Nikolaj Vavilov: Genije koji je maštao da pobedi glad u SSSR-u, a umro od gladi u Staljinovom logoru

Za vreme opsade Lenjigrada grupa ruskih botaničara skrivala se u tajnom skladištu i umirala od gladi ne želeći da upotrebi za hranu najveću kolekciju semenja koje je čuvano za život „posle apokalipse”. A Nikolaj Vavilov, čovek koji je skupljao to semenje, kasnije je i sam umro od gladi u Staljinovom gulagu. O tragičnoj sudbini velikog ruskog naučnika piše u svojem članku indijski kolumnista Russia Beyond Rakeš Simha.

U septembru 1941. godine počela je nemačka opsada Lenjingrada. Cilj je bio da se dva miliona stanovnika izmori glađu. Tada je od gladi umrla i grupa ljudi koji su pred sobom imali obilje hrane.

Kada su Nemci počeli da nadiru, naučnici i saradnici Instituta za biljne kulture gde je Vavilov ranije bio rukovodilac, zabarikadirali su se u svojim prostorijama, ali ne da bi spasli svoj život, nego budućnost sopstvene zemlje i čovečanstva. Imali su težak zadatak da najveću kolekciju semenja na svetu odbrane od gladnih žitelja Lenjingrada (danas Sankt Peterburg) i razularenih nemačkih vojnika.

Opsada je trajala ukupno 900 dana. Naučnici su jedan za drugim umirali od gladi, ali niko od njih nije ni dotakao riznicu semenja koju su čuvali.

Tu izvanrednu kolekciju od 370 hiljada semena sabrao je Nikolaj Vavilov, ruski genetičar koji se bavio geografijom biljaka. On je kasnije i sam umro od gladi u sovjetskom zatvoru u Saratovu.

Semena budućnosti

Vavilov je proputovao pet kontinenata proučavajući globalni ekosistem biljne hrane. On je vršio eksperimente u oblasti genetike gajenja biljaka u cilju povećanja efikasnosti poljoprivrednog gazdinstva i tretirao je to kao „misiju za čitavo čovečanstvo“. Čak i kada je Rusiju razdirala revolucija, anarhija i glad, on je čuvao semenje u Institutu za biljne kulture.

Nikolaj Vavilov

wikipedia.org

Vavilov je sanjao o utopijskoj budućnosti u kojoj će nova poljoprivredna praksa i nauka moći jednog lepog dana da stvore superbiljke koje će uspevati u svakoj sredini, i tako će u svetu nestati glad.

„On je bio jedan od prvih naučnika koji su zaista obratili pažnju na ono što govore poljoprivrednici u celom svetu, i shvatali zašto raznovrsnost semena ima veliki značaj“, kaže etnobiolog Gari Pol Naban.

Naban je opisao Vavilovljev život u delu „Odakle potiče naša hrana: Sećanje na istraživanja Nikolaja Vavilova u borbi protiv gladi“. On tamo piše: „Sve naše predstave o biodiverzitetu i potrebi za raznovrsnošću namirnica na našoj trpezi u cilju održanja našeg zdravlja potekle su iz njegovog rada napisanog pre 80 godina. Ako pravda bude trijumfovala, on će postati poznat kao Darvin ili Luter Barbenk“.

Staljinov „žrtveni jarac”

Vavilov je želeo da poveća efikasnost poljoprivredne proizvodnje i da tako pobedi glad u Rusiji. On je u ranoj fazi branio Mendeljejevljevu teoriju po kojoj se geni prenose bez izmenei tako postao glavni oponent Staljinovog omiljenog naučnika, Ukrajinca Trofima Lisenka.

Lisenko je odbacio Mendeljejevljevu genetiku i stvorio sopstveni pseudonaučni pokret. Posle gladi i pada produktivnosti poljoprivrede usled prinudne kolektivizacije u pojedinim regionima Sovjetskog Saveza početkom 1930-ih Staljin je podržao neobične ideje ukrajinskog naučnika o povećanju prinosa poljoprivrednih kultura. Zahvaljujući Lisenkovom uticaju na Staljina, 1948. godine je zvanično stavljena izvan zakona nesaglasnost sa njegovim teorijama o stečenim naslednim osobinama.

Staljinova kolektivizacija privatnih poljoprivrednih gazdinstava dovela je do pada prinosa u celom Sovjetskom Savezu. Bio je potreban „žrtveni jarac“ koji će biti okrivljen za sve neuspehe i glad. Staljin je izabrao Vavilova, smatrajući da Vavilovljev proces pažljivog odabira najboljih primeraka biljaka predugo traje da bi mogao uroditi plodom.

