Kada su Beograd i Moskva bili saveznici u 20. veku?

O tome kakvi su bili odnosi sve tri Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom i njegovom naslednicom Ruskom Federacijom govori poznati ruski balkanolog, istoričar i politikolog, naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka dr Georgij Engeljgart.

Politikolozi u Rusiji poslednjih godina često vole da govore o tome kako Rusija gubi Srbiju i Balkan. Pritom ova teza zvuči dosta čudno jer nije sasvim jasno na šta se konkretno misli. Čak su i odnosi Ruske imperije sa Srbijom često nailazili na probleme, a odnosi Sovjetskog Saveza i Jugoslavije tokom čitavog 20. veka, izuzimajući kratak period od 1945. do 1948. godine, nisu bili saveznički (a u nekim periodima su bili i prohladni, čak i neprijateljski). Naprotiv, neka strateška saradnja se pojavila i razvijala se tek tokom poslednjih desetak godina.

Početkom 20. veka, do 1917. godine, odnosi Rusije sa Srbijom, barem u vreme vladavine Aleksandra Obrenovića i posle dolaska na vlast kralja Petra i Nikole Pašića, bili su veoma bliski. Ali sve se promenilo posle propasti Ruskog carstva u februaru 1917. godine i dolaska na vlast boljševika u novembru iste godine.

Belogardejska elita u Srbiji. Baron Vrangel sedi drugi s leva, pored njega je mitropolit Antonije Hrapovicki.

Zašto je prva Jugoslavija među poslednjima priznala SSSR?

Razlog za to, ma kako paradoksalno zvučalo, leži u bliskosti naših naroda. Kralj Aleksandar Karađorđević je, naime, veoma lično doživeo tragični kraj istorijske Rusije 1917. godine. Njegovo srce je u potpunosti bilo na strani „belih“ i zato je posebnu pažnju posvećivao ruskoj emigraciji, koju su revolucionarne godine proterale sa rodne zemlje. Kraljevina Jugoslavija je smatrala da je Sovjetski Savez pogubio istorijsku Rusiju, a sovjetska vlast joj je to naplatila, tako što je pomoću Kominterne radila na raspadu Jugoslavije kao „tamnice naroda“. Proces obostranog napuštanja ideološke politike i njena zamena tradicionalnim metodama međudržavnih odnosa na bazi održavanja ravnoteže strateških interesa trajao je dugo i završen je tek 1940. godine.

Prvomajska parada 1946. godine sa likovima Staljina i Tita prolazi ispred hotela „Moskva“ u Beogradu.

Getty Images

Kako su se razvijali odnosi SSSR–a i Jugoslavije posle krize 1948. godine?

Raskid 1948. godine bio je dobra lekcija i za Moskvu i za Beograd. Sovjetski lideri su Titu i njegovom timu priznali samostalni status i kasnije su se pre svega trudili da ne dozvole da SFRJ nastavi približavanje Zapadu. Takođe nisu pretendovali da Jugoslaviji nametnu jedino ispravno tumačenje marksizma- lenjinizma. Tito je, s druge strane, posle normalizacije odnosa 1955. godine takođe maksimalno uzimao u obzir samoljublje lidera SSSR-a i izbegavao direktnu kritiku sovjetskog uređenja i ideološkog pristupa. Bilateralni odnosi su se po pravilu razvijali kroz smenjivanje perioda krize i perioda zbližavanja. Posebna uloga Jugoslavije koja se nalazila „između dva bloka“, ojačana statusom jednog od inicijatora Pokreta nesvrstanih, isključivala je mogućnost bilo kakvog formalnog savezništva sa Sovjetskim Savezom.

Tradicionalne istorijske veze između Rusa i Srba su, međutim, toliko jake da se naši narodi međusobno doživljavaju kao saveznici. Ovo ubeđenje je tako čvrsto ukorenjeno da je retko ko svestan da je među našim zemljama formalno savezništvo postojalo samo početkom 20. veka i u periodu od 1945. do 1948. godine, pre raskida između Staljina i Tita. Čak ni posle normalizacije sovjetskojugoslovenskih odnosa 1955. godine, pa sve do raspada SSSR-a i Jugoslavije početkom devedesetih, nije došlo ni do kakvog obavezujućeg saveza! Pa ipak, nisu samo Srbi ti koji Jeljcinovu Rusiju optužuju za izdaju početkom devedesetih, već i veliki broj Rusa smatra da je politika tog perioda bila sramna epizoda i oseća krivicu zbog nedovoljne podrške Srbima, posebno za vreme bombardovanja NATO-a 1999. godine.

Beograd, 20. februar 2016., demonstracije protiv sporazuma sa NATO-om.

Sergej Belous

Ruska Federacija devedesetih godina i SRJ: zašto je sve bilo baš tako i da li je za sve kriv Boris Jeljcin?

Govoreći o početku devedesetih, ne treba zaboraviti da je tada istovremeno sa Srbijom strašan šok doživela i Rusija. Još 1989. godine rukovodstvo u Moskvi je osim SSSR-om upravljalo i celom Istočnom Evropom, a već krajem 1991. godine Sovjetski Savez se raspao. Zapadna granica zemlje se pomerila hiljadu i po kilometara na istok, gde se nalazila sredinom 18. veka. Bez ispaljenog metka zemlja je izgubila svoje teritorije, koje su tokom vekova bile više puta osvojene i povraćene u krvavim ratovima. Desetine miliona sovjetskih državljana jednoga jutra se probudilo u drugim zemljama, a najbliže veze unutar jedinstvene ekonomske infrastrukture bile su prekinute. Osim toga, na prelasku iz 1991. u 1992. godinu državni aparat u Moskvi pretrpeo je tektonski potres. Aparat nove države, Ruske Federacije, formiran je faktički od nule. A to se u potpunosti odnosilo i na diplomatiju. Nova vlast je istovremeno pokušavala da nekako drži situaciju pod kontrolom, da ne dozvoli da zemlja padne u krizu i da se raspad nastavi. Jer, s obzirom na to da se divovski Sovjetski Savez, koji je izgledao nerazrušiv, upravo raspao, ko je mogao da garantuje da ista sudbina neće zadesiti i Rusku Federaciju i da će se centrifugalna sila zaustaviti? Zemlja je istovremeno prelazila sa socijalizma na tržišnu ekonomiju, gradila se višepartijska demokratija i vodila očajnička borba za vlast, koja je okončana na jesen 1993. godine malim građanskim ratom u centru Moskve, kada su tenkovi gađali parlament.

