Zašto su Ruskinje formirale ženske „bataljone smrti“ u Prvom svetskom ratu?

U očajničkom pokušaju da podigne moral iscrpljenih ruskih vojnika Privremena vlada je 1917. godine formirala ženske udarne bataljone. Vojska ih je prezirala, ali su njihove pripadnice u borbi bile hrabrije od većine muškaraca.

Vojne jedinice sastavljene isključivo od žena bile su kratkog veka u ruskoj armiji, ali su ostavile trajan uticaj na potomke i njihovo divljenje nepokolebljivom duhu žene u Rusiji. Nekoliko zvaničnih jedinica je formirano u leto 1917. godine. One su čak učestvovale u borbama i ispoljile neverovatnu hrabrost i pored teških gubitaka. Te jedinice su već u jesen rasformirane, ali su bile za ugled i inspirisale su osnivanje mnoštva dobrovoljačkih ženskih bataljona u celoj zemlji.

Jaška 

Marija Bočkarjova, komandir Ženskog bataljona smrti.

Sputnik

Kao što to često biva, sve je počelo od devojke koja je htela da se istakne. Marija Bočkarjova je rođena u siromašnoj porodici i udala se kada joj je bilo samo 15 godina. Prvi njen muž je bio pijanica, a drugi, Jakov Buk zvani Jaška, bio je kockar i bandit. Bočkarjova je 1914. godine odlučila da stavi tačku na takav način života i da ode u rat.

„Srce me je vuklo u vreli kotao bitke, čeznula sam za vatrenim krštenjem koje će me prekaliti. Sva sam bila obuzeta osećanjem požrtvovanosti. Osećala sam da me moja zemlja poziva“, napisala je Bočkarjova u svojim memoarima. U to vreme je ona formalno mogla biti samo medicinska sestra, i zato je napisala pismo samom caru moleći ga za dozvolu da se bori rame uz rame sa muškarcima. I sama se začudila kada je car Nikolaj II lično to odobrio.

Kada je Bočkarjova došla u jedinicu vojnici su joj se podsmevali. Ubrzo je, međutim, postala prava legenda u svom puku i poznata po neustrašivom jurišu u boj odakle je izvlačila ranjenike. Spasla je preko 50 ljudskih života.

Imala je nadimak, kao i većina vojnika toga doba. Zvali su je Jaška po drugom mužu. Za umeće pokazano na bojnom polju dobila je čin podoficira. Još važnije je to što je na nju obratio pažnju predsednik Državne dume Mihail Rodzjanko.

„Idemo u rat da pomremo“

Carska vlast je pala u Februarskoj revoluciji 1917. godine. Mnogi vojnici su bili demoralisani i dezertirali su. Bočkarjova je uz podršku Mihaila Rodzjanka došla na ideju da formira ženske „bataljone smrti“ na sramotu muškarcima koji su bežali sa fronta, ne bi li ih tako pobudila da ostanu i nastave sa borbom. Kritičari su, međutim, govorili kako među ženama neće biti discipline.

„Ja ću odgovarati za svaku ženu. Tu će biti stroga disciplina. Ja im neću dati da lutaju. Samo disciplina može spasti armiju. U tom bataljonu ću ja imati potpunu vlast i insistiraću na poslušnosti“, tvrdila je Bočkarjova.

Aleksandar Kerenski.

Getty Images

Predsednik Privremene vlade Aleksandar Kerenski podržao je Bočkarjovu. Kada je odluka objavljena, prijavilo se preko 2.000 žena. Među njima je bilo medicinskih sestara, kućnih pomoćnica, seljanki, uglednih gospođa, neobrazovanih i univerzitetski obrazovanih žena. Sve one su morale doći na lekarski pregled i ošišati se do glave. Zatim su upućene u kamp za obuku kojim su rukovodili muškarci, vojni instruktori. Tu su one naučile da marširaju i pucaju, učile su taktiku borbe, a nepismene žene su učile da čitaju i pišu.

Bočkarjova je opravdala svoje reči vezane za disciplinu. U prva dva dana skoro 80 žena je proterano iz bataljona zbog kikotanja, flertovanja sa instruktorima i neposlušnosti. U svojoj uniformi i sa skamenjenim izrazom lica Bočkarjova je izgledala kao stari ratni komandir i ponašala se tako. Bez oklevanja bi ošamarila „devojku“ koja se neprimereno ponašala.