Vavilov je skupljao semena na novoj zapadnoj granici SSSR kada su ga u avgustu 1940. uhapsili specijalni agenti. U haosu Drugog svetskog rata niko nije znao gde se on nalazi, čak ni njegova žena i sin.

U knjizi „Čitajući Nikolaja Vavilova“ autor Džef Hol piše: Staljinov NKVD se pre demonstrativnog suđenja starao da izdejstvuje priznanje i zbog toga je Vavilov saslušavan preko 400 puta. Pojedina saslušanja su trajala 13 časova, a sva ukupno su trajala 1.700 časova. Obavljao ih je oficir poznat po svojim ekstremnim metodama. Pre hapšenja, dok je Lisenko bio u usponu početkom 1920-ih, Vavilov se za razliku od Galileja nije odrekao svojih ubeđenja, rekavši: „Ući ćemo u oganj, bićemo spaljeni, ali nećemo odstupiti od svojih ubeđenja“.

„Preko godinu i po dana je jeo zamrznuti kupus i ubuđalo brašno, i na kraju je umro od gladi“, kaže Naban. „Čovek koji nas je najviše učio odakle potiče naša hrana i preko 50 godina pokušavao da pobedi glad u svetu, umro je od gladi u sovjetskom gulagu“.

Nemci su se 1943. godine još uvek nalazili oko Lenjingrada. Grupa Vavilovljevih naučnika se i dalje skrivala u tajnom lenjingradskom skladištu umirući od gladi i čuvajući 370.000 semena. „Jedan od njih je rekao da je teško bilo probuditi se, ustati i obući se ujutro, ali nije bilo teško čuvati semenje, jer su svi bili pri zdravom razumu“, piše Naban. „Spasavanje tih semena za buduća pokoljenja i pomoć svetu u oporavku posle rata bili su važniji od zadovoljenja potreba jednog čoveka“.

Vavilovljevo nasleđe

Lisenko je u sovjetskoj biologiji dominirao 25 godina i zato je značajan deo Vavilovljevih semena propao, ali je 1979. godine ruski pisac Genadij Golubev napisao da su na „80% njiva Sovjetskog Saveza posejane sorte“ dobijene iz Vavilovljeve kolekcije.

Vavilov je u cilju prikupljanja semena različitih sorti poljoprivrednih kultura i njihovih divljih predaka izvršio 115 ekspedicija u 64 zemlje među kojima su Avganistan, Iran, Tajvan, Koreja, Španija, Alžir, Palestina, Etiopija, Argentina, Bolivija, Peru, Brazil, Meksiko i SAD. Na osnovu njegovih beležaka današnji biolozi koji slede Vavilovljevim stopama mogu da dokumentuju promene u kulturama na određenim teritorijama.

Rafael Rutson iz Kancelarije za geografiju i regionalni razvoj Univerziteta u Arizoni kaže: „Vavilov je ostavio precizne beleške koje se još uvek mogu koristiti za ocenu klimatskih i poljoprivrednih korelacija i vrednosti pritiska na određenoj visini, a opisao je i geografske modele raznovrsnih kultura“.

Po rečima ruskog genetičara Ilje Zaharova, Vavilov je bio „čovek neiscrpne energije i neverovatne efikasnosti“. U članku objavljenom 2005. godine u listu „Journal of Bioscience“ Zaharov piše: „U svom relativno kratkom životu on je učinio neverovatno mnogo: u ekspedicijama je proputovao ceo svet, formulisao je veoma važne postulate u genetici, napisao preko 10 knjiga i obavio ogroman posao u organizovanju sistema poljoprivrednih institucija u SSSRu“.

Naban je porazgovarao sa farmerom u Etiopiji koji mu je rekao da Vavilov „ima natprirodnu sposobnost da pronađe područje sa velikom raznovrsnošću biljnih kultura“. Stari agronom u Avganistanu, koji je još u detinjstvu vodio Vavilova u šume divljih jabuka, pričao je kako je „on sve shvatio, a proveo je nešto više od jednog dana u polju“. Zaista, Vavilov se kretao vrtoglavom brzinom, i često je govorio da „nema mnogo vremena, a mnogo toga treba uraditi. Treba požuriti“.

Da li je mogao Vavilov znati da žuri u grob u jednom Staljinovom logoru?

Da je Nikolaj Vavilov ostao živ, Sovjetski Savez ne bi možda redovno imao loše prinose. Hronična poljoprivredna neefikasnost SSSR-a imala je razorniji uticaj od rata u Avganistanu i na kraju je dovela do raspada celog sistema.

Rakeš Krišnan Simha,
Russia beyond