Zemljodelac se spasao kad je potopljena lađa francuska

01.04.2018. god.

Kreće se lađa francuska, još se peva pesma iz Velikog rata. Pevao ju je i Vladislav V. Petronijević Aćimović (1885–1943), srbski ratnik iz zlatiborskog sela Golova, iako je jedva živu glavu sačuvao tokom plovidbe na jednoj takvoj lađi od Tulona ka Solunu i savezničkom frontu, koju je neprijatelj torpedovao i potopio. Danima je potom na nevelikom splavu plutao Vladislav s nekoliko vojnika po otvorenom moru, ali se čudom spasao i posle rata to do detalja opisao.

Beleška Vladislava V. Petronijevića Aćimovića o tome, sačuvana u ličnoj arhivi Žarka Božanića sa Zlatibora, naslovljena je „Rat na moru“. Piše zemljodelac iz Golova da je sa drugim srbskim vojnicima 19. septembra 1916. došao u francuski Tulon, odakle je bio pokret savezničke vojske lađom „Galija“ za Solun. Postrojavanje na pristaništu, sveštenik i molitva, vojna muzika, pa sa primljenim ćebadima, čuturicama i ostalom vojničkom spremom pravac Solun.

Krenula je lađa francuska, „a srbska vojska se veseli i peva, jer je puna radosti, jer ide na Solunski front da sruši čelične veze neprijatelja i da srbska vojska obasja Balkan i Srbiju svojom pobedom“.

„Sutradan ujutru, posle primljenog vruštuka i kafe, dežurni oficir viknuo je celu srpsku vojsku da izađe na lađu... Izdata je svakom vojniku guma za spasavanje u slučaju da se lađa počne topiti i saopšteno nam je da skinemo šlofijanke i da cokule rašniramo s tim ako bi došlo do opasnosti“.

Plovili su dalje, sutradan prošli ostrva Korziku i Sardiniju. Vladislav je najviše vremena provodio sa svojim drugom Mićom Rosićem iz Užica, zajedno su se divili kako lađa plovi, moru, jatima krupnih riba. Ali tog 21. septembra, po podne, iznenada nailazi neprijateljsko plovilo.

„Posle jedno deset minuta onaj neprijateljski sumaren pusti torpedo i sa jakim udarom udari u našu lađu. Lađa se jako kolebala i ostala plivati, a vojska je na sve strane jurila za spašavanje“, piše Vladislav koji je, da bi se spasao, sa gumom žurno krenuo ka kakvom čamcu.

„Mase vojnika su se prostirale po moru kao lese, načinio se krkljanac, sve je jurilo tamo-amo na sve strane, samo da se spase. Jedan čamac se bio spasio sa puno vojnika i odbio od lađe“, opisuje on, dodajući da je i sam nekako uspeo u neki čamac da se ugura. „Ali bio je pretovaren i odjedanput se izvrnuo i počeo da tone, istresavši sve vojnike u more. Ja, pošto nisam znao plivati, borio sam se da se održim pomoću gume, pomoću vojnika i Božjom pomoći. Prebacio sam se u drugi čamac koji je plovio sam, bez vojske. Za tren oka čamac je bio pun i pretovaren... Vezali smo jedan splav za čamac i odbili se od lađe (koja je potonula) sve dalje i dalje.“

Na splavu je Vladislava i još nekoliko srbskih i francuskih vojnika topla morska voda kvasila do pojasa. Noć su proveli na otvorenom moru, a žeđ im je dodijala. Mornari iz čamca dodavali su im pokoju konzervu pijaće vode i po „dobar zalogaj konzerviranog mesa“, ali i toga je ponestajalo.

Prošao je ceo dan, pa i druga teška noć na otvorenom moru, polako su gubili nadu da će ih neko spaziti. Ipak, naišla je jedna francuska lađa i oni su sa splava davali signale, ali bila je na priličnoj daljini. Setio se tada Vladislav svog malog ogledala koje će im spas značiti.

„U džepu od koporana bilo mi je malo vojničko ogledalce. Izvadio sam i okrenuo ga prema suncu. Uhvatio sam sunčani zrak i upravio na brod, no zbog daljine nisam mogao zrak dobaciti i posmatrač sa broda nije mogao videti nas“.

Ipak ovo ogledalce je pomoglo: jedan saborac sa splava učinio je slično kao Vladislav, ali s visoko podignutom rukom koja je držala ogledalo, pa je posmatrač s broda ovog puta primetio da nešto sija na moru. „Lađa se okrenula ka nama, prišla nam je na 300 metara, svi smo vikali u glas, i onda su nam spustili dva čamca. Najzad smo spaseni...”

Posle se taj brod zaustavio kod Sicilije, gde su ih prebacili u jednu belu lađu sa topovima i mitraljezima. Ona je sledećeg dana uplovila u Bizertu. Tu je, piše zemljodelac iz Golova, izašla cela varoš da ih sačeka, tu ih je jedan srbski potporučnik postrojio u vod.

„Ovde smo proveli oko dva meseca u odmoru i na popravci zdravlja. Potom smo upućeni za Solun. Tako je završeno s nama potopljenicima...” , piše Vladislav, s kojim se sa potopljene „Galije“ spasao i njegov zemljak Mićo Rosić.

Branko Pejović,
Politika

Izvor
Dolazak Srpske vojske u Solun 1916. godine, foto: Politika / vostok.rs

Povezane teme
Srbija
istorija
rat

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Pogibija američkog vojnika: ko ratuje na strani Ukrajine?

Krajem oktobra u ruskim i svetskim medijima provukla se informacija o pogibiji američkog najamnika, koji je učestvovao u ratnom sukobu na teritoriji Ukrajine. Prema javno iznetim podacima, on se...

Zoran Tomašević: Kad valja slediti primer Evrope

Ponovo se vraćamo temi takozvanog „Registra štete pričinjene Ukrajini“. Podsetimo da se uprava datog Registra odlukom Saveta Evrope nalazi u Hagu i da su na njegovom čelu predstavnici same...

Globalna NATO agresija i mi

Ako iko ima i pravo i obavezu da se zakonski ogradi od NATO uticaja, onda je to Srbija, kao najveća žrtva NATO zločina. Pokušaji kompromisa i saradnje sa NATO...

Klub onih koji žele da opljačkaju Rusiju ili Registar štete Ukrajine

Borbena dejstva u Ukrajini još nisu ni blizu kraja, ali su zemlje kolektivnog Zapada već počele da se bave tradicionalno najvažnijim pitanjem za njih — finansijskim, stvorivši „Registar štete,...

Perspektive Balkana, ili: Crnogorci ne ljube lance

U produžetku Krimskog rata ubijen je Knez Mihailo Obrenović jer se drznuo da u saradnji sa Rusijom radi na stvaranju Balkanskog saveza. Na presto je doveden njegov rođak Milan,...

Urušavanje demonokratije

Svojom ekonomskom, moralnom i vojnom moći, Novi svet koji gradi svetska većina, uz pomoć naroda Zapadne Evrope i Severne Amerike, uskoro će prinuditi ekipu iz Vašingtona na mir u...

Ostale novosti iz rubrike »