivne jedinice 4.tenkovske armije (48.tk i 2.tk-SS) otpočele su sa svojim uvodnim napadnim dejstvima. Nemački 48.tk je izveo napad iz rejona Hercovka-Butovo, vektorom Čerkasko-Jakovljevo-Obojanj. Njegov glavni zadatak je bio da probije sva tri odbrambena ešelona sovjetske 6.A i da se u rejonu Jakovljeva spoji sa čeonim jedinicama 2.tk-SS koji je nadirao iz pravca Berezovo-Šopino.Komandant nemačke 4.tenkovske armije general Herman Hot se nadao da će munjevitim udarom sa bokova veliki broj jedinica sovjetske 6.A upasti u "obruč". Pored orijentacije na svoje levo krilo i naseljeno mesto Jakovljevo, nemački 2.tk-SS je imao zadatak da sa glavninom svojih snaga energično nastavi nastupanje u pravcu naseljenog mesta Prohorovka.

48.tenkovski korpus nemačke 9.A. jer bio izuzetno moćna borbena formacija u čijem sastavu su se nalazile najiskusnije oklopno-mehanizovane i pešadijske jedinice Vermahta. Tu je bila 3.okld., 11.okld. i elitna tenkovska divizija „Großdeutschland“. Pored ove tri tenkovske divizije u sastavu 48.tk. se nalazila i 176.pd. Korpus je bio ojačan 10.tenkovskom brigadom koji se sastojao iz 39.tenkovskog puka „Panter“ i 503. teškog tenkovskog bataljona. Brojnost ovog korpusa je iznosila oko 86,300 vojnika i oficira, 527 tenkova, 147 jurišnih oruđa i 21 divizion artiljerije. 2. tenkovski korpus – SS (2.tk.-SS) je kao što smo spomenuli u ranijem tekstu bio najelitnija formacija Trećeg rajha u čijem sastavu se nalazila 1.SS oklopna divizija „Adolf Hitler“, 2.SS oklopna divizija „Das Rajh“ i 3.SS oklopna divizija „Mrtvačka glava“. Ukupna jačina ovog korpusa je iznosila oko 74,800 ljudi, 451 tenkova i jurišnih oruđa sa 18 diviziona artiljerije. Ove jedinice je iz vazduha podržavali jurišni pukovi 8.vazduhoplovnog korpusa.

Glavni udar ovih nemačkih snaga (48.tk. i 2.tk-SS) je izveden na odbrambeni bedem koji je posela sovjetska 6. gardijska armija (gA) koja je u svom sastavu imala 71.gpd (gpd-gardijska pešadijska divizija), 67.gpd, 52.gpd. i 375.pd. Na pozicije 71., 67. i 52.gpd je nadirao nemački 48.tk., dok je 2.tk.-SS napao na liniju koje su branile jedinice 375.pd i delova 52.gpd. Dve divizije koje su se nalazile u sastavu 6.gA. su imale samostalne tenkovske pukove opremljene američkim srednjim tenkovima M3 „Lee“ i lakim tenkovima M3 „Stuart“ (oko 320 tenkova i samohodnih oruđa).

Borbena dejstva 48.tk.-Bitka za Čerkasko

Napad 48.tk je počeo sa zakašnjenjem. Usled dejstva sovjetske artiljerije dobar deo njegovih jedinica je morao da se skloni ispod njenog udara i izvrši pregrupaciju svojih snaga, što je dovelo do začepljenja na lokalnim komunikacijama koje izvode ka odbrambenim pozicijama 6.gA. U čeonom napadnom rasporedu nalazila se nemačka oklopna divizija „Großdeutschland“ koju je trebala da podrži korpusna artiljerija. Artiljerijska priprema je započela oko 04č. ujutro, i trajala je puna dva sata. Oko 06č. u napad je krenuo prvi nemački tenkovski ešelon, koga je podržavao veliki broj jurišnih bombardera Junkers Ju-87 G-1, koji su se obrušavali na sovjetske odbrambene pozicije.

Karta borbenih dejstava-Belgorodsko-Kurski pravac

Vojna enciklopedija Velikog otadžbinskog rata 1941-1945

Na samom startu napada nemačkim jedinicama se desila još jedna velika neprijatnost. Na pravcu nastupanja 48.tk nalazila se duboka vododerina koju su sovjetski inženjerci dodatno ojačali, pretvorivši je u protivtenkovski rov. Ispred ove vododerine obrazovana su brojna minska polja, a ni vremenske prilike nisu išle na ruku napadačima pošto su prethodnih dana padale kiše koje su natopile zemljište i ovu prepreku učinili praktično neprohodnom za tenkovske jedinice.Nemačka pešadija koja je pratila tenkove uspela je da forsira ovaj kanal, ali bez njihove podrške nije mogla napred. Inžinjerci su potrošili nekoliko časova prilikom čišćenja minskih polja i obrazovanja prelaza preko ove prepreke, preko koje su napokon mogli da krenu tenkovi. Tek oko 11č. 5.jula prvi tenkovi su počeli da forsiraju ovaj kanal. Prelazak je bio veoma spor, pošto je ceo taj potez trpeo snažnu artiljerijsku vatru od strane sovjetskih jedinica. Sve ovo  je uslovilo kolaps u napadnom razvijanju nemačke tenkovske divizije „Großdeutschland“ koja je do 17č. uspela da prebaci svega 45 tenkova, i koja dugo vremena nije mogla da se punim borbenim kapacitetima uključi u borbu.

Nešto više uspeha je imala 11.okld. i 167.pd, koji su svoja dejstva razvijali na desnom krilu 48.tk. Prednji nemački delovi su uspeli da probiju prvu liniju odbrane i ukline su u odbrambeni raspored 67.gpd. dostižući svojim čelom istočne delove naseljenog punkta Čerkaski. U drugoj polovini dana ovim jedinicama su se priključila i ojačanja okld. „Großdeutschland“ koja je napokon otpočela da forsira vododerinu tj. veliki protitenkovski rov. Jedinice 11.okld i okld. „Großdeutschland“, odbili su seriju sovjetskih protivudara koje su po njima izvele jedinice 245. samostalnog tenkovskog puka, prilikom čega je uništeno 9 sovjetskih tenkova. Ova grupa je potom produžila svoj napad i upala u Čerkask sa južne strane, gde su za svaku kuću započele žestoke ulične borbe.Tokom ovih borbi Nemci su upotrebili tenkove Flammpanzer III (specijalna verzija tenka razvijena na bazi Pz.III) koji su na svojim kupolama imali bacače plamena sa kojima su uništivali sovjetske otporne tačke i vatrene pozicije izgrađene od kamena.

Flammpanzer III je umesto topa kal.50mm imao bacač plamena, koji je mogao da usmeri svoj vatreni mlaz kroz prozorska