Kako je SSSR 1971. osujetio Niksonov „kaubojski” plan napada na Indiju

O tome kako je Indija odnela čuvenu pobedu nad Pakistanom zahvaljujući svojim sjajnim ratnicima, nepokolebljivom političkom rukovodstvu i moćnoj diplomatskoj podršci Moskve za Russia Beyond piše poznati indijski novinar i politikolog Rakeš Simha. Malo kome je poznato da su tada vlasti SSSR-a uspele da spreče napad Velike Britanije i SAD na Indiju...

Vašington, 3. decembar 1971, 10:45

Predsednik SAD Ričard Nikson razgovara telefonom sa državnim sekretarom Henrijem Kisindžerom, nekoliko časova nakon što je Pakistan istovremeno napao na šest indijskih aerodroma. Bio je to nerazuman postupak koji je pobudio Indiju da objavi rat.

Nikson: Zapadni Pakistan pravi probleme.

Kisindžer: Ako oni izgube polovinu svoje zemlje bez borbe, biće uništeni. Oni i ovako mogu biti uništeni, ali će se boriti.

Nikson: Čoveka srce zaboli od onoga što se radi sa Pakistanom. I to nakon što smo mi upozorili onu kučku (misli na indijsku premijerku Indiru Gandi). Recite im da kada Indija govori o napadu Zapadnog Pakistana, to je isto kao kada Rusija tvrdi da ju je napala Finska.

Vašington, 10. decembar 1971, 10:51

Nedelju dana kasnije situacija nije išla u prilog Pakistanu jer su indijske trupe prošle kroz Istočni Pakistan, a pakistansko ratno vazduhoplovstvo je „oduvano” sa podkontinenta. Pakistanska vojska na zapadu je bila demoralisana i na ivici kraha jer su indijska armija i indijsko ratno vazduhoplovstvo neprekidno napadali.

Nikson: Naša želja je da spasimo Zapadni Pakistan. To je sve.

Kisindžer: Tako je. To je stvarno tako.

Nikson: Dobro. Neka nosači aviona odmah krenu.

Kisindžer: Sve je već u pokretu. Četiri jordanska aviona su već krenula u Pakistan, a stižu još 22. Razgovaramo sa Saudijcima, a Turci su spremni da daju pet, tako da ćemo nastaviti dok se situacija ne reši.

Nikson: Možete li reći Kinezima da bi bilo od velike koristi ukoliko bi oni mogli da prebace izvesne snage, ili da zaprete da će ih prebaciti?

Kisindžer: Naravno.

Nikson: Oni treba da prete ili da se pokrenu – ili jedno ili drugo. Znate na šta mislim?

Kisindžer: Da.

Nikson: A kako stoje stvari sa Francuzima. Mogu li oni da prodaju nekoliko aviona Pakistancima?

Kisindžer: Da. Oni to već rade.

Nikson: To je trebalo odavno uraditi. Kinezi nisu upozorili Hinduse.

Kisindžer: Da, da.

Nikson: Sve što treba da urade je da se malo pokrenu. Da pokrenu diviziju, tehniku, avione... Razumeš, da učine nešto simbolično. Mi ništa ne preduzimamo Henri, ti to znaš.

Kisindžer: Da.

Nikson: Ti Hindusi su kukavice. Zar ne?

Kisindžer: Da. Ali sa ruskom zaleđinom. Vidite da su Rusi uputili note Iranu, Turskoj i mnogim zemljama koje prete. Rusi su odigrali mizernu igru.

U ovom razgovoru dva američka lidera nazivaju Hinduse kukavicama, a par meseci ranije su o njima sasvim drugačije govorili. Evo telefonskog razgovora iz maja 1971. godine.

Nikson: Hindusima treba... njima stvarno treba...

Kisindžer: Oni su takvi gadovi.

Nikson: Masovna glad. Ali oni ne bi da gladuju... Ako neće da gladuju, onda je novi rat poslednje što im treba. Neka prokleti Hindusi dobiju taj rat.

Kisindžer: Prokleti Hindusi su najagresivniji narod.

