Brod koji je počeo Prvi svetski rat - poslednja dunavska „plovna tvrđava“

Piše Boško Antić, kontraadmiral u penziji

Ostaci austrougarskog monitora «Bodrog» (naš «Sava»), ploveće tvrđave, s kojeg su 1914. ispaljene prva topovske granate na Beograd, čime je otpočeo Prvi svetski rat, nalazi se na obali Dunava kod Ade Huje. Brod je tri puta potapan i vađen iz Dunava i Save, a danas služi kao pristan.

Više ne liči na onaj brod koji je tokom burnog 20. veka plovio pod zastavama četiri države, koje više ne postoje: Austrougarske monarhije, Kraljevine Jugoslavije, Nezavisne Države Hrvastke i FBR/SFR Jugoslavije. Ministarstvo kulture 2005. godine ga je proglasilo kulturnim dobrom i stavilo pod zaštitu.

Pitanje sudbine broda bogate istorije, pokrenuo je u Skupštini Srbije poslanik Žika Gojković, a ministar odbrane Nebojša Rodić je odgovorio da je ideja da se brod, koji se nalazi na Adi Huji , izvuče iz vode i preuredi u muzejski prostor gde će moći da se pogledaju zbivanja u Srbiji od 1914. do 1918. godine i da bude spreman za obeležavanje kraja Prvog svetskog rata.

Na početku prvog svetskog rata, na Dunavu i Savi samo su Austrougarska i Rumunija raspolagale rečnom ratnom flotilom. Austrougarska je stvorila moćnu rečnu flotilu, koja je odgovarala njenim vojnopolitičkim ciljevima, a jezgro su joj činili monitori, oklopljeni i naoružani brodovi, sposobni da dejstvuju po svim ciljevima na kopnu i da izdrže protivdejstva zemaljske artiljerije. Na početku rata Dunavska flotila je raspolagala sa šest monitora i osam vedeta.

Monitori, bojni brodovi na rekama, bili su dugi 50-60 metara, imali su oklop debljine 20-70 milimetara, koji je štitio najvažnije delove od zrna zemaljske artiljerije. Zrna sa kopna su mogla jedino da oštete dimnjak, vetrolovke, jarbol, topovske štitove i prostorije iznad oklopljene palube, ali time ubojna moć monitora nije mogla biti mnogo umanjena. Puščana i mitraljeska vatra imale su vrlo slabo dejstvo. Naoružanje monitora bilo je snažno. Oni sa dve kule imali su jednu do tri haubice 120 mm i dva topa istog kalibra, dva do tri protivavionska topa 70 mm i dva do sedam mitraljeza. Tako teško naoružani i oklopljeni monitori bili su relativno spori: brzina im se kretala 12-25 kilometara na čas.


Monitor “Bodrog” 1917. godine

Monitor “Bodrog” je izgrađen 1904. godine, zajedno sa monitorom ”Temeš”, u brodogradilištu Danubius-Schonischen-Hartmann u Budimpešti. Imao je deplasman 440 tona, dužinu 56,2 metra, širinu 9,5 metara i gaz 1,2 metra. Naoružanje: dva topa 120 mm, top 66 m, top 40 mm. i pet mitraljeza 7,9 mm Pogon snage 1.400 KS. Brzina 13 čvorova. Oklop - bok 40 mm, paluba 25 mm. Akcioni radijus 500 kilometara. Posada: pet oficira, 30 podoficira i 56 mornara.

DEJSTVA U PRVOM SVETSKOM RATU

Dva dana pre objave rata austrougarska flotila je koncentrisala svoje snage. U sastavu glavnine njenih snaga na Dunavu, u operativnoj bazi u Zemunu, pored monitora "Temeš", "Samoš", "Kereš" i tri patrolna čamca, našao se i monitor “Bodrog”.

Bombardovanjem Beograda sa ovog monitora u 23.00 časa 28. jula 1914. godine, Austrougarska je počela prvi svetski rat.