Boris Jeljcin i Andrej Kozirev

Aleksandar Sencov/TASS

Jasno je da u takvim uslovima rukovodstvu nove Rusije nije bilo do spoljne politike, osim u smislu pronalaženja podrške za svoje delovanje. Otuda se u ovoj epohi pojavila hipertrofirana nada da će Rusija posle Hladnog rata sa SAD i Zapadom uspeti da izgradi istinsko prijateljstvo, partnerstvo i saradnju. Te nade i nedostatak spoljnopolitičkog iskustva kod tima Borisa Jeljcina, koji je na vlast došao na talasu brzih promena, dali su odrešene ruke ministru spoljnih poslova Andreju Kozirjevu, pristalici bespogovornog potčinjavanja Zapadu, koji je predsedniku obećao da će mu obezbediti snažnu podršku iz inostranstva.

Tragične posledice za Srbe izazvalo je poklapanje krize u našim zemljama, kada su u momentu najkritičnijem za srbski narod ključne spoljnopolitičke odluke u Moskvi zavisile od ideološki predisponiranog ministra. Upravo tada Rusija je glasala za uvođenje sankcija Jugoslaviji i podržala glavne antisrpske poteze Zapada, koji će biti osnova za višegodišnju diskriminaciju srbskih država. I pored svih svojih nedostataka, Boris Jeljcin je imao urođen politički instinkt i već je 1993–1994. godine počeo da shvata da je politika Kozirjeva prema Jugoslaviji krajnje nepopularna u Rusiji i da mu, umesto osvajanja političkih poena, samo nanosi štetu.

Otada Moskva počinje sasvim polako i postepeno da menja svoj kurs i da napušta antisrpsku politiku. Nažalost, za ispravljanje brzopletih i pogrešnih Kozirjevljevih odluka bilo je potrebno više vremena i truda nego za pristajanje na inicijative američkih partnera.

Simbol konačnog raskida Rusije sa politikom devedesetih bilo je Primakovljevo okretanje aviona iznad Atlantika, kada je počelo bombardovanje Jugoslavije. Još 1996. godine, kada je smenio Kozirjeva na poziciji ministra spoljnih poslova Rusije, Jevgenij Primakov je dosledno pokušavao da ispravi greške prozapadnog slepila i da, između ostalog, povrati posebnost rusko-srbskih odnosa. On je pokušao da pruži podršku rukovodstvu Republike Srpske, koje je bilo pod intenzivnim pritiskom Zapada, a na jesen 1998. godine uložio je ogromne napore kako bi sprečio napad NATO-a na Jugoslaviju. Postupak Jevgenija Primakova bio je odraz njegovih ličnih ubeđenja kao državnika, ali i objektivne slabosti tadašnje Rusije, koja je pretrpela neuspešne ekonomske reforme i s teškom mukom se oporavljala posle bankrota u avgustu 1998. godine. Ali, uprkos ovako teškoj unutrašnjoj situaciji, u rukovodstvu Rusije su se našle snage koje su predsednika Jeljcina uverile da je neophodno voditi politiku podrške Beogradu, što je rezultiralo prebacivanjem ruskih mirovnih snaga iz Bosne na Kosovo, čime je privremeno otežana realizacija planova SAD i njihovih saveznika da bez ikakvog otpora okupiraju Kosovo i Metohiju.

Slobodan Milošević i Jevgenij Primakov

Eduard Pesov/TASS

Zašto je ruska vojska 2003. napustila Kosovo i Metohiju?

Formalni razlog za povlačenje ruskih mirovnih snaga sa Kosova i iz Bosne u leto 2003. godine bila je želja da se smanje troškovi izdržavanja vojnih kontingenata u inostranstvu. Stvarni uzrok bilo je nezadovoljstvo Kremlja formatom operacija KFOR-a i EUFOR-a, u kojima Rusija ne samo što nije imala svoje sektore, nego su njene snage bile potpuno potčinjene komandi NATO-a. Ruski vojnici su faktički morali disciplinovano da izvršavaju odluke na čije donošenje naša zemlja nikako nije mogla da utiče. Godine 2003. Vladimir Putin još nije prestao sa pokušajima da izgradi modele saradnje sa Zapadom, uključujući tu i NATO, svesno izašavši nekoliko koraka u susret Vašingtonu. Od takve politike on je odustao tek kasnije, kada se potpuno uverio da Zapad svesno ne želi ni u najmanjoj meri da ispoštuje nacionalne interese Rusije. Jedan od prvih poteza koji je pokazao ovu promenu bilo je preispitivanje politike prema rešavanju kosovske krize, što je onemogućilo automatsko priznanje nezavisnosti Prištine 2006–2007. godine.

Ruski vojnici na prištinskom aerodromu „Slatina“ u julu 1999.

RIA „Novosti“

Georgij Engeljgart,
Russia beyond