Sa vojnog gledišta je rat 1971. godine bio zvezdani trenutak u istoriji Indije. Čuvena pobeda je odneta zahvaljjući vrhunskom profesionalizmu indijske armije, ratne mornarice i ratnog vazduhoplovstva, harizmatičnom vođstvu legendarnog Sema Manekšoa i neprekidnom međunarodnom lobiranju kojim se uspešno bavilo političko rukovodstvo. Posle dvonedeljnih žestokih borbi na kopnu, moru i u vazduhu skoro 100.000 pakistanskih vojnika se predalo indijskoj armiji. To je bila najveća kapitulacija još od vremena kada se general Paulus 1943. godine predao zajedno sa svojim trupama kod Staljingrada. Pa ipak, sve bi to moglo biti dovedeno u pitanje da nije bilo podrške Moskve sa kojom je Nju Delhi 1970. godine blagovremeno potpisao bezbednosni sporazum.

Kako pokazuju Niksonovi razgovori sa lukavim Kisindžerom, protiv Indije su pokrenute vrlo moćne snage. Pakistanskoj vojsci su podršku pružali avioni iz Jordana, Irana, Turske i Francuske. Moralnu i vojnu podršku su u dovoljnoj meri obezbedile i SAD, Kina i Velika Britanija. U razgovorima se ovde ne pominje, ali i Ujedinjeni Arapski Emirati su poslali pola eskadrile lovaca, a Indonezija je poslala bar jedan ratni brod.

Rusija je, međutim, svojim učešćem osujetila scenario koji bi bio vrlo nepovoljan po Indiju.

Supersile odmeravaju snage

Indijska obaveštajna služba je 10. decembra „ulovila” američku poruku iz koje se videlo da je Sedma flota već u zoni ratnog konflikta. Na čelu Sedme flote, koja je zatim otišla u Tonkinski zaliv, bio je nuklearni nosač aviona Enterprise težak 75.000 tona. To je bio najveći ratni brod na svetu. Na njemu je bilo preko 70 lovaca i bombardera.

Između indijskih gradova i američkih brodova stajala je indijska Istočna flota na čelu sa nosačem aviona Vikrant teškim 20.000 tona. Na njemu je bilo dvadesetak lakih lovačkih aviona. Na pitanje hoće li indijska Istočna flota moći da se suprotstavi Sedmoj floti komandant flote viceadmiral Krišnan je rekao: „Samo izdajte naređenje“. Snage indijskog ratnog vazduhoplovstva su uništile pakistansku avijaciju još u prvoj nedelji rata i bile su spremne za okršaj ukoliko bi američki avioni poleteli sa nosača aviona Enterprise.

U međuvremenu je sovjetska obaveštajna služba saopštila da se grupa britanskih ratnih brodova na čelu sa nosačem aviona Eagle približila teritorijalnim vodama Indije. Može se reći da je to bio jedan od najironičnijih događaja u savremenoj istoriji, kada su dve vodeće demokratije zapadnog sveta pretile najvećoj demokratiji na svetu kako bi zaštitile one koji su izvršili najveći genocid posle holokausta. Pa ipak, Indija nije bila u panici. Ona je spokojno uputila Moskvi molbu da se aktivira tajna odredba indijsko-sovjetskog bezbednosnog sporazuma, prema kojoj se Rusija obavezala da će braniti Indiju u slučaju spoljne agresije.

Britanci i Amerikanci su planirali koordinisanu akciju u cilju zastrašivanja Indije. Sa jedne strane su britanski brodovi u Arapskom moru ugrožavali zapadnu obalu Indije, a Amerikanci su na istoku brzo napredovali u Bengalskom zalivu, gde se 100.000 pakistanskih vojnika našlo u klopci između mora i indijskih trupa koje su nadirale.

U cilju otklanjanja te britansko-američke opasnosti Rusija je 13. decembra uputila iz Vladivostoka flotilu nuklearnih brodova pod komandom admirala Vladimira Krugljakova, komandanta 10. operativne borbene grupe (Tihookeanska flota). Rusku flotilu je činio veliki broj nuklearnih brodova i podmornica, ali su njihove rakete imale ograničeni domet (nepunih 300 kilometara).

Admiral Krugljakov je komandovao Tihookeanskom flotom od 1970. do 1975. godine. Kada je otišao u penziju on je na ruskoj televiziji podsetio da je Moskva naredila ruskim ratnim brodovima da ne dopuste približavanje Amerikanaca i Engleza „indijskim vojnim objektima“. Krugljakov je tada dodao: „Naređeno je da naše podmornice isplove čim se Amerikanci pojave i da tako pokažu naše prisustvo u Indijskom okeanu. Čim su se naše podmornice pojavile oni su nas prepoznali. Na putu američke flote su stajale sovjetske krstarice, razarači i nuklearne podmornice naoružane protivbrodskim raketama.“

Tada su Rusi „uhvatili“ poruku koju je putem radio-veze poslao komandant britanske grupe ratnih brodova, admiral Dimon Gordon, komandantu Sedme flote: „Ser, zakasnili smo. Ovde su ruske nuklearne podmornice i velika grupa ruskih ratnih brodova“. Britanski brodovi su tada okrenuli u pravcu Madagaskara, a veća grupa američkih brodova zaustavila se na ulazu u Bengalski zaliv.

Očigledno je da su ruski manevri sprečili direktan sukob između Indije i američko-britanskih snaga. Nedavno je skinut pečat državne tajne sa dokumenata koji svedoče da je indijska premijerka otišla još dalje, planirajući da oslobodi Bangladeš i pored toga što su Amerikanci držali u rezervi tri bataljona marinaca kako bi obuzdali Indiju, i što je američki nosač aviona Enterprise dobio naređenje da drži na nišanu indijsku armiju, koja je probila pakistansku odbrambenu liniju i velikom brzinom se približavala Lahoru, drugom po veličini gradu Zapadnog Pakistana.

Prema dokumentu koji je pripremilo Ministarstvo spoljnih poslova Indije, „Bombarderi sa nosača aviona Enterprise imali su ovlašćenje predsednika SAD da u slučaju potrebe izvrše vazdušni napad na komunikacije indijske armije.

I pored Kisindžerovih napora i očajničkih pakistanskih poziva upomoć, Kinezi nisu ništa preduzeli. Diplomatski dokumenti SAD pokazuju da je Indira Gandi bila upoznata sa činjenicom da su Sovjeti uzimali u obzir mogućnost kineske intervencije. Prema saopštenju koje se tiče zasedanja indijske vlade od 10. decembra, Indira Gandi je rekla sledeće: „Ako Kinezi budu neposredno uvučeni u konflikt, oni znaju da će Sovjetski Savez dejstvovati u regionu Sinkjang. U tom slučaju Indiji može biti stavljena na raspolaganje sovjetska podrška iz vazduha“.

Nepodnošljiva mržnja

Pakistanski general Nijazi rekao je 14. decembra američkom generalnom konzulu u Daki da želi da se preda. Saopštenje je prosleđeno Vašingtonu, ali je Americi trebalo 19 časova da ga prosledi Nju Delhiju. Sudeći po dokumentima, visoke indijske diplomate su pretpostavljale da je Vašington planirao ratna dejstva protiv Indije i da je to bio uzrok tolikog zakašnjenja.

Nikson i Kisindžer su telefonirali sovjetskom predsedniku Leonidu Brežnjevu i zatražili od njega garanciju da Indija neće napasti Zapadni Pakistan. „Nikson je bio spreman da poveže budući samit u Moskvi sa sovjetskim ponašanjem po ovom pitanju“, piše profesor Vladislav M. Zubok u knjizi „Nesuđena imperija“. „Sovjeti nisu mogli da shvate zašto je Bela kuća podržala Pakistan koji je po njihovom mišljenju počeo rat protiv Indije. Brežnjev se u početku čudio, ali je ubrzo počeo da se ljuti. U uskom krugu svojih saradnika čak je predložio da se Indiji poveri tajna atomske bombe. Njegovi savetnici su učinili sve kako bi ga odvratili od te ideje. Nekoliko godina kasnije Brežnjev je još uvek ljutito reagovao na tu temu i kritikovao američko ponašanje“.

Hladni ratnici

Još jedan telefonski razgovor Niksona i Kisindžera otkriva mnogo toga o onima koji su na vrhu američke vlasti donosili odluke:

Kisindžer: Mi treba i dalje da stežemo Hinduse, čak i kada sve ovo bude rešeno.

Nikson: Ja ne želim da Hindusi budu srećni. Ja hoću takav program međunarodnih odnosa koji mi dozvoljava da se pomokrim na Hinduse.

Kisindžer: Da

Rakeš Krišnan Simha,
Russia beyond