Tokom 1914. godine monitori su bez većih gubitaka i oštećenja uzdužnom i bočnom vatrom podržavali operacije austrougarskih snaga, rušili mesta duž obala i uspešno prodirali iz Dunava u Savu, defilujući pored Odbrane Beograda, koja nije imala sredstava kojima bi im se suprostavila. Srbska vojska nije imala svoju flotilu. Poljska artiljerija nije se mogla sa uspehom suprostaviti monitorima, a nije bilo brzometne artiljerije većeg kalibra, velikih početnih brzina i položene putanje.

Krajem septembra austrougarska komanda je odlučila da prebaci deo flotile iz Dunava u Savu, gde su vođene borbe, pošto deo flotile stacioniran u Brčkom nije mogao da stupi u dejstvo usled niskog vodostaja.

Monitori su postigli velike uspehe i posle poraza austrougarskih ofanziva sadejstvom i potpomaganjem trupa koje su se povlačile, kao kod Vinče i Višnjice, kod pontonskog mosta kod Beograda i drugih mesta. Da nije bilo monitora, gonjeni neprijatelj bi pretrpeo teže gubitke.


Bodrog kod Beograda

U novembarskoj ofanzivi flotila je potpomagala prelazak svoje vojske kod Grocke. Ofanziva se završila neuspešno za austrougarsku vojsku i prilikom povlačenja preko Save i Dunava nakon poraza na Kolubari. Tom prilikom značajnu pomoć ukazala je flotila kopnenoj vojsci podržavajući povlačenje levog krila, koje se oslanjalo na tok Dunava kod Grocke. Monitori su intenzivno i neprekidno po grupama napadali srpske trupe, koje su napredovale pravcem Grocka - Beograd i time štitile povlačenje sopstvenih snaga preko Vinče i Višnjice, gde je 15. decembra izvršeno njihovo izvlačenje preko Dunava. Tom prilikom, zbog nedovoljnog broja parnih pontonskih skela, prevoženje trupa vršeno je monitorima, naoružanim brodovima i patrolnim čamcima. Srbska vojska pokušala je ometati dejstva monitora ponovnim miniranjem Dunava, što su onemogućili patrolni čamci.

Grupa monitora, koja je upućena u Savu, podržavala je povlačenje sopstvenih snaga kod Novog Sela, a naročito kod Šapca, gde je ujedno pružila pomoć u evakuaciji grada. Kod Beograda jedinice flotile štitile su trupe koje su se izvlačile iz borbe preko Savskog mosta i to vrlo efikasno, sve do poslednjeg momenta.

Monitori su duž čitavog toka Save, od Novog Sela do Beograda, uništavali sva prevozna sredstva, da se spreči prelaz srpske vojske iz pokreta i onemogući dalje gonjenje potučenih jedinica. Uništen je i sav prelazni i drugi materijal, koji su trupe zbog brzog povlačenja ostavile. Po izvršenom povlačenju monitori su uništili i pontonski most na Savi.

Austrougarska Dunavska flotila je izvela svoje najvažnije operacije za vreme prelaska snaga fon Makenzena kod Beograda. Dunavska flotila, od osam monitora i dve vedete, imala je zadatak da potpomaže prelaske 3. austrougarske armije kod Beograda, i to na Savi, kod Ade Ciganlije, i na Dunavu kod Kalemegdana i nizvodno.

U toku noći 6/7. oktobra, posle artiljerijske pripreme, ukrcan je u Zemunu prvi ešelon jedne divizije i prebačen desnim i levim rukavcem Velikog ratnog ostrva ispod samog Kalemegdana. Ti austrougarski delovi, uz velike gubitke, iskrcali su se i ukopali kod železničkog nasipa, ispod samih zidina Kalemegdana, a snažan protivnapad i vatra srbskih trupa sa tvrđave doveli su ih u vrlo tešku situaciju. Prebačene jedinice nisu mogle da uspostave mostobran. Njihov položaj bio je otežan zbog kiše i slabe preglednosti, tako da su ostajale bez artiljerijske podrške i veze sa pozadinom i trpile velike gubitke. Dalje prelaženje trupa u toku 7. oktobra je potpuno obustavljeno. Četiri motorna čamca flotile, koji su stavljeni na raspolaganje komandi prelaza, bili su uništeni od srpske artiljerije. U takvoj situaciji sav teret borbe preuzeli su monitori, pa Austrijanci mogu njima samo zahvaliti što su iskrcani delovi izdržali do 8. oktobra, kada je uz podršku čamaca uspelo da se pomoću čamaca pod kalemegdan prebace nove snage.

U teškoj situaciji neprijateljska komanda uputila je u pomoć svojim iskrcanim trupama mioitore "Bodrog" i "Maroš", ali su oni upali u jaku vatru sa Vračara. Za podršku "Bodroga" i "Maroša" upućena su joštri monitora: "Sava", "Kereš" i "Lajta", a teška artiljerija je napala srpsku artiljeriju. Uspešno dejstvo austrijske teške artiljerije omogućilo je monitorima "Lajta" i "Kereš" da se dunavskim rukavcima privuku do pogodnih mesta ispod Kalemegdana i da, zaklonjeni od dejstava srpske artiljerije, otvore bočnu vatru iz neposredne blizine na srpske položaje, koje su im iskrcane trupe i glasom i signalima pokazivale. Blagodareći materijalnoj podršci i sigurnosti zbog prisustva monitora, iskrcana austrijska vojska održala se do noći 7/8. oktobra, kada su joj stigla nova pojačanja. Za to vreme monitori "Bodrog", "Maroš" i "Sava", u smeni sa "Temešom", "Inom" i "Ensom", sa prostora oko gornjeg rta Velikog ratnog ostrva gađali su srpsku artiljeriju na Vračaru i Kalemegdanu.

Sedmog septembra monitori su postigli značajne uspehe, ali su sledećeg dana doživeli teške trenutke.

Trupe feldmaršala Makenzena uspele su da pređu Savu u Dunav i da 9. oktobra zauzmu Beograd. Od tog momenta prestale su ratne operacije te flotile na tom sektoru.

Posle dejstava kod Beograda, monitori austrougarske Dunavske flotile su dejstvovali na rumunskom frontu. Među njima je bio i monitor “Bodrog”.

Pred kraj rata Dunavska flotila sastojala se od dva diviziona monitora i od diviziona patrolnih čamaca. Bila je podeljena u borbene grupe od po dva monitora i po dva patrolna čamca. Ukupno je flotila imala osam monitora ("Bosna", "Ens","Sava","Temeš", "Bodrog", "Kereš" i "Samoš")

Posle proboja Solunskog fronta 15. septembra 1918. godine, Dunavska flotila je podržavala i obezbeđivala prelaze austrougarske vojske u Srbiji sa artiljerijom, a uz to i štitila konvoje rečnih transporata. uz Dunav.

Posle formiranja sastava od svih plovnih objekata, flotila je 13. oktobra isplovila iz Braile.

Prilikom podržavanja prelaska ostataka austrougarske vojske iz Srbije na levu obalu Dunava kod Pančeva, u toku noći 31. oktobra 1918, zbog iznenadne pojave magle, nasukao se monitor "Bodrog". Monitor se nije mogao odsukati, pa su mu u pomoć pritekli drugi monitori, a posle njih brod za spasavanje "Samson" i najjači dunavski remorkeri "Vulkan" i "Donau". Remorkeri su pri pokušaju spasavanja potpopljeni od artiljerije srpske vojske. Tako je monitor postao plen srpske vojske.

Komandant austrougarske flotile, kapetan bojnog broda Marius Ratković, koji se od 28. oktobra nalazio sa komandnim brodom u Novom Sadu, primio je 30. oktobra depešu o predaji Dunavske flotile mađarskoj vladi u Budimpešti. Jugosloveni i Česi, ukrcani na brodovima flotile, otkazali su poslušnost.

Posle sjedinjenja svih brodova flotile kod Novog Sada, flotila je 1. novembra nastavila uzvodnu vožnju, s tim da što pre stigne u Budimpšetu.

U SASTAVU REČNE FLOTILE KRALJEVINE JUGOSLAVIJE

Posle zaključivanja primirja 1918. godine za Centralnim silama, a shodno uslovima kapitulacije austrougarske vojske, admiral Trubridž je poslao u Budimpeštu svog pomoćnika sa odelenjem brodaraca iz srpske Brodarske komande i nekoliko engleskih mornara. Dvadeset četvrtog decembra 1918. godine u Beograd je dotegljeno pet monitora(,,Sava” , ,,Ens” , ,,Bosna” , ,,Temeš“ i ,,Kereš“) i patrolni čamci ,,Barč” i ,Vels”.

Prvi ratni brodovi novoformirane države upućeni su ka Budimpešti da guše revoluciju u Mađarskoj. U Budimpeštu su upućeni monitori ,,Bosna” i ,,Ens” sa jednim motornim čamcem, dok je monitor ,,Kereš“ upućen u Segedin. U međuvremenu je došlo do prevrata i suprostavljanja vlade Bele Kuna. Kada su monitori uplovili u Budimpeštu, mađarske jedinice narodne vojske su sa obale i mostova napale monitore pri uplovljavanju. Tom prilikom ranjen je i komandant grupe monitora poručnik bojnog broda Darko Mažuranić (negde piše da se zvao Božidar), unuk pesnika Ivana Mažuranića.


Monitor "Sava" u sastavu Rečne flotile Kraljevine Jugoslavije

Komandant sastava je odlučio da se i pored opasne situacije u koju je zapao, po svaku cenu povuče. Pri povlačenju, monitori su napadnuti sa svih strana mitraljeskom vatrom i bombama sa mostova. Ipak su prošli pored prepreka, pa i minskih, i sutradan stigli u Baju, gde su ostali na straži. Tu su im se priključili brodovi pod mađarskom zastavom, a kratko vreme nakon toga svi monitori, osim ,,Kereša,, , doplovili su u Zemun, potom u bazu u Novom Sadu, gde su sačekali odluku, prema mirovnom ugovoru, o njihovoj podeli među podunavskim zemljama. Jugoslavija je dobila monitore ,,Bosna” , “Ens” , ”Kereš” i ”Bodrog”, koji su dobili nova imena - ,,Vardar” , ,,Drava” , ,,Morava” i ,,Sava”. Tako je austrougaraki monitor “Bodrog” postao jugoslovenski “Sava”

U APRILSKOM RATU 1941. GODINE

U Aprilskom ratu 1941. godine monitori “Vardar” i “Sava” našli su se u Dubovcu. Komandant monitora “Sava” bio je poručnik bojnog broda Milivoj Kockar.

Naime, čim je Božidar Aranđelović, komandant monitora ,,Morava,, dobio telegram od poručnika bojnog broda Božidara Nikolića da se Komanda Baze Rečne flotile izvlači iz Novog Sada i da će most na Tisi kod Titela biti srušen, zaplovio je nizvodno i oko dvadeset i tri časa 11. aprila, pristao je sa brodom na šlep na desnoj obali Save u Beogradu. Odmah su se sastala sva tri komandanta monitora jer su ,,Sava,, i ,,Vardar,, uplovili istog dana po podne. S njima je uplovio i remorker ,,Tanasko Rajić,, , koji je šestog aprila položio mine na ušću Nere u Dunav. Odlučeno je da da se sva tri monitora potope, da se posade ukrcaju na remorker ,,Tanasko Rajić,, i putnički brod ,,Korana,, , a zatim prebace u Zabrežje(oko 40-ak kilometara udaljeno) kod Obrenovca. Od Obrenovca do Boke trebalo je da se mornari prebace vozom. Posada ,,Vardara,, je prva potopila svoj brod i ukrcala se na brod ,,Tanasko Rajić,, , zatim je potopljena ,,Sava,, , čija je posada ukrcana na ,,Koranu,, i najzad ,,Morava,, čija je posada podeljena i ukrcana na ova dva broda.


Potopljeni monitor, april 1941.

Mornari su se teško rastali od svojih brodova. Mnogi od njih su plakali ili stajali nemo dok su brodovi lagano odlazili na dno. Mnogo suza je poteklo u hladnoj aprilskoj noći. Rastajalo se od nečega čemu se pripadalo svim bićem. Težak je rastanak mornara i broda, nešto se stegne u duši, a komentara nema.

Monitori su potopljeni oko jedan čas dvanaestog aprila, a remorkeri su odmah zaplovili. Kada su plovili ispod mosta preko Save, odmah iznad ušća Save u Dunav, začula se strašna eksplozija. Na brodove se srušio most.

Šta se desilo? Zbog nadiranja nemačkih oklopnih jedinica i motorizovanih trupa kroz Srem, odlučeno je da se most između Zemuna i Beograda sruši u noći između jedanaestog i dvanaestog aprila. Bio je to deo plana odbrane Beograda i uobičajena borbena radnja u sprečavanju neprijatelja u savlađivanju vodene prepreke kakva je Sava. Ta dužnost poverena je inžinjerijskom potporučniku Oskaru Klančeku, posle rata potpukovniku Jugoslovenske narodne armije. On nije bio obavešten o prolasku brodova, jer sadejstva organizovanog nije ni bilo.

Od 110 ukrcanih članova poginulo je 95, a ostale je spasao remorker ,,Raška,,. Među poginulima bio je i komandant monitora ,,Vardar” , poručnik bojnog broda Milivoj Kockar.

Kasnije je u Obrenovcu formiran Mešoviti odred od preostalih članova posade monitora i ostalih brodova koji su bili potopljeni u blizini Zabrežja. Ovih 450 ljudi, naoružanih ličnim naoružanjem i poskidanim mitraljezima sa brodova, krenuli su prema Jadranu. Jedna grupa je i stigla u Boku, a druga samo do Pala kod Sarajeva, gde su se javili Vrhovnoj komandi, od koje su dobili naređenje: ,,Položite oružje, jer je donesena odluka o kapitulaciji,,. Tako su se ovi junaci borili na Dunavu i Savi, potopili svoje brodove da neprijatelju ne padnu u ruke, a kapitulirali na bosanskim planinama iznad Sarajeva.

POSLEDNJI REČNI MONITOR


Monitor “Sava” u sastavu Rečne ratne flotile JNA

Imao je, posle izvešene rekonstrukcije i prenaoružanja, deplasman 380 tona, dimenzije 56x9,5x1,5 m. Pogon se sastojao od dve stapne mašine od 515 kilovata (700 konjskih snaga). Plovio je brzinom 22,5 km/čas, a posadu je činilo 90 članova. Bio je naoružan sa dva topa 105 mm, dvocevnim topom 40 mm, jednocevnim topom 40 mm i četiri topa 20 mm.

Monitor “Sava” je izvađen od rečne flotile Nezavisne Države Hrvatske 1943. godine. Zadržao je ime ”Sava”, a partizani su ga potopili noću 8/9. septembra 1944. godine kod Slavonskog Broda

Potopljeni monitor kod Slavonskog Broda je izvađen i rekonstruisan 1952. godine i uveden u sastav Rečne ratne flotile pod imenom “Sava”. Plovio je do 1962. godine, a onda je 1963. godine rashodovan. Njegovim izlaskom iz flotne liste naše Rečne ratne flotile nestali su sa dunavske scene monitori, klasični artiljerijski brodovi, koji su dali svoj pun doprinos istoriji ratovanja na Dunavu.


Nažalost, poslenjdi naš monitor je ovako završio

U planu je bila gradnja još jednog monitora do kraja 1963. godine, ali to nije ostavareno. Rečni monitor je imao karakteristike klasičnih artiljerijskih brodova sa jakim artiljerijskim naoružanjem i dobro oklopljenim bokovima i palubom. Zbog ograničenih manevarskih mogućnosti i razvoja savremene avijacije postao je unosan cilj za njena dejstva. Bio je namenjen za dejstva po ciljevima na kopnu i na vodi radi podrške jedinicama Kopnene vojske u dejstvima duž reka.

Boško Antić, kontraadmiral u penzijiBoško ANTIĆ