Ubrzo je od prvobitne 2.000 ostalo samo 300 žena, i sve su bile mlađe od 35 godina. Kada je formiranje jedinice završeno, Bočkarjova je odgovarajući novinarima na pitanja izjavila: „Neće biti novog projekta. Mi idemo u rat da pomremo“.

Prvi petrogradski ženski bataljon smrti, 1917.

Getty Images

U junu 1917. godine Prvi ruski ženski bataljon smrti krenuo je iz Peterburga na prvu liniju fronta. Na rukavima svojih uniformi žene su nosile amblem totenhofa(„mrtvačka glava“), koji je bio simbol njihove neustrašivosti i preziranja smrti.

Ženski rat

Vojska ih je na frontu dočekala sa prezrenjem i podsmevala im se kao „prostitutkama“, priča istoričarka Svetlana Solnceva. Anton Denikin, komandant Privremene vlade, rekao je da „ima mnogo drugih načina služenja otadžbini koji više priliče ženama“. Međutim, ništa nije moglo zaustaviti te žene. One su bile pune odlučnosti da se bore i brane svoju zemlju. Već u oktobru 1917. godine u Rusiji je bilo šest ženskih bataljona, ali je samo Bočkarjovoj omogućeno da učestvuje u borbenim dejstvima.

Prvi ženski bataljon je 8. jula 1917. godine stupio u boj na području grada Smorgonja (Grodnjenska oblast, 800 km od Moskve). Dok su se muškarci kolebali, jedinica Marije Bočkarjove je stala na čelo prvih jedinica i pozvala muškarce da im se pridruže. Rusi su tokom tri dana odbili 14 nemačkih napada, ali su se na kraju povukli jer nisu dobili pojačanje.

Od 170 žena koje su učestvovale u borbi poginulo je 30, a preko 70 je ranjeno. Ti gubici su poslužili kao argument za ukidanje jedinica ženskih bataljona, tako da su one bile rasformirane po naređenju Lavra Kornilova, vrhovnog komandanta ruske armije. Žene koje su još uvek htele da se bore morale su pisati nove molbe da budu primljene u redovne jedinice.

General Kornilov na smotri ruskih trupa, 1. jul 1917. godine.

Getty Images

Pa ipak, bila je jedna ženska jedinica koja je trajala duže od ostalih – druga četa Prvog bataljona. To su bile žene koje je Bočkarjova u početku odbacila, ali su ostale u Petrogradskoj oblasti i formirale Drugu četu pod komandom kapetana Loskova. One su 25. oktobra 1917. godine branile Zimski dvorac od boljševika, ali su bile u manjini i pretrpele su poraz. Boljševici su neke od njih silovali, a jedna žena je te noći izvršila samoubistvo. Kada su došli na vlast boljševici su odmah i zauvek rasformirali sve ženske odrede, samo je Bočkarjova ostala u vojnoj službi.

Američki epilog 

Marija Bočkarjova sa pripadnicama svoje jedinice.

Getty Images

Posle potresa mozga koji je doživela u bici kog Smorgonja, Bočkarjova je mesec dana provela u peterburškoj bolnici. Odbila je da sarađuje sa boljševicima i zato je optužena za kontrarevolucionarno delovanje. Imala je sreće što je uspela da pobegne u Evropu, a zatim u SAD, gde je pokrenula kampanju protiv boljševika. Bočkarjovu je primio predsednik Vudro Vilson, a kralj Velike Britanije Džordž V obećao joj je finansijsku pomoć.

Vratila se u Anhargelsk 1918. godine sa engleskim trupama, a 1919. je otišla u Omsk gde se upoznala sa generalom Aleksandrom Kolčakom, šefom kratkotrajne anitkomunističke vlade. Kolčak se nadao da će Bočkarjova u njegovoj armiji formirati ženski bataljon, ali su je boljševici uhapsili u januaru 1920. godine. Njeni kontakti sa Kornilovom i Kolčakom su bili dovoljni da bude osuđena kao „najljući neprijatelj republike proletera i seljaka“.

Marija Bočkarjova.

Getty Images

Streljana je u maju 1920. godine. Boljševici su shvatali da lider ženskog bataljona smrti nikada neće odustati od borbe protiv neprijatelja. Presuda je izvršena istog dana kada je doneta. Ruske vlasti su tek 1992. godine rehabilitovale Bočkarjovu.

Georgij Manajev,
Russia